HILJADARKA

Vlastelinka

Mica službenica je bila neumoljiva. Orginal uplatnica sa pečatom. Ako i uplatim elektronski, moram doneti uplatnicu sa pečatom. Besan odlazim do prve banke. Otvaram vrata. Dobro je, nema gužve. Samo jedna žena oko trideset pet godina starosti u farmericama broj manje. Stajem i slušam razgovor između nje i bankarke.

„Dobar dan. Treba da otvorim tekući račun. Nisam nikad do sada to radila. Šta mi treba od dokumenata?“

„Samo lična karta. Gde ste se zaposlili?“

„Imenovana sam u upravni odbor Vodovoda.“

„Čestitam.“

„Hvala. A gde sve mogu podići pare?“

„Sa ovom običnom karticom u svakoj našoj poslovnici ,a ako hoćete mogu Vam se uraditi i debitne kartice pa da podižete i na bankomatima.“

„A kreditne kartice?“

„Nakon što primite tri naknade za članstvo u upravnom odboru. Da li možete sačekati sa strane dok Vam pripremimo sve papire?“

„Da.“

„Hvala. Izvolite gospodine.“

„Ova uplatnica i ako mogu da doniram novac na račun jedne NVO?“

„Svakako. Koje je udruženje u pitanju?“

„Fondacija Svi su isti!“

ČISTILIŠTE

        Sveti Petar češkao je svoju dugačku bradu. Druid u beloj mantiji sedeo je pored njega.

 „Predstavite se,“ izgovorio je oštro sveti Petar.

 „SFRJ,“ odgovorila je nežno crnka.

  „DDR,“ plavuša je spojila pete u stav mirno.

 „Imate jednu priliku da kažete nešto u svoju odbranu, pre nego što Vas pošaljemo u raj ili pakao.       Dakle?“

„Ja sam stvorila najsavršeniju štampariju dosijea praćenih lica.“ Izjavila je ponosno DDR.

 Druid je bio u šoku. „ Očekujete mesto u raju jer ste uhodili vlastite građane?“

„Nije stvar u praćenju nego u niskoj ceni konačnog proizvoda u ovom slučaju odštampanog lista   papira. Naš model štamparije uzor je modernoj industriji.

 „Jeste li i Vi gospođice bili tako domišljati?“

„Nisam. Ja sam stvorila društveni okvir u kojoj je pesnik napisao i slobodno objavio:

„ On ugleda mjesec iznad sebe i reče,

Bože, kako neki mogu gore,

A ja i Žuga ni na more?“

„DDR peti krug pakla, SFRJ prvi“, predložio je druid.

„SFRJ ipak ide u raj.“

„Zašto?“

„Kultura nema alternativu!“

MINISTAR

         Od kada je postao ministar inostranih dela, Mića je sve ređe navraćao kod mame. Ona se brinula zbog njegove loše i neredovne ishrane. Stogodišnja porodična odanost partiji dala je mnogo, ali i uzela mnogo. Danas, prvog jesenjeg dana, otkazao je sastanak sa privrednicima iz dijaspore da bi ručao kod majke. Napravila je jaja sa graškom i servirala mu u njegov omiljeni plavi tanjir sa medama. 

„Bila sam juče sa Jocom i Mikom iz Obaveštajne uprave.“

„Dosađivali su ti?“

„Nisu. Spominjali su problem sa imenovanjem ambasadora u Londonu.“

„Mama, molim te…“

„Ja nikad ne bih imenovala Žiku, njihovog školskog drugara. Jednostavno nije diplomata. Ministar si, sam odluči, ali Vera Hadžipešić ima sve potrebne kvalifikacije.“

„Mama, predsednik imenuje.“

„Na obrazloženi predlog vlade. Nedaj da ti se niko meša u posao!“

S proleća, mama je htela da se prošeta sa sinom po Adi. Pozvala ga je.

„Je li dolaziš danas?“

„Ne mogu. Idem za London. Vera pravi prijem, predala je agremane kraljici.“

„Ponesi jaknu, London je hladan.“

A sad malo ona, Andaluzija!

Nakon tri neuspešna pokušaja, ovaj put sam konačno u autobusu koji jezdi La Mančom. Noć je i ne vidi se ništa sem autoputa te još koji sat sna pre intezivna četiri anadluzijska dana dobro dođe.
Otvaram oči pred kružnim tokom na ulazu u Herez. U tom trenutku sam znao da će boravak u arhitekstonskom i infrastrukturnom smislu biti obeležen kružnim tokovima. U Herezu ih ima bar 50, i na svakom je vidna želja arhitetkata i inžinjera da nešto istaknu. Skulptura manja ili veća, koja priča priču iz istorije ili tradicije, skladno uredjeno, ozelenjeno i navodnjavano. Veliki sam ljubitelj  najefikasnijih saobraćajnih  rešenja . Kružni tokovi su oličenje efikasnog i dovoljno bezbednog rešenja za drumske saobraćajne tokove.

*




 Mada moram istaći da sam u Herezu dobio komentar da to uopšte nije tako i da kružni tokovi jedino služe da političari raznih rangova od lokalnih, preko pokrajinskih do saveznih zgrću nelegalne pare. Kod nas isti takodje nisu pošteni  ali nam je zato saobraćaj neefikasan. Stojimo na raskrsnicama ,trošimo gorivo-čitaj punimo neprijatelju džepove i oružne magacine, a o nepotrebnom zagadjivanju da ni ne trošimo slova. U tom razmišljanju sa rancem preko ledja lagano na ranojutarnjih plus 13 pešačim do hotela. Nije daleko a i prija nakon 20 sati sveukupnog putovanja. Iznenadjuje me da u sedam žive duše nema na ulicama.

            *



 Nekako baš pred put smo komentarisali da kod nas već u pola šest počinju da rade kafići sa jutarnjom kafom, a o gužvi u mom kraju u periodu od 6 do 8 da ne govorim. Ovako bez svežih kalorija , jer ništa ne radi, ulećem u hotel.
-"Ja došao malo ranije, jel mogu da ostavim stvari?"
-"Naravno, soba Vas čeka."
Izmedju ostalog ja volim Španiju i zbog toga. Ako je soba slobodna, bićeš pušten unutra bez obzira da li je hotel od 10 ili od 100 eura, nikava pravila rezervacije nisu iznad pravila o gostoprimstvu. Ne košta ništa a puno znači.
Osvežen, presvučen i gladan,vatam taksi i na aerodrom. Poslom sam, i nema prostora za gubljenje vremena. U razgovoru sa taksistom sazanjem sve što me je interesovalo vezano za delove grada. Herez je 15 km od mora. Meni je logično da zapadni i jugozapadni delovi grada budu više na ceni, jer su bliži moru. Medjutim drugi faktori su uticali da su severni ( prema Sevilji) i istočni delovi puno kvalitetniji i bolji.
  Na kraju pitanje:
"Jel Vi idete na aerodrom ili u školu?
"U Školu! ,
"E, onda skrećemo ovde."

Neodoljivo me prvi utisak podsetio na moju srednju školu i na Akademiju. Gotovo pa isto okruženje, mediteratnsko rastinje, bazen,

 malo više palmi nego kod nas, ali sve ostalo u 5 deka. U tom trenutku shvatim da je to bivša vojna baza, koja je i njima bila centar za obuku, recimo kao Pula kod nas .
Na prijavnici, mada se na zapadu ne koristi taj JNA izraz ,već Info desk, upućuju me ka kafeteriji ( nego bi rekao kantina) da tamo sačekam. Topla čokolada vraća energetski nivo u mozak  i počinjem da razmišljam.  Sve isto kako je bilo kod  nas ali uspešno transformisano.  Od suvišne vojne baze napravili privatnim inicijativama avijacijski školski centar. Malo je reći da sumnjam i da su krečili a kamoli šta drugo promenili. I dobar deo zaposlenih izgleda kao da su preuzeti iz baze.

Španija je tamo gde Jugoslavija nikad nije stigla.

Otuda verovatno potiče i moja ushićenost istom.


Mislim da sam već bio dva puta mrtav kada su u pola šest rekli, "vidimo se sutra".
Po povratku u hotelu primećujem patio.

            *
To je jedna anadluzijska osobenost, za koju se kladim  da vuče poreklo od arapske okupacije koja je ostavila dubok trag u lokalnoj arhitetkturi i estetici. Patio je prostor unutar kuće ili zgrade koji je zatvoren sa svih strana ali sa gornje strane prolazi svetlost, rekao bih u mnogima i kiša, a najpribližnije bi se mogao predočiti kao mini botaniička bašta. Obilje bilja , tropskog i mediteranskog, uključujući voćke ,fikuse, filadendrone ( veličine dva sprata) itd. Verujem da u većem delu godine kada je u Andaluziji prijatnih 30+, Patio predstavlja omiljeno mesto za okupljanje porodice i prijatelja na limunadi sa listovima mente i razbijenim kockicama leda.
Ako mene neko pita to bi se smatralo idealnim šlagvortom za filozofske kružoke tipa " kada je tačno nastao svemir" ili " šta je bilo pre nego što je vaseljena vaspostavljena".

I ne manje bitno, ko ju je vaspostavio?

Hotel je u starom gradu,. što znači da su  uske ulice.

Malo mi nelagodno, Andaluzija je ubedljivo najsiromašnija Španska provincija. Šta ako je i nebezbedno uveče?

 Posle par metara izbijam na prvi širi trg te shvatim da su moji strahovi neopravdani. Nema puno turista ,

što s obzirom na doba godine( kraj Novembra)  i nije neki reper i lagano sedam u baštu nekog restorana. Nisam ljubitelj vina niti se razumem u isto, ali pošto u Španiji neprave viljamovku,  ne preostaje mi ništa drugo do šeri. Šeri je vinski produkt koji vuče poreklo iz tog kraja, i jedino se proizvodi u toj regiji tzv Šeri troulgu-Herez de la Frontera-Sanlukar de Barameda-El Puerto de Santa Maria .

Reći će  neko "uf al je pametan i načitan vikipedije", ali čemu bi služila  putovanja kada bi se sve moglo pročitati  na vikipediji ?
Jedno veče kolega  nas odvodi na prezentaciju šerija u kafe bar  Tabanco Plateros .

 Vrlo poznato i kvalitetno mesto za druženje uz tapas i čašu dve šerija. Kao što sam ranije već napominjao jedino još u  Andaluziji se može dobiti tapas uz piće bez doplate.
Na spratu lokala sve je podredjeno totalnom hedonističkom uživanju. Somelijer, za svako rezervisano mesto šeri aranžaman od pet čaša , tapasi, a na zidu fotgrafije i karikature Andaluzije u širem smislu. Direktno ispred mojih očiju  karikatura Paka de Lusije ,jednog od najvećih majstora gitare na svetu.Štimung samo taki.

Neiskusno oko bi redosled složenih čaša moglo klasifikovati "od najsvetlijeg do najtamnijeg" ali samo pravi znalci vide  kvaku u nečem drugom:
Od suvog prema sladjem.

Gospodin somelijer je vrlo prijatnog glasa, intonacije i brzine govora. U stvari toliko je normalnim tempom pričao da sam mislio da nije Španac nego ubačeni strani agent.  Prvo objašnjava fizičko-geografske karakteristike Šeri trougla. Ostao mi u sećanju da je broj broj sunčanih sati godišnje preko 3300 . Nema alkohola bez šećera, a šećera nema bez Sunca. Ugljovodonici koji grade arome pića su složeniji od šećera te oni u procesu nastajanja nastaju tek kade biljka obezbedi hranu tj šećera.  Što će reći ,mora Sunce dobro da sija dok ne dobijemo kvalitetno alkoholno piće. To ujedno adekvatno pozicionira alkoholna pića koja nisu " sunčanog porekla".pivo ,viski,vodku i sl.

Zemlja na kojoj raste vinova loza od koje se pravi šeri je priča za sebe.   Merilima nas sa oboda Panonske nizije i nije zemlja ,pogotovo ne plodna. To je recimo gomila šodera, sa manjim i nepravilnim slojevima gline, i miligram humusa. Nije ni ostatak Španije nešto bolji

                      Espana es differente!

ali ovo oko Hereza je sve samo nije plodna zemlja. A opet žive od poljoprivrede! Dobro ima i vetrogeneratora, turizma i  raznoraznih usluga ,ali da citiram naše političare "od toga jedino gradjani mogu imati polze".

Onda nastavlja sa tipovima vinove loze, te samim procesom kako  šeri u buradima dozreva. On predstavlja pet različitih vrsta šerija i to Fino, Amontillado,Oloroso, Cream i  Pedro Ximenez . O svakom ima priča koju narator sa posebnim  entuzijazmom priča a kao šlagvort pušta adekvatan video za svaku vrstu. Želeći da istakne poentu vrste, pronašao je isečke iz filmova( 4 španska i jedan američki) koji na konceptualan i impresivan način izgovaraju suštinu koju ukus tog vina ostavlja u ustima. Moram priznati da nisam video do sada uspešniji način prezentovanja pića. To je ta emocija kada gucneš Pedro Ximenez a on sladak kao ljubav, i scena iz filma Duh sa pokojnim Švejzijem i gopodjom Mur. Spoj čula ukusa, mirisa i vida.

Biću hrabar pa izneti svoje ocene uz ogradu da one predstavljaju ličnu impresiju nekoga ko nije ljubitelj niti poznavalac vina.  Kod nas ima ljubitelja koji ne znaju, i znalaca koji nisu ljubitelji ( ovo je oksimorončina, par excellence).   Ja sam bar pošten u neznanju.

Fino -5
Amontillado- slaba 3
Oloroso- ni ne sećam ga se
Cream-4 mogla bi biti i petica da nije dizajniran po ukusu podanika Njenog Kraljevskog Visočanstava-a oni nemaju ukus u piću. Ime mu je zato i takvo jer je namenjeno njima a ne nama.
Pedro Ximenez- da citiram Zoću Terijera kad objašnjava koliko je dobar neki terijer : " petica ,zaokružena i upisana" 

Društvo na prezentaciji je vrlo interesantno. Gazdarica koja je ortak ipo, širokog osmeha i dobre duše u najpozitivnijem smislu.  Par, on je lokalni intelektualac a ona iz Japana, kolege kontrolori i jedan Nemac. Bilo tu još ljudi ali ovo je bio diskusioni kružok.Gospodin koga sam unapred definisao kao intelektualca -izgleda i priča kao intelektualac. I to pravi. U razgovoru sazanjem da je izdavač knjiga te ujedno potvrdjuje moju intuiciju da se radi o načitanom i uspešnom čoveku. Izuzetan razgovor,uz meni omiljeni  detalj da ga je interesovao prevod i priča vezana za spomenik srpskim pilotima " Niko nije rekao neću"

Nemac je  priča u jednom drugom pravcu. Kao i svaki stranac bolje je ušao u suštinu tudje zemje. Dvanaest godina živi u Španiji. Nije rekao da radi, nego ponoviću još jednom :" Živim u Španiji već 12 godina"  Ne žali se na ninašta, kaže "nemaš para,al' ti ni ne trebaju ". "A šta je najbolje,?"  pitam naivno. " Vreme. Gotovo da ne postoji dan bez bar malo Sunca".  Držim ulogu francuske sobarice ne bih li video kolebanje u njegovim očima: " Ideš u Nemačku povremeno?", bez treptaja oka "Ja? Ne!" i nateže Oloroso.
Kolege su mi ispunile želju da vidim more pa smo jedno veče otišli do Sanlukar de Baramede, gradića na obali Atlantika.  Naslonjen je na Donana nacionalni park koji je poznat kao baza za ptice selice.

                     krivina srpska rados'

 Teren je idealan. Ušće reke Gvadalkivir u Atlantik, slano -slatke močvare, peščane dine i sprudovi, obilje ribe i sve ostalo što je potrebno za zdrav i održiv ekosistem. Nažolost prekratko je raspoloživo vreme  te se zadovoljavam kratkom šetnjom i lokalnom vrstom šerija Manzanilla. Takodje 5 kao i Fino. Jer i jeste isto što i Fino samo se poizvodi u Sanlukaru.

Poslednji dan uspevamo dobiti odobrenje da posetimo toranj u Herezu, i šta drugo reći do konstatovati činjenicu da su svi tornjevi ovog sveta isti. I svi imaju Upravu koja ne misli o operativnom poslu. Zašto bi i mislili kada sve funkcioniše kako treba? A i mora funkcionisati kada profesionalci rade posao.

                             frka je kad je prazna platforma 

Nakon položenog ispita, ranac na ledja i pravac Madrid. Nisam odavno spavao na Madridskom terminalu. Klupe u check in holu su od metala i betona, da spavanje učine nezaboravnijim. Čudno je na šta čovek sve može biti nostalgičan.

Dok još imam interneta na španskoj kartici prebiram po youtubetu i razmišljam šta će mi dušu zagrejati. Logično bi bilo Pako da Lusia. Logično ali i prejednostavno. Luz Casal bi takodje mogla više nego dočarati Andaluziju sa temama "Piensa en mi" i " Un ano de amor " .

Ali ne dočarava  u potpunosti i sve moje misli. Treba mi nešto drugo, što se ne nalazi na prvu loptu, relativno teško kao što je bilo teško stići u Andaluziju. U svakom smislu. Nije mi dugo trebalo da se setim.

Pesmu sam ko zna kada prvi put čuo . Za čoveka sa izuzetnim odsustvom muzičkog sluha veliki je napor ispravno ponoviti i pronaći melodiju koja se vrti tu negde . Kao i Andaluzija što se vrtela godinama. I čekala da bude otkrivena. Jedno veče sam je ponovo čuo na radiju. Bezuspešno pokušao da upamtim nekoliko reči na španskom i da pomoću njih na pretraživaču pronadjem pesmu. Poslao i mejl radiju, navevši vreme u kome je bila pesma . Bez odgovora. Posle dva meseca u Beogradu dok sam čekao na raskrsnici,  tamo su političari nedorasli izazovu vremena ali ne i novca, ponovo je čujem na radiju. Pošaljem poruku radiju iz rominga, opet bez odgovora. Ne lamentiram političare iz Republike Srpske, ali na kružnom toku u Banja Luci,  ponovo je čujem. Šaljem poruku. Voditelj me zna preko vibera. Drhtim, svestan ako ne bude odgovora da gubim prijatelja. Pet sekundi i dobijam ime.  Pesma ima više verzija, u osnovi je nastala kao brit -pop kraja sedamdesetih, svetsku slavu joj doneo Quincy Jones, a  verzija koja je meni srcu prirasla je deo kompilacije Rhythms Del Mundo na kojoj kubanski muzičari obradjuju poznate pesme i daju im svoj karispki duh te ih time ulepšavaju i otopljavaju.

Moja priča o  Andaluziji je na konceptualan način predstavljena potragom za ovom pesmom.  Dame i gospodo, Vanja Borges ,

-------------
*-  flickr.com

Tajkunski raj

Iza gvozdene zavese vol 5

Ne, nije priča o nama.

 Dogovaramo se da se nadjemo u Jerevanu. U tom trenutku znam sve o nama a gotovo ništa o njima. Par opštih informacija: genocid što ga je bagra osmanska napravila, Šarl Anzavur ( koji slabo zna jermenski) , bili s ostalima u komunističkom gulagu poznatijem po oficijelnom nazivu SSSR, te da je direktor kompletne vazduhoplovne industrije Rusije ( u SSSR-u to je ujedno  opunomoćeni i izvanredni zastupnik  Božije volje ) -jermenac.



 Prelećem Rusiju, oblake probijamo iznad Gruzije ( dok još uvek postoji ) i kreće spuštanje. Mada je to prvi put u životu tako čudno. Okolne planine ,južni obronci Kavkaza, dostižu i neverovatnih 4000+m, a vrhunac neznanja je bio da sam pomešao najveći vrh Jeremenije sa Araratom. Ararat je mitska i duhovno centralna planina jermenskog bivtsva koja je voljom nadležnih ostala sa druge strane granice tik uz, da ih svaki dan podseća na činjenicu da veliki lako prodaju tudje. Samim granicama ćemo se pozabaviti malo kasnije.
Prvi utisak je dominantan- ekstremno siromšan teren i zemlja. Planinska stepa sa svim odlikama takve klime.

 Leta vrela i sušna, zime,mokre i hladne.  Recimo kao da dignemo Crnu Goru za 2000 metara uvis. A zadržimo letnji zvizdan i zimski spič.
Jasno mi je kao dan da se tu teško živi. I bukvalno se vidi iz aviona.
Slećem, a radost prvog koraka mi ulepšava činjenica da popunjavam formular za vizu, vrlo jednostavan na tri stranice- samo najjosnovniji podaci, nepunih 10 eura viza ( uredan bankarski šalter za promenu deviza ) vrlo ljubazni policijski službenici i 300 putnika iz dva aviona koji stoje u redu na narednom policijskom punktu jer oni nisu vadili vizu kao ja, pa su sad svi oni ispred mene. I dok tako stojim u redu ponosan na svoj aksiom  o graničnim prelazima setim se da sam u tehničkoj pripremi puta pročitao da su Jeremenija i Srbija potpisale pre tri godine sporazum o bezviznom režimu. Moja pozicija u redu ispred policijskog šaltera  dokazuje efikasnost dve administracije.

Mada ,zgrada aerodroma, u što ću se i drugi puta uveriti deluje savršeno, a vazdušni saobraćaj u toj maloj ali slatkoj zemlji je primer da se može i kako treba. Muka ih naterala ,ali odgovorno tvrdim da se nose sa najvećima u svetu. U kvalitetu ,bezbednosti i efikasnosti.

Maršutke na parkingu su ipak jedan drugi segment ( iako je isti ministar) i tu sam po prvi put osetio dubinu i širinu Sovjetskog saveza. U bogatim delovima Rusije gde sam bio prethodno takvog osećaja nema. Maršutka i likovi na parkingu,i u samoj maršutki to je ono što ja mislim o komunizmu. Svi puše, estetika nula bodova, energetska efikasnost ne postoji, dreka ,buka ,vika, mala cena i sve tako....
200 metara nakon parkinga je definitivno dalo kompletan utisak. Trošne kuće,neuredjena dvorišta zapušteni pogoni, magacini i takodalje. Do tog trenutka nisam ni mislio u tim kategorijama, o razvijenosti, opštem životnom standardum,estetici ali me je put od aerodroma do  Jerevana usmerio ka tim pravcima.
Ogromna je razlika izmedju Evrope i SSSR-a a najviše se vidi u odsustvu renenasne i poimanja estetike uz naravno totalno rasipanje energije. I mi bismo bili kao oni da nam Firenca i Pariz nisu tako blizu, a opet dovoljno daleko da ih ne sjebemo.
Maršutka na kraju stiže u centar grada, za bolje poznavaoce prilika Vernisaž- što je i zvukom i idejom-pijaca za umetnike. Jasna konekcija izmedju Jeremnije i Francuske. Francuska je u  evropskim okvirima najznačajniji partner Jermenije.

Sad je  već i vreme da prokomentarišem uvodne političke relacije.
Jermenija je najstarija hrišćanska zemlja na planeti. Neki  njihov kralj je početkom 4 veka nove ere prvi uveo hrišćanstvo kao zvaničnu religiju u svoje kraljevtsvo.

 Pre Milanskog edikta i cara Konstatina ( Srbin na čelu Rimskog carstva p.a.).  Motivi jednog i drugog su bili različiti, jermenci su to uradili iz ljubavi i duhovnosti za razliku od rimljana gde je Car shvatio da  i hrišćani mogu regularno plaćati porez i dok ga plaćaju treba da uživaju pravo na život.
Mrtav porez ne plaća.
I ostali su na istim pozicijama od tada. Jeremenci duh i zajednišvto, rimljani pare.
 Drevno jermensko kraljevstvo se prostiralo na velikom prostoru koji bi obuhvatalo današnju Tursku, severni Iran, nešto Kavkaza, otprilike jedan centralni položaj na bliskom istoku sa svojim enklavama, podaničkim državama i svima onima na koje su imali direktran politički i vojni uticaj. A on je bio ogroman. delovi današnje Španije, Kipra, Libana itd...
Teško je to danas pojmiti, pogotovo kad se ima u vidu da je trenutno Jermenija uz Kirgistan i Uzbekistan poslednje mesto u bivšem SSSR. Jednostavno ne želite da se rodite tamo, ako vam je došlo vreme da se rađate.

Žurka je počela sa prodorom islama i kulminirala dolaskom turaka seldžuka.
Netrpeljivost je duboko ukorenjena, a hrani se izuteno lošim klimatološko agrikulturnim terenom bez značajnih ruda. Tu sreće nema. Nema je radom, jer što proleće donese, zima potroši. A onda je komšijina trava zelenija. a ni on je nema. I u krug vekovima.
Stvari kulminiraju u vreme kad su naši stari otomonaskoj bagri uzeli meru u Balkanskim ratovima tj u 100 godišnjem procesu nacionalnog oslobodjenja južnih slovena koje je uspešno privedeno kraju tokom balkanskih i prvog svetskog rata ( znam da je pobeda bila kratkog veka ali nije tema). Kada je stoka seldžučka  popušila na Kumanovu , došla je u unutarpolitički problem i pretio im je totalni raspad države. Trebala im je brzo pobeda koja će izvršiti reorganizaciju i koheziju  društva i zaustaviti dalje propadanje. Ako izuzmeno za trenutak debakl Ujedinjenog kraljevstva u bici za Dardanele tj Galipoljsku bitku, Ataturk i mladoturci su shvatili da će puno lakše na istoku ostvariti preko potrebnu pobedu.
Jermenci su bili u svojim kućama, kad su Turci naložili Kurde da roknu Jermence, a zauzvrat će im Turci dati državu ( na etničkoj teritoriji jermenaca ).Ovaj detalj uz neka naredna objašnjenja perfektno objašnjava trenutak u budućnosti kada će Kurdi dobiti svoju državu.
 Čim im Jermenci odobre.
  Ako vam i  ovo sve zvuči poznato to je samo koincidencija, ne i namera.  Kurdi ,uz obilatu pomoć turskih zločinaca, vrše gonecid nad civilnim stanovništvom Jermenije i u kratkom periodu ubijaju po nekim ozbiljnijim izvorima i milion ipo ljudi, uz raseljavanje svih ostalih. U tom zločinu, Jermenci uspeju da se povuku prema teritoriji danšanje Jermenije u južnom Kavkazu, ali je šteta bila ogromna dok Rusi nisu uleteli i zaštitili (čitaj:iskoristili povoljnu priliku da lociraju svoje snage bliže srednjem istoku kako bi ojačali pritisak na Ujedinjeno Kraljevtsvo u širem kontekstu ) preostalo stanovništvo. Uništena inteligencija, DNK baza, raseljeni, izbeglice, apsolutni finasijski slom, i sve što ide u paketu.
 Ali ni to nije bilo dovoljno, nego su komunjare iz Gruzije, poboljšale stvari na terenu ranih dvadesetih. Staljin, u tom trenutku šef malog ureda tipa " Kavkasko pitanje" i njegov asistent Berija, dolaze na genijalnu ideju da teritoriju na Kavkazu podele medju novoformiranih republikama. pa su tako delovi Azerbejdžana presečeni Jeremnijom, silni Jermenci ostali van Jeremenije, desetine enklava u kojima žive jedni orkuženi drugima, bez fizičkog kontakta sa svojima . Plodan teren za dugogodišnji rat, proterivanja i sve ostalo .

Boraveći u Jermeniji, setio sam se svih lekcija iz Vojne geografije, zašto i kako se ide u rat, da teritorija ima vrednost,da se ta vrednost lako izračuna itd... Nešto što nažalost jeremesnki narod nije znao ili nije mogao  ostvariti.  Najprostije rečeno- ako već nemaš banku u londonskom Sitiju ili palntažu cimeta u Holandskoj Indiji onda je bolje imati 100 hektara plodne zemlje u Kikindi nego milion kilometara kvadratnih pašnjaka u Lici i/ili na Prokletijama.

Jovane Cvijiću ,večno ti hvala!

Uglavnom, preteški istorijski odnosi, loš teren, nemar, i nerazvijenost, dovode do silnog egzodusa koji još uvek traje samo se više ne zove genocid nego "traženje novih izazova" . Procenjuje se da jermenska dijaspora ima najmanje 8 miliona ljudi dok u samoj Jermeniji nema više od dva miliona ljudi ,koliko god zvanična statistika pokušavala da sakrije taj podatak.

Ono što je interesantno i u liniji sa radovima i razmišljanjem Ričarda Dowkinsa, jednog od najvećih intelektualaca i naučnika danšnjice, je dokaz evolucije koji se kristalno jasno vidi na primeru Jeremenije.
Jermenska dijaspora se smatra najsposobnijom i najjačom dijasporom u svetu. U Rusiji, glavna i najznačajnija mesta su pod direktnom kontrolom jermenaca. Govorimo i o legalnim i o nelegalnim tokovima. U Francuskoj ne postoji političar sa bilo kavim šansama na izborima a da nije ortak sa  jermenskim lobijem. Supruga je nedavno gledala, mesec dana pre francuskih izbora, jermensku TV i rekla onako usput :
" biće Makron predsednik!"
"Kao ti znaš, a ne znaju ni francuzi,dok se biračka mesta ne zatvore?"
" Sad su javili u vestima da je Makron prvi dan predizborne kapmanje posetio jermenski kulturni klub ili tako neku imigrantsku instituciju. Nema Mari le Pen nikavu šansu na izborima",zaključi supruga svoju političku analizu.

Oni koji čitaju ovu reportažu znaju rezultat izbora.

Ili meni lično najlepša priča o uticaju Jeremenaca u svetu. U SAD-u ,osim što je silikonska dolina u papirima jermenska zemlja, najjači jermenac dugo godina je bio neki Kerkorijan. Čovek koji je  napravio današnji Las Vegas, kockarnice i tako to. On je držao na svom platnom spisku kompletan Kongres i Senat. Jedan dan, čitajući novine pročita da američki  Senat  ima 100 članova, fiksno. Pozove on svog asistenta, i pita ga :
" kako Senat ima samo 100 poslanika tj senatora, kada ja svaki mesec plaćam 120? Ko me laže? Novine ili vi savetnici?"
" A ne, gospodine", odgovara savetnik ponizno," niko vas ne laže, Senat ima 100 poslanika ,ali moramo da plaćamo i one koji će tek doći, ne sme nam se provući neko a da nije naš".
"aaaaa da,da logično, samo nastavite. Izvinite na smetnji" .

Premijer Kipra je u par navrata je bio Jeremenac, u Libanu, su " konstitutivni " narod itd..  Lista je beskonačna. Svaki jeremenac u dijaspori, zaradjuje , za sebe, za svoju porodicu, za državu u kojoj živi, plus za ostatak porodice u Jeremniji, i za troškove odbrane i lobiranja.

Tu dolazimo do Dowkinsa. Oni koji su otišli su deset puta sposobniji od svih ostalih. Evolucija u punom smislu. Svo vreme boravka nisam se mogao oteti utisku koliko je loše. Neverovatno je na šta ljudi pristaju, i koliko je teorija da je siromaštvo u stvari mentalni odnos prema životu a ne mera poslovne uspešnosti. Ne trebaju pare za mnoge stvari, ali ne možeš sebi dozvoliti da nemaš nijedan vetrogenerator u situaciji kada nemaš dovoljno energije. Nijedan kolektor solarni, ništa što bi recimo jedan danski gradonačelnik uradio... Umesto zdravorazumske pameti, izraženi  patriotski naboj, velike priče, elita koja uopšte ne živi te živote i puno običnog sveta koje ima platu 50 eura, a zimski račun za gas 200 -mesečno. U stvari gas je bio nekoliko eura ali je neko shvatio da ima monopol, da oni što su ostali ne znaju ili ne mogu napraviti solarnu ,eolsku ili kakvu drugu vrtu energije,te tu spoznaju ugradio u  tržišnu poziciju  svog proizvoda. I istovremneo sebe preselio na Bahame, da on manje troši na gerejanje. Logično. Turske serije( nije greška, stvarno se gledaju turske serije!!!) ,jeftine cigare i  reality show su sastavni deo takvog  šlagvorta.

Aksiom br 4: isplata dividende od aerodromskog preduzeća je u obrnuto proporcionalnoj srazmeri sa dužinom emitovanja turskih serija!

Ali nisam zbog toga tamo, imam to i svojoj kući.

Nakon prve noći, bivam odveden u spomen kompleks genocida nad jeremenskim narodom.

 Kompleks se nalazi na jednom dominantnom brdu, vidi se iz svih delova grada, i sastoji se od jednog velikog parka, centralnog spomenika i aleje sa tablama na koje su uneti epitafi ili izrazi saučešća i poštovanja svetskih lidera. Ima i naši. Predsednik Republike Srpske g. Milorad Dodik vrlo jasno izražavanje žaljenje nad genocidom koji je izvršen,dok predsednik Srbije Tomislav Nikolić, da prostite, ipak istorijski  događaj ocenjuje kao "nevine jermenske žrtve".

 U krugu dvojke za pare od aerbejdžanske nafte se može svašta okrečiti, nprimer.

 I obraz, ako se nagaravi.

Sam spomenik je od crno-sivog mermera u obliku cveta koji se otvara a glavna poruka se u stvari krije u minijaturnom golubu ,belom golubu, jer Jermenci hoće da pošalju poruku mira bez obzira na ono što im se desilo.
Da bi ste videli tog goluba, mora vam neko to i pokazati.

U to sam i ogladnio, pa na roštilj. Sve u svemu deset roštilja u narednim danima u raznim oblicima i formama, ali se svodi na minimlanu razliku, da su veći komadi mesa, kao naš ražnjić ali 20 puta veće parče mesa. Jedan do dva su više nego dovoljna za normalnog čoveka. Razlika u ukusu postoji, iz razloga što jermenska kuhinja, koja je 95 % ista kao naša, koristi malo drugačije začine ( 1500 km su bliži Iranu ,Indiji i drugim istočnim gastronomnskim kulturama). Naročito mi je pažnju privukla upotreba svežeg povrća , šta drugo primeti u decembru nego to, i jednu vrlo specifičnu stvar. Uz roštilj se služe cele stabljike kima, celera ,peršuna i još nekih persijskih čuda. Jede se otprilike kao peruške našeg mladog luka u proleće. Uzmeš viljuškom parče mesa, a onda u levu ruku 30 cm perušku kima, zagrizeš, i dok još uvek pomno slušaš o istoriji Jermenije, prebacuješ gornje zube preko peruške, sočno je otkidaš ,zvakneš jedared, i punih usta saopštiš:
 " aha, nije to ništa. Da vam pričam kako su  naši stigli ljotićevce, par vladika  i ustaše kod Blajburga..."

Nema raja  bez vodene površine. Izlet je u istočni deo Jermenije na jezero Sevan

i dalje prema granici sa Azerbejdžanom. Jezero se nalazi na 1900 m nadmorske visine i posle jezera Titikaka predstavlja drugo najviše jezero na svetu. Ogroman rezervoar vode , hladne vode, da ne kažem ledene, ali ima hotela i ostalih turističkih objekata, jer lokalitet predstavlja najznačajniji turistrički objekat u Jermeniji za potrebe vodenih sportova. Tragedija je da sam na takvom mestu na minus deset, te na kafu odlazimo dalje na istok.

O kakvim planinama i terenu pričamo najbolje govori sledeći utisak. Od Abovijana ( predgradje Jerevana ) uopšte ne deluje da se penješ. tako neki autoput, plus minus ravan, a jezero kao što već rekoh na 1900m nv. Okolne planine tako blizu i niske jedva koja prebacuje 3000m.
A onda kroz jedan tunel i izbijamo opet u neke planine ali ovaj put kao da smo sa Marsa stigli na Jupiter. Skroz druga klima, boja, šuma ,po prvi put vidim drveće u množini, zeleno, toplo, sunce sija, nema snega i leda. Ulazimo u zonu Idževana. Vidi se da je provincija, ali meni nekakao puno prijatnije za život. Estetski gledano ,još uvek smo u Sovjetskom Savezu ne menja se tu ništa, ali je lakše.
Šumskim puteljkom, koji meni deluje kao tajni put za dostavu municije i hrane istuirenim linijama odbrane stižemo na obalu nekog malog jezera. Vi kako hoćete ali ja bliže neprijatelju nit sam bio, niti  smem.

Tu na kafi diskutujemo o taktičko političkim relacijama.
Azerbejdžan i Jeremenija su dve nezavisne države na Kavkazu. Azebejdžan je dominantno muslimanska zemlja, tursko pleme, koje govori dijalektom turskog tj svi azerbejdžanci znaju turski, turci malo slabije njih razumeju.
Jermenci su naša pravoslavna braća, jedna od etnički najčistijih zemalja na svetu.
Postojanje tih država je kao što sam već rekao posledica ili nasleđa krvavih dešavanja iz perioda prvog svetskog rata i/ili odluka koje su u komitetu za kavkaska pitanja Staljin i Berija skuvali dvadesetih godina XX veka. Deo Azerbejdžana je ostao presečen Jeremnijom i dodiruje se sa Turskom, enklava Nahkičevan,  jermenske enklave i dan danas postoje s one strane granice a ključni sukob se dešava oko Nagorno Karabaha. Sve ovo što smo pobrojali je u principu jermenska zemlja, kao i veći deo istočne Turske itd. Naravno da Turci i Azerbejdžanci to tako ne vide.
Jermenskih protivnika je puno više . 90 miliona Turaka i 9,5 milona azerbejdžanaca. Tokom postojanja Sovjetskog saveza , komunjarski režim je stvari držao pod kakvom takvom kontrolom standardnim svojim metodama, podmićivanjem ,gulazima, metkom u potiljak, kako kome i kako kad.

Jermenska dijaspora oporavljena od izbeglištva i genocida medju prvima počinje da rovari po SSSR-u. Jer mnogima je dobro, ali ne i jermencima. Prvo znaju za bolje, intelktualno su  najsposobniji i najjodaniji sebi. A protiv sebe imaju azerbejdžance koji u SSSR-u imaju titulu najglupljih. Takvo nešto kod nas  nema pandam koilko god sam o tome razmišljao.  Kako je Azerbejdžan manje više jermenski prostor , Jermencima u dijaspori je jasno šta se sprema 80-ih i 90-ih. Osim Nagorno Karabaha, gde žive Jeremenci a teritorija je u sastavu Azerbejdžanske SSSR, nije zanemariv ni značaj kao ni broj Jeremenaca u Bakuu i ostalim bogatijim i primorskijim ( Kaspijsko more) delovima Azerbejdžana.
Prvi udar na bratsvo i jedinstvo radnog naroda Sovjetskog Saveza se dešava upravo tu. Jeremenci dižu neku skupšinsku frku oko Nagorno Karabaha, a azerbejdžanci u svom već prepoznatljivom genocidnom stilu noću u gradu Sumgait učine masakr nedužnog jermenskog civilnog stanovništva, uletajući  u stanove i kuće običnih gradjana.
Zakasnelom ali silnom intervencijom, Sovjetska Armija zautavlja prvu nacionalnu pizdariju na svojoj teritoriji, i stvari se malo smiruju.
Nažalost mnogi u tudjoj nesreći uvek vide prostor za dobru zaradu i od tada traje otvereni konflikt izmedju Jeremenije i Azerbejdžana. Turska je naravno na strani Azerbejdžana, a Rusija na strani Jeremenije. Ali vole Rusi a i  natovci, prodati oružje i jednima i drugima te je ovo opet predivno mesto setiti se reči mudrgog američkog vladike Zbignjeva Bžežinskog na pitanje koji je rezultat kada u Zalivu poginu po jedan Iračanin i jedan Iranac?
2:0  za SAD!
.

A sad malo kultura.
U Dalidžanu

kroz koji dva puta prolazimo prijatelj mi pokazuje statue trojice glumaca iz jednog od najpoznatijih dramskih serijala Sovjetskog Saveza. Njih trojica su opštepoznati likovi oko kojih se vrti ta čuvena serija, a glavni medju njima je jermenac, bivši pilot. Nažalost ili na sreću od sovjetske kuture samo pisana reč je dopirala do nas.
U to ime i ne čudi što nisam upozant sa više detalja ali najznačaniji glumci i umetnici su bili-pogadjate naravno jeremnci. Moja porodica uvek izdvaja iznad svih Arno Babađana,

 a njegovu poziciju bih možda najbolje opisao kao kombinaciju  Kornelija Kovača i Ivana Tasovca. Ogroman uticaj na muzičku scenu SSSR je dao baš on, ali i čitav niz drugih umetnika od kojih je nama ipak najpoznatiji jedan koji uopšte nije bio u SSSR, Šarl Anzavur.


Jedna od retkih velikih razlika po mom mišljenju leži u sektoru kulture. U Jermeniji osim turske muzike i turbofolka, većina onih preostalih normalnih je za moje pojmove konzervativna u poimanju muzike. Uglavnom su ljubitelji klasične muzike, šlageri, opera i balet su na redovnim reportoarima.  Glupo bi bilo reći da kod njih ne postoji Johny Štiluć, ili ne daj bože Atheist Rap, već čak ni varijante kao Mirzino Jato nisu prisutne u javnom životu i na muzičkoj sceni.

.Prošavši spomenik toj trojici glumaca  opet se penjemo na neku planinu i idemo prema Vanadzoru i Spitaku. Kraj je na mene ostavio utisak u dva smisla. Po prvi put sam video -staroverce. Radi se o Rusima pravoslavcima, koji su se pokačili svojevremeno sa caricom Katarinom-oko toga ko kome naredjuje ,ko postavlja vladike i ko kome plaća porez ( kao i sve ostale institucionalne crkvene rasprave uvek je pitanje love i političkog uticaja i nema nikakve veze sa ličnim verovanjem pojedinca- šta god o tome konzervativne budale mislile i pričale ) .Pošto je u tom sukobu carica ispala jača, svi oni koje se nisu povinovali njenoj volji bivaju proterani u Sibir i na Kavkaz. Oni pristaju na to, zadržavaju svoj konzervativan stav i do dan danas ne prihvataju društveno političke promene. Lako se prepoznaju , Žive u zajednicama, muškarci imaju ogromne brade, odnos prema ženama je krajnje konzervativan, ne mešaju se sa ostalima, žive u izolovanim sredinama ne prihvataju moderna  tehnološka sredstva. Jednom rečju zatičemo društvenu zajednicu koja manje više živi u 18 veku.

Meni odgovornom liberalu naravno da ne ide u glavu konzervativizam, ali na ovom mestu me ni ne tangira. Ono što je meni bilo interesantno, je čime se bave staroverci tu na obroncima Kavkaza. Rade ono što bi i pametni liberalni evroplajni uradili. U zemlji u kojoj niko ne misli o energiji,pošumljavanju, staroverci gaje plantaže drveća u zavisnosti od visine terena borovinu ili listopadno drveće i drže trgovinu drvenom masom. Genijalno!

Vanadzor i Spitak  su nažalost postali svetski poznati po katastrofi tj zemljotresu iz  zime 1988. Sedmog decembra prepodne desio se glavni udar od 6.8 stepeni , ali je imao po jednoj drugoj amplitudi ozanku X koja označava totalnu destrukciju. Razaranje je bilo ogromno, izmedju ostalog i zbog nemara , odsustva bilo kavkog standarda u gradnji kuća i objekata , te nepoštovanja bilo kakvih bezbednosnih mera. Kada ljudi žale za komunizmom, treba ih uvek podseti na to šta u stvari sa sobom nosi komunizam. To je recimo bolnica i škola u Spitaku, gde su komunjare napravile objekte bez ikakvog kvaliteta betona , gde su deca u momentu izgunula a nijedan medicinski radnik koji se zatekao u bolnici nije preživeo. Suludo je napomenuti da su komunjare koje su nadgledale izgradnju toga u Moskvu poslale izveštaj da je sve uradjeno u skladu sa zakonskom regulativom.

 Zemljotres je izazvao osećaj bratsva medju Jermencima i upregli su svim silama da se obezbedi podrška i pomoć  svom narodu. Zajedništvo je pojačavala nezvanična informacija da je zemljotres izazvan od strane nekih zaverenika a podgrejao ga  je Gorbačov , nekoliko dana nakon potresa govoreći o dalje prisutnoj demokartskoj tendenciji da se delovi Azerbejdžana sa jermenskim stanovništvom pripoje Jermenskoj SSR:

 "Vama očito nije bio dovoljan jedan zemljotres da se smirite? Šta sad hoćete??"

Svetlu tačku u medjunarodnoj pomoći dala je i naša država i to bez ikakvog odlaganja su poslati avioni iz Jugoslavije sa potrepštinama. Jedan od tih aviona je u prilazu za Jerevanski aerodorm zbog nesporazuma izmedju Kl i posade udario u nadvožnajak na autoputu i tom prilikom je poginulo sedam članova posade Jugoslovenskog antonova. Jedan od pilota je bio Lozničanin. Nisam bio na spomeniku, ali to je debelo pocrtano u sledećem odlasku u Jeremeniju.

Danas ta mesta Spitak i Vanadzor deluju kao i ostatak Jermenije, ne vide se ostatci razaranja, ali dok se vozimo mene jeza podilazi kada pomislim na preko 25000 žrtava, koliko su Sovjeti priznali da je bilo. Nažalost komunjare su imale običaj da u katasrofama lažu na dole, kako bi se umanjila eventualna njihova odgovornost. Cifre su bile mnogo veće, a uticaj prirodne katastrofe na ekonomski, društveni i socijalni život male Jermenije je još uvek ogroman.

I najjiskrenije kada mislim o tome, na ogroman zemljotres, komunističku vladavinu i 20+godina konstatnog ratnog stanja, mogu samo konstatatovati da se u Jermeniji još i dobro živi. Ogroman trud i napor. Niko to ne bi izdržao.

U jednom trenutku izbijamo na visoravan prema Jerevanu, i da mi prijatelj nije skrenuo pažnju da planina sa desne strane predstavlja najviši vrh Jermenije ( dok se Ararat ne oslobodi) na planini Aragats od 4090 mnv ne bih to ni registrovao jer mi je delovalo da put po kome mi idemo je ravan, a vrh planine je tu, mogao bi se rukom dodirnuti. Majko mila! 4090 metara žive vage.

                                         Spomenik jermenskom alfabetu 


Grad Jerevan , je primer političke centralizacije i urbanizacije. Omanje naselje koje dospelo u fokus nakon teških dogadjaja početkom 20 veka odjednom je postao centar Jermenskog bivtsva. Sovjeti, bogovi centarlizacije, ga ojačavaju, i u jednom trenutku odlučuju da na primeru Jerevana pokažu kako se pravi savršeno infrastrukturni grad. Ne mogu poreći širinu bulevara, infrastrukturu ulkjučujući metro, javni prevoz, aerodrom ,centralne institucije itd. Vidi se želja da grad bude funkcionalan. To je za pohavlu. Pažnju mi privlače mnogi objekti koji su napravljeni od nekih crvenih blokova , recimo da liči na nama poznatu sedru, samo je crveno. Toliko je karakterističan detalj da ako ikada vidite takve crvene blokove budite sigurni da je u pitanju neki jermenski interes.

 Ako bih i mogao naći manu, rekao bih da malo fali zelenila, drvoredi i dvorišta, ali ne žive svi u Vankuveru i Banja Luci.

Aposlutno bezbedan grad, ima sve što treba, e sad koliko lokalno stanovništvo uživa i koristi sve prednosti, teško je reći. Ekonomska i politička situacija je katastrofa. Svi koji su ostali su pristali na težak život i elita im to bespogovorno omogućuje. Neverovatna je razlika izmedju snage i sposobnosti Jeremenaca u dijaspori i kući. Duboko korumpirano društvo, za koje ja verujem da ne odgovara ni njihov eliti. Ekstremno teški uslovi rada i minimalni radni uslovi tj gotovo nikakva zaštita radnih ljudi i gardjana. Dugo sam razmišljao kako to da predstavim, i puno toga u životu mi je nakon jermesnkog iskustva postalo jasnije.

 U Jeremiji sam smislio da je bolje želeti da kupiš privatan avion nego stajati u redu za ulje i šećer. Bolje je!

Primer broj jedan ,one maršutke sa početka priče: linije su vlasništvo nekoga. Ukoliko hoćeš da voziš maršutku moraš da platiš recimo koncesiju na liniju, koja se računa po danu i za svaki dan u mesecu. Takodje ti si taj koji treba da kupi kombi, opet od nekog drugog vlasnika koncesije, i sve troškove održavanja i goriva idu na tebe. Ukoliko nemaš novca za tu koncesionu investiciju , treći koncesionar ti po  specijalno dizajniranoj kamati pozajmljuje novac ( koji ti u stvari ne vidiš ) i počinješ da radiš. Od tebe se očekuje da voziš svaki dan od 0600 do ponoći, jer je tarifa za koncesiju izračunata na osnovu maksimalnog broja polazaka u tom vremenskom okviru. . Ako neki od dana u mesecu ne voziš iz bilo kog razloga, i dalje si dužan koncesiju za taj dan. Vlasnici koncesija nemaju ograničenje koliko će izdati koncesionih dozvola,što je i logično jer više koncesija znači i veći prihod,  pa se zna videti 6 istih maršutki na istoj liniji jedna za drugom.  Da skratim, u proseku vozač maršutke ulaže svoj novac, i svoj rizik i vozi  od 12 do 16 časova dnevno za prosečnu zaradu od 6 eura.

Cene u prodavnici su kao u Nemačkoj, ili veće.

Primer dva, svaki dan sam kupovao u jednom većem supermarketu i posle nekoliko dana primetim iste kasirke na istim kasama kad god naidjem . Prodavnica radi H 24. Posle jedno deset dana pitam:

 "Gospodjice jel sam ja vidjao Vas svaki dan ovde?"
"Jeste!"

 Posle su mi objansili da u trgovinama ,osim što je plata ekstemno mala, ne postoji pojam slobodnog dana. Radiš svaki dan, ako nećeš ima ko 'oće i za manje para da radi.

Treća priča. Radnik ima pravo na plaćeni godišnji odmor od 15 (kalendarskih)  dana godišnje. Da bi to bilo, radniku se odbija po 10 % od plate svaki mesec za godisnji odmor. Tako radnik uplaćuje po deset eura svaki mesec od plate ( pretpostavimo da je plata bezobrazno visokih 100 eura)  Što nas dovodi do 110 eura u tom fondu za odmor. Onda u dvanaestom mesecu radnik radi 15 dana, a onih 15 dana je na odmoru. Na kraju tog 12 meseca radnik iz fonda za godisnji odmor prima 90 eura ( jer mu je skinuto opet 10 % za godisnji odmor ) i to je to za taj mesec.

Lično se ne mogu odlučiti koja je priča lepša,ali je treća najkreativnija.

Sve ovo naravno da pada u vodu, jer iskreno verujem da ljubav, poštovanje i topao ljudski odnos na koji sam nailazio sve vreme boravka nadzilaze sve mane i probleme do te mere da ja iz Jeremenije nosim samo najlepše utiske. I večno će tako i biti.

Interesantno je da svi znaju za nas, a da sam  kod nas  naletao čak i na fakultetski obrazovane koji su pred jeremencima govorili " Jeremenija,Azerbejdžan...? Sve je to meni isto! " Tužno i žalosno. Zato i jesmo tu gde jesmo, jer nemamo izgradjen osećaj za medjunarodne odnose i našu poziciju unutar tih odnosa. Pred kim pasti na kolena, s kim popiti kafu, a koga držati na radaru. Pitanje svih političkih pitanja.

Vratimo li se mojim putničkim aksiomima " da sve kvalitetne zemlje moraju imati viljamovku" u Jeremeniji kao i kod nas postoji velika kultura pravljenja domaće rakije od raznoraznog voća. Kao i kod nas ima svačega. A za rubriku " Stanislave obrati pažnju" jedno veče na roštilju sam popio mnogo ( čitaj plastičnu flašu) dudove rakije. Večno ću pamtiti lepotu tog bukea. I miris i ukus!
Oni koji nemaju prijatelje po Jeremniji oni uglavnom piju Jeremenski konjak u takvim situacijama, ali domaću dudovu rakiju samo u specijalnim prilikama i za najuži krug.  Hvala!

Naravno da nema ništa loše ni u Jermenskom konjaku , o kome sam pisao u priči Bussiness club 
i koji je verovatno bio osnov iz koje je nastala cela priča o Jeremeniji. Postoji nebrojeno vrsta jeremenskog konjaka, ali se dva brenda izdvajaju u ponudi. Ararat i Noye.

Obe fabrike se nalaze u Jerevanu, jedna prekoputa druge, bolji poznavaoci tematike tvrde i da nema neke razlike u kvalitetu i ukusu,ali je Ararat kao brend vredniji. Po celom gradu i na aerodromu imaju specijalizovane prodavnice gde se mogu kupiti u raznim pakovanjima konjaci, a na aerodormu je uvek velika gužva u tom odlaznom fri shopu jer svi Jeremenci na put nose koju bocu. Iz dva razloga. Neko iz nostalgije a neko kao legalno koruptivno sredstvo koja ume mnoga vrata da otvori.. Što se toga tiče ispunjavam oba  uslova za Jermensko državljanstvo.

Dodao bih još i izutenu selekciju vina, jer da nema grožđa i vina ne bi bilo ni konjaka, ali ono na što bih skrenuo pažnju potencijalnom putniku je vino od nara. Nar je uz Ararat simbol Jeremenije.
Posvećene su mu mnoge pesme, duboko ukorenjen u kulturi i kuhinji jeremenskog naroda. Ja ga za razliku od sinovca obožavam, što je još jedan signal na sudbinskoj skali odnosa mene i Jeremenije. Najiteresantnije što sam čuo je da svaki nar ima 365 semenki,koliko je dana u godini. Ko ne vereuje neka iseče nar i prebroji semenke.
Izuteno voće, još lepši sokovi i vino.

Umetnost pravljenja aranžmana od suvog voća je moju ljubav zakucala.

Odvojimo li se za trenutak od stola i flaše , put me neminovno vodi voženju bicikla. Pronalazim na moje divno iznenadjenje nekoliko radnji u blizini stana koje prodaju i iznajmljuju bicikle . Svi veliki brednovi su prisutni i izmedju Giant-a i Bianchia biram potonji zbog dizajna. Znam da je Giant kvalitetniji ali toliko mi se svideo talijanski dizajn Bianchija da sam se zaljubio u njega. Menjač i kočnice su ionako japanski i nemački kao i kod Giant-a ali talijanski dizajn je vrh.

Sačekavši pogodan dan početkom decembra u Jerevanu, čitaj prvi i jedini dan u kome je temperatura bila nula stepeni, a ne minus, sedam na Bjankia i krećem negde. Ni sam ne znam gde bih išao.
Pogledam na mapu,konstatujem da je predaleko da idem do doline uz tursku granicu i podnožje Ararata, a i nema se posebno šta videti, te se  odlučujem za Erebuni. Na tom lokalitetu je nastao u neka pradavna vremena Jerevan. Ima i muzej ali je sve to na kraju nekoliko kilometara dugog uspona. Bila gužva u muzeju pa produžio dalje uz brdo. Kada mi je antena Radio Jerevana bila ispod nogu stao sam na nekom proplanku da osmotrim. 1700/1800 mnv do kojih sam se popeo snagom svojih mišića. Zadovoljština,, žeđ i vetar od 300 na sat su se izmešali na tom proplanku. Ostao dva minuta ,tek toliko da pošaljem viberom poruke. Žena nije ni odgovorila, prijatelja infarkt strefio kad je shvatio iz kog ugla je slikan Erebuni, a moj majstor za bicikle iz Republike Srpske ponosan na svog učenika.
Smrznut i oznojen se spustio do grada. predivnih 20 km voženja bez okretanja pedala.
verujem da je pri lepšim meteorloškim uslovima čak i prijatno za voženje.

Politika ili gastronimja? pitanje je sad.
Vode nas prijatelji na izlet do nekih manastira Jermenske Pravoslavne crkve ( IV/V vek ne) i u strašne kanjone. Ima i orginalnih grčkih amfiteatara,

ali i turista, korejanci,kinezi, indijci....zante već šta mislim o grupnim turistima.


Ogladneli. Idemo u restoran nacionalne kuhinje. Jermenski restorani uglavnom imaju jednu vrlo specifičnu varijantu. Prostorije u kojima se jede su zasebne kocke, tj arhitejktonske celine. Recimo jedna prostorija, u kojoj je na sredini veliki astal, može 10 -15 ljudi sesti . Sve se zatvara te je atmosfera potpuno diskretna.Služi jedan konobar, niko ne smeta, meni je to tako delovalo savršeno za poslovne i intimne ručkove da nema dalje. Standardno se kompletno posluženje stavlja na sto, što bi moja majka rekla " kao bosanci sve na astal" salate i sveže peruške i opet po roštilju. Ono što bih osim diskretne atmosfere istakao to je pravljenje lavaša. Lavaš je moj omiljeni jermenski prehrambeni proizvod. To je u principu listić kako ga mi zovemo, ali malo tanji i pečen u užarenoj peći a ne na ulju ili masti. Ovde u tom restoranu dve žene u tradicionalnim nošnjama sede oko peći koja ukopana u zemlju, prave lavaše i stavljaju ih u tu peć. Peče se vrlo kratko jer je testo  tanko a zidovi peći crvena boja koja prelazi u belu, čitaj velika temperatura, i sve pred očima gostiju da ne kažem turista.

U danu kada sam jezdio na Bjankiju probao  Sirijski specijalitet na istu temu koji se zove lavađo, i predstavlja isti takav listić pečen u krušnoj peći ali ima vrlo mali sloj mesa i začina te može predstavljati i brzi obrok. Nekoliko takvih lavađa.

Od tada imam želju da posetim Siriju. Čim  se Rusi i Ameri dogovore šta je čije i po koje pare.

Kada sam već kod amera i  Jermenije, najveći komad zemlje van SAD a da je vlasništvo SAD je plac na kome se nalazi diplomatsko konzularno predstavništvo SAD u Jerevanu. Sama zgrada amabasade je druga po veličini u svetu iza Ambasade SAD u Bagdadu, ali je plac najveći na svetu. Jel treba još neki interesantan podatak?

Negde na sredini boravka, po prvi put nabasavam na Kaskade.

 U centru grada arhitektonsko čudo. Iskorišćena je padina jednog brda i na njoj su uradjene ogromno stepenice. Recimo dimenzija 150x200 metara. fontane, osvetljenje, i razni kulturni centri na pojedinim nivoima. omiljeno mesto mnogima u Jerevanu, za šetnju, prvu ljubav, pogled na grad, istoriju kulturu itd.

Pred vrh sa desne strane, " Maison du Charles" tj kuća Šarla Anzavura. Nedavno sam čitajući tekst o izborima u karijeri pročitao sledeću rečenicu "...o vrednosti svojih karijerninh odluka sud će doneti pogled iz dnevne sobe sa pripadajućom čašom pića. Taj pogled i vrsta pića će ti reći koliko si dobre odluke donosio u svojoj karijeri." Maison du Charles je najprecizniji moguć dokaz takvog stava. On je poreklom Jermenac iz Libana, koji se rodio u Francuskoj, postao uspešan i poznat, a narod je zadužio svojim izuzetnim političkim anagažmanom, naročito u periodu zemljotresa i prvih godina Jeremenske nezavisnosti.

Na vrhu koji još nije dovršen, kaskade bi trebalo da budu povezane sa parkom koji je na kraju tog brda. Park je posvećen borbi jeremnskog naroda za slobodu sa akcentom na Drugi svetski rat i učešćem jeremenskom naroda na ispravnoj strani istorije. Jermenci vole istaknuti ,da nemci nisu stigli do Jermenije. Ostavimo struci da dokaže da li su u pitanju bile geostrateške pozicije ili herojska odbrana. Interesantan je jedan detalj iz tog perioda, pošto rata nije bilo na Jermenskoj teritoriji, jermenci su smatrali da osim ljudi za borbu trebaju još da daju. Te je bila kampanja da sve jermenske žene daju sav svoj nakit da bi se finasijski pomogla odbrana Domovine. Deo loše finansijske pozicije cele nacije verovatno leži i u tom detalju da su ostali bez bilo kakve unutrašnje ekonomske rezerve.
Na stranu što meni pada na pamet, da je neko davao decu u rat, neko zlato, šta je ko imao i mogao, a neko je uzimao to zlato i davao oružje.
Ako smo svi patriote zašto se onda oružje naplaćuje?

To vam je kao u bivšoj jugi. Nisu imali pare za autoputeve,vodovode u turističkim mestima na moru, ali su plaćali kalašnjikove po 2000 maraka.

Uvek je lepo uzeti pare od političkih debila!

U samom parku, ima i jezero,a ja sam posle cezar salate na takvom mestu, ostao  željan da vidim to mesto i 15-og maja kada sve procveta, i zamiriše.

Nisam video previše košnica, mada je moguće da su sklonjenja jer su zime u Jeremeniji preteške. Minus dvadeset ,trideset, danima. Da ne kažem mesec dana stabilnog antoiciklona. Ali u kontra predznaku od Palma de Majorke.

Upriličena mi je poseta centru kontrole letenja, na aerodromu Zvartnotst. Toranj na koji se penjemo je treći u poslednjih 40-tak godina koji je u upotrebi. Prva veća modernizacija je bila za Olimpijadu u Moskvi ,kada je aerodrom u Jerevanu, bio jedna od medjunarodnih alternativa Moskvoskim aerodromima, druga konstrukcija je početak nezavisnosti, a današnji moderni objekat je uspomena na evropske razvojne fondove. Vrlo korektan i uredan objekat, gde ništa nije preterano, a opet ima sve.
Kao što sam i rekao u uvodnim rečenicama, vazdušni saobraćaj je zadiviljujuće savršeno organizovan.

 Okruženi neprijateljem ,bez pristupa otvorenom moru ,užasno loši putevi prema spoljnim partnerima, udaljenost i ogromna dijaspora ,čine od aerodroma najbitniju tačku za funkcionisanje države. Kontrola letenja, prednjači u tim standardima, a najbolje se vidi u izboru opreme i načinu na koji ista funkcioniše. Smogli su snage i najvećima da kažu, "....da za te pare mogu da kupe i ispravnu robu". Nešto što je ideal koji mi nikad nećemo stići. I sve izgleda tako prosto i jednostavno. Tako je i u životu, najbolja rešenja su ujedno i najjednostavnija. Osim premalog prostora, o čemu svedoči samo dva jednosmerna vazdušna puta u pravcu sever-jug,visokog terena, loših meteo uslova,  težinu rada određuje i ruska avio baza u neposrednoj blizini medjunarodnog aerodroma. Suludo je napominjati da Rusi ne koriste medjunarodna pravila. Naročito ne ruski piloti migova. Oni su jaki, brzi na okidaču, a ni Turke ne vole preterano. Prilazni kontrolor letenja u Jerevanu., nije licencirani profesionalac kao širom sveta. To je umetnik. I imaju moj duboki naklon.

Na aerodromu, ljubazna policijska službenica konstatuje da je ona i prošli put udarila pečat, te da sigurno postoji razlog tolikog broja jeremskih  pečata u pasošu?
.....

Dok Aeroflotov Airbus uvlači točkove pogled mi ostaje zakucan na Ararat..

 Razlike postoje ali se svode na sličnosti.

Ali kao što rekoh u prologu, nemojte se ložiti,   nije  priča o nama.

Majko i Maćeho

Iza gvozdene zavese vol4

Avgust 2016,
terenska kancelarija Ministarstva ,

Da čujem plan ?
Sve sam smislio i proračunao.  Nakon španske faze aktivnosti treba usmeriti u francusku fazu.
Francusku fazu?
Velika kultura, osoben jezik koji treba savladati , biciklistička nacija....
Skupo?
Ne baš, malo je bezbednosna situacija pogoršana pa su cene prevoza i smeštaja adekvatne.Aktivnost neće ići preko narodnih ledja .
Skeptična sam?
Sve sam sabrao i isplanirao. Prvo idem u Tuluz, pa ću onda biciklom da se spustim do Mediterana a onda dejstvo usmeravam na jedno polu izolovano ostrvo u Mediteranu.
Šta ima tamo?
Ništa. Golaći i rakete.
Ne pratim?
Našao sam ostrvo koje je poligon za francusko ratno vazduhoplovstvo za gadjanje,raketiranje i bombardovanje. Nenaseljeno je, a 10% teritorije jedan mali zaliv i plaža rezervisano samo za naturistički turizam. Golaći i rakete!
I ti bi tamo?
Mislio sam. To je super! Rokanje i danju i noću.
A ti golaći, jesi li ovi ili oni?
Izgleda mi da ima svašta.
Svašta?
I oni i one, svi tako...
Jesi li ti  siguran u svoje evropske liberalne stavove?
Uf i ne baš, ali trenutno sam stava da se žrtvujem za potrebe naroda i Ministarstva.
Nemoj se turati tamo gde te nisu zvali.
Ja sam mislio...
Rusija!
Molim ?
Rekla sam Rusija!
Da čuo sam za tu zemlju.
Odlično. Ruski znaš ,zar ne?
Učio sam u školi*, trebao bih nešto i znati.
Super, sastanak je završen
ali...
Rekla sam, sastanak je završen!

Avgust/septembar 2016

Besan i ljut napuštam terensku kancelariju i razmišljam. Zašto je kazala Rusija? Šta fali Francuskoj? Moj plan je savršen , ako izuzmemo malu zeblnju oko golaća, i vremena početkom oktobra-šta ako bude ružno vreme a na ostrvu ničega?
...
A možda je vreme da poslušam?

...

jel ima Rusija more?
Ima!
Jel ima aerodrome ,puteve, vozove,da se može stići do mora?

Ima.
Jel znam ruski? *
Valjda .
Da vidimo gde bi  moglo, Murmansk-hladno more, Petropavlovsk Kamčatsk-hladno i daleko, St Petersburg -skupo,Moskva -preskupo i hladno.
Malo južnije, Rostov na Donu- ne deluje loše, Kransodar- opa batice stepsko suptropska klima, Soči na moru . Tu se  setim , Vladimira Vladimiroviča (kod Rusa to prvo prezime je u stvari ime oca i češće se koristi u kolokovijalnom govoru ) koji je rekao: " dajte vi nama Olimpijadu i nemojte brinuti gde ćemo naći u letovalištu sneg za zimsku Olimpijadu "
Počinje da bude i interesantno.

Nakon početnih pretraga sužavam teritoriju dejstva na Krasnodar i Soči.

Oktobar 2016,

Pakujem stvari za letnji godišnji odmor, ali i cipele duboko jesenjske jer imam medju sletanja u Moskvu. Ja joj ne verujem da nije hladna.

Izmedju ostalih priprema, pripremam i loklane kontakte, ko će me provući kroz tajne gastronomije,muzeja i narodnih umotvorina.  Da i ja jednom u životu budem turista.
A kada čovek bocka po mraku zna naleteti i na minsko polje.  Toliko su Rusi oduševljeni mojim dolaskom, da me u Beogradu sasvim slučajno sačeka jedna od tih bocnutih kontakata iz mraka, majorica FSB, da mi da poslednje odobrenje pred ukrcavanje.

Kad sam je provalio, jebiga kad neodrživo laže- a ja ne umem da oćutim, ona je samo konstatovala da nisam bezbednosno interesantan. Htedoh joj reći, " da znaš šta mi treba, ne bi se ti majorice moja ni nudila" .

Šlag na tortu, dan otvorenih vrata na aerodromu Batjnica. Moji drugari. Ali kao i u svakoj srpskoj priči. Podeljeni, oko informacije da idem u Rusiju na godišnji. Od onih koji zavide i sretni kao da oni idu, do onih koji usput prokomentarišu " Londosnke ulice su interesantnije, a tek muzeji u Vašingtonu,jesi li bio tamo? Obavezno otidji i javi se...."

U šatoru helikopterske eskadrile dobijam predivnu kafu. Hvala.

U svakom slučaju dubok naklon ispred spomenika " Niko nije rekao neću"

i predivan nastup Super Galebova . Takodje snimio i supertajne nove protivpodmorničke rakete,skrivene od radoznalih pogleda u šumici pored puta, ali nisam smeo da slikam jer su supertajne. Morate mi verovati na reč.

Kerozin spiram na Adi Ciganliji, što imajući u vidu datum (treći oktobar! )  i klimatske osobenosti kontinentalne klime predstavlja malu radost .

U avionu, baš do mene seda, mladja gospodjica, državljanka Ruske Federeacije, malo je popila ali je spremna za dugotrajan let do Moskve. Kupila je u fri šopu  viski, i čim je sela, pocepala je na brzinu vrh kese otvorila bocu malo nategla, usput proverivši pogledom da je stjuardesa ne vidi, stresla se i ponudila mene. Popila ga je do prilaznih svetala Šerementjeva. Fala je Bogu, razdvojeni su policijski punktovi za turiste i ruske državljane.

Ulazim u najveću državu na svetu. I njihov najveći aerodrom, Šerementjevo. Iskusno oko primećuje da je broj operacija i putnika isti kao u Cirihu. A ne može se porediti ni u kom kontekstu. Šrermentjevo je veće jedno 10 puta površinski, podjendanko ako ne i skuplje, zlato, viski i koka kola na sve strane, ali ja lično nekako sam više ljubitelj omiljene švajcajrske igrice " minimalno vreme konekcije izmedju letova je 15 min" dok ni Sveti Petar ne zna taj podatak za Moskvu. I rade u skladu sa tim. Na pet minuta pre ukrcavanja za Kransodar, javljaju da je isti odložen tri sata. Slovenska duša. Neko se u operativnom centru iznenadio da ima taj let u 0700, koji je  inače tek nedavno uveden kad je Krasnodar postao deo Ruske Federacije, krajem XVIII veka. Pre toga je to bio let sa medjunarodnog terminala.  Kad menadžeri menjaju,a ne javljaju potčinjenima.
Nisam ni očekivao drugačije. Ono što me raduje je ipak vidljivo- bezbedan i uredan sistem. A to je realno govoreći ,jedino i bitno.

Kranosdar

Hiljadu ipo kilometara ravnice, i slećem u Kransodar. Iako je grad povezan trolejbusom i maršutkama odlučujem sa za taksi ne bih li isprobao po prvi put u životu svoj ruski bez pomoći engleskog, i van službene komunikacije. Mogu se razumeti. Taksista mi ne veruje da prvi put koristim ruski bez pomoći, nakon škole . Ja zadovolajn, grad sredjen infrastrukturno, dobro napravljen, veliki, zadovoljan izborom definitvno. Tek kasnije ću shvatiti veličinu svoje odluke da započnem, godišnji u Krasnodaru.
Toplo je , u stvari svaki od narednih nekoliko dana je bila temperatura 25-28 stepeni, kako i dolikuje kada je čovek na letnjem godišnjem. Pa makar to bila i Rusija.
Kvaka je u stepsko- suptropskoj klimi, jer je Kransodar u jednoj širokoj ravnici, i sa istočne strane otvoren prema moru -Azovsko more, a sa južne planina ( završetak Kavkaskog gorja), koja nije prevelika pa topao morski  vazduh ima uticaja što u krajnjem ishodištu ima za posledicu da zimi jako retko pada sneg i slične vremenske nepogode. Dodamo li tome lako dostupnu informaciju da je Kransdodar realno gledano najbogatiji Ruski grad, sa najmanjom nezaposlenošću, centar Krasnodarskog regiona koji pokriva južni deo Ruske Federacije od Sočija do Krima, stvari postaju mnogo jasnije.

Kranodar je mesto sa najboljim odnosom kvaliteta i cene života u Rusiji. Interesantno je, da nemaju kancelariju turističkog biroa, niti upotrebljiv sajt u tom kontekstu, ali u gradu sve radi, ništa nije preskupo-normalne globalne cene, puna infrastrukra prevoza, a bezbedno do beskonačnosti.
Naselje su osnovali kozaci po naredjenju kraljice Katarine u XVIII veku,

                                   što deluje kao zlato, i jeste zlato

 kako bi se popunio novosvojeni prostor ali je prava svrha bilo pripremanje narednih osvajanja koja su sledila u XIX veku kada je u sastav Rusije ušao Krim, crnomorska obala i kada je počeo da kruži vic " S kim se Rusija graniči? S kim hoće! "

Nekome ko nije video nemoguće je opisati ruske veličine.
Ali primer iz centra Krasnodara, je možda očit dovoljno. Ulica se zove Krasnaja,tj crvena, i ima po tri trake u oba pravca-na najvećem svom delu. Izmedju traka na vrhu ulice , ovo uzeti s krajnjom rezervom jer se vrh ulice prostire na kilometar dva, park. Da dobro ste pročitali, izmedju traka pešačko ostrvo veličine velikog evropskog parka.

                                                pešačko ostrvo


 ima crkva, šetalište, botanička bašta, omanji Centar za kosmička istraživanja,

fontana sa vodoskocima,

 kafići, restorani, i na samom vrhu spomenik učesnicima Drugog Svetska rata 50 sa 100 metara. Plus kaskade i arhitektonska izdvojenost podsetnika na težinu Slobode. U podzemnim prolazima ispod pešačkog ostrva,  tržni centar.
Veliki deo vremena sam proveo u toj zoni, jer je stvarno nešto što se neviđa svaki dan i na svakom mestu.
Dodamo li tome činjenicu da nema stranih glupavih turista sa fotoaparatima i što ih vodiči vode ( da ne kažem sad kinezi,ameri,rusi i sl ) -možemo reći raj.
Raj za korektne pare.

Ili, dok sam još u veličinama, pošao sam u neku ulicu br 113 kroz nešto. Uzmi taksi! Imam vremena prošetaću, ulica izbija na Krasnuju. Skrenem,kad broja 462, kod Rusa je obrnuto sa brojevima -od periferije ka centru. I krenem ja lagano, tramvajska linija ide pored. Ma neću. Imam vremena. Kod 230 sednem da ručam napravim pauzu, odmorim, tu sam blizu. Kod broja 117 kreće zaplet, snimim jedan objekat (100-njak metar dužine ) pa veliku raskrsnicu ( još 100-njak metara ) pa ogroman park kome se kraja ne vidi. Na broju 115, Veterinarski Institut, i onda ulazim u Park. Posle dvadeset minuta u parku shvatim da je u ćošku parka lociran Univerzitet sa svim fakultetima i studentskim domovima. Izgubljen. Pitam ,plačem, jaučem, gde je broj 113. Na kraju zovem telefonom ( sad će oni pametnjakovići sa GPS i lakom za nokte da likuju ) i dobijam instrukciju da sačekam kod Rektorata.  Idemo ivicom parka. I ulazimo u naselje. Recimo  veličine kao Novi Zagreb . Sve zgrade iste, soliteri sa 15-20 spratova, i svi su na adresi 113. Ono kroz je broj zgrade. Jel nužno da napominjem detalj da sam video broj 113/64   ( i slovima šezdesetčetvrta zgrada na broju 113 ) ???

Dovoljno vremena i prostora za šetati,voziti biciklo,biti vožen maršutkom,ići trolejbusom nekoliko destina kilometara ( do aerodroma ide trolejbus!)  jesti i piti po gradu. Standardno.

Maršutke zaslužuju koji red više.

                                            
                                                  planinska maršutka


 To su mini busevi, kombiji koji deluju ni uredno ni bezbedno. Namenjeni su za prevoz proleterijata, pokrivaju unapred definisane linije a nastale su u periodu tranzicije ( koja još uvek traje u komunističkim zemljama ) kao alternativa tada  nefunkcionalnom javnom prevozu. Privatni vlasnici, ovo uzeti sa krajnjom rezervom, pošto je malo rastegljiv pojam šta je, i  ko, tu vlasnik i čega, voze na tim linijama, cena je kao u gradskom prevozu ili koju kopejku manje, nema karata nego na izlasku se daju pare šoferima. Jedan klasičan komunistički sistem. Partija i njeni najodaniji su vlasnici, radnik dobija kopejke, a korisnici usluge su pošteni i plaćaju bez mnogo provere i detaljisanja. Podrazumeva se ,kao i u svakom komunističkom sistemu, odsutnost bilo kakve estetike i bezbednosti. Mada se ne može poreći bliskost medju korisnicima. Što bi rekao onaj iz "Lajanje na zvezde" -" ...dodiruju se onim znojavim telima..."

Krasnodar je takodje i važno vazduhoplovno središte. Tu se nalazi Vazduhoplovno Vojno Učilišće, neki od ekvivalenata vazduhoplovne Akademije ili Koledža, nisam zaljubljenik u rusku vojnu avijaciju pa ne mogu da ispratim najdetaljnije, ali retki su u Vazduhoplovnim i Kosmičkim snagama koji nisu bili u školi ili radili u sistemu te škole . Predmentni aerodrom za obuku nije u Kransondaru nego malo dalje u Armaviru i baš dok sam bio predstavljali su taj letački centar, opremljen najnovijim avionima za naprednu obuku YAK -130 a koji su bazirani na zapadnjačkoj tehnologiji, razvijen u saradnji sa Italijanima, i čak imaju i uvezani simulatori, tako da se slobodno može reći da je i ruska vojska počela ozbiljnije da razvija vazduhoplovnu komponentu.
Po celom gradu se na zgradama mogu videti table sa natpisima " U ovoj zgradi je od 53 -72, živeo,pilot, nastavnik letenja, profesor, kosmonaut, heroj Sovjetskog Saveza ,oslobodilac Berlina,taj i taj..."

Nemoguće je pisati o Rusiji, a ne spomenuti koji put Veliki Otadžbinski rat,  kako ga oni zovu, ili Drugi svetski rat kako ga mi u školi učimo. Ogroman je doprinos celog Sovjetskog Saveza, a naročito Rusije, u svakom smislu. Naročito o tome treba misliti kada lagano danas u Evropi ispijamo italijnski kapućino, u ladovini nekog gradskog parka, i mlatimo o obnovljivim izvorima električne energije. Nije uvek tako bilo.

Naročito nije u periodu kada je par ludaka došlo bilo na vlast. Hitler sa jedne , Staljin sa druge, Čerčil da podloži, Ruzvelt da iskoristi, Tokojama da dokaže, Musolini da ofarba, Stepinac da oćuti, vladika Velimirovič da okadi.

Tada smo naučili veliku lekciju - bolje stotine nesposobnih i debilnih evropskih parlamentaraca tzv Partijskih klimoglavaca da imaju kakvu takvu vlast, nego jedan od pobrojanih čistunaca da ima "istoirjsko prokazanje" .
Ali kao što rekoh, u tim trenutcima običan stanovnik Krasnodara, i nije imao mnogo izbora.. Ili da poturi vrat osvajaču, ili da oslobadja vekovne porobljene teritorije. Zvanični spomenici su nekako hladni, ali minijature su mene oduševile. Na bivšim državnim prodavnicama, granap-što bi u Sarajevu rekli- slike pojedinih učesnika rata. Uz kratku biografiju "....radeći u našem kombinatu, jedan dan izašao iz smene pridružio se trećem Kozačkom bataljonu, druge Armije, i oslobodio Drezden '45,usput oslobodivši, Sofiju,Beograd i Prag . Pozavršetku rata vratio se na svoje radno mesto ,gde je i radio do odlaska u penziju '82. , nosilac ordena sa duplim likom Staljina....Zahvalne kolege"
Ili nalepnice na automobilima " moj deda... "

Umoren od proleterijata, oslobodilaca, i tiranina, potražih po gradu odgovor na pitanje od čega se živi. Odmah da razjasnim , za sve dana što sam bio na jugu Rusije, a nisam sedeo u bioblioteci i u crkvi na misi, nego intezivno istraživao, nisam video ni jedan jedini plastenik. Ni mali ni veliki. Zemlja jeste ravničarska, nije zapuštena, ali video sam u životu i bolje obradjene njive. Ali nijednog plastenika. U prodavnicama voća i povrća koliko hoćeš. Svežeg. Uvoznog. Posle mi je objašnjeno, "... nemoj biti glup, lakše je pobosti cev u zemlju i prodati gas i naftu, pa kupiti šta ti treba od voća i povrća, danas su i  onako najveći sirotani primarni poljoprivredni proizvodjači. Kome treba danas rad koji se ne plaća? "
Ruskim naftašima i gasadžijama, ponajmanje.
A svu lepotu kopanja nafte , možemo sagledati u novim ( zapadni deo grada) zgradama na obali reke Kuban. Staklo,metal, italijanska cigla, španska keramika, novi nemački automobili, mlade kućepaziteljke i jaki čuvari.

Milsite o tome kada sledeći put okrenete ključ vašeg prevoznog sredstva,ili uključite kotao na gas.

Mislite o tome.

O razmerama lokalnog bogatstva, govori disukusija jedan dan o platama. Nisu bili retki slučajevi onih kojih su radili na procenat ( kompletan sektor usluga radi na procenat) koji su dostizali 100 000 rubalja platu. Stavimo li u pravilan okvir da je u tom periodu evro bio 30 rublji,jasno je kako bilo dobro, i koliko su sankcije oborile najjači grad. Sada je euro oko 70 rublji ,a retki su oni koji su imali stotku,a uspeju sada da uhvate 30 000.
Ili što bi Marin rekao " Ko bi gori, sad je doli"

Znanje jezika je esencijalno*. Čak i oni koji se deklarišu da znaju engleski, pričaju ruski. Grad aposlutno nije turistički,te nema nikave potrebe da bilo šta bude napisano na latinici, niti postoji Turistički  biro, niti bilo šta na tu temu,. Ideš sam , sam pitaš, uvek se nadje neko da objasni, nikad nijedan problem nisam imao. Ljudi su izuzetno korektni i ljubazni, vole, naročito nas, nijedan pogrešan pogled, komentar, kiseo osmeh, ništa. Ako i eventualno nije rečenica počinjala sa " Brate," ili " za našu malu braću" (tako nas oni vide ) završavala se sa širokim osmehom.
To nema svugde na svetu. U stvari ,ptanje je da li ima igde?

Znao sam ja to. Slovenska duša je slovenska duša. Nema tu puno varijacije. E sad vlast ko vlast. Ima svoje interese. To je ona suštinska razlika koja treba biti jasna svakome, i koja je nužna za pravilno razumevanje stvari i odnosa.

Najlepša rečenica na tu temu je odgovor nekog ruskog cara u jednom odredjenom istrorijskom trenutku na pitanje što ne pomogne braći. " Ми с турцјами, сеичас друзја" ( " mi smo s Turcima, sad ortaci p.a )

 Iznajmiti bicikl. U prvoj radnji blizu hotela, prodavac ustanovi da sam stranac (!) i kaže kopija pasoša , i plaćam u dolarima. Jel? Idem do hotela po dolare, sad ću. Pronalazim krajnje neugledan lokal, 6 puta manja cena,kakav pasoš kakvi bakrači, biraj i teraj, evo ti broj ako ti se nešto desi, idu tu i tu, tu ručaj ,tu popij kafu, bickla se ovde ne kradu, i kad doješ idemo na pivo.
Vreme idealno, pun snage, mislim da sam spičio jedno 60-70 km u 24 časa. Nema ni na google maps gde sam sve bio.
Vredno pomena, ostrvo na reci Kuban,recimo kopija Ade Ciganlije.

Sa vojnim muzejom na otvorenom, uz naravno Muzej posvećen Velikom otadžbinskom ratu.

                          Vi ste po zanimanju? Satirač Luftwafea

Provodim predivno prepodne, šetajući medju podvodnim minama,

 

Crveno ću more čistiti od  mina....

 

 

torpedima i podmornicama, a najveću pažnju mi privlači raketni sistem zemlja-zemlja poznatiji kao " kaćuša" . Što bi ameri rekli game changer.

Pogrešna procena o razdaljinama ,kao i o ukupnom transportnom sitemu Ruske Federacije, navela me na pomisao da ću stići i da je moguće istražiti i širi region u pet dana koliko sam ukupno proveo u Krasnodaru. U prvom redu sam hteo videti Krim, ili bar most koji prave do Krima. Do Krima bus sa trajektom ide 7/8/9 sati tako da ne može u jednom danu da se ode i vrati, a da se bilo šta vidi. I tu sam posejao prvo klice sumnje u ruske transportne sisteme. Do tada je sve manje više funkcionisalo. Aeroflot korektno vozi kako u bezbednosnom smislu tako i kada se  uzme u obzir efikasnot i ekonomija, gradski prevoz po Kransondaru, korektno,ali već na prvom dubljem istraživanju znak pitanja. Kako tako mnogo sati? Pa to je tu. To bi recimo u Španiji bilo sat ipo, dva maksimalno. Kako sad 8 sati?? Nastavim da se raspitujem jer sam trebao i do Sočija, baš zato namerno uzeo avion do Kransodara, jer realno nije bilo neke posebne razlike, izmedju cene karata do Sočija i Kransodara, ali želja da više vidim ,što bi se realno i desilo da idem vozom ili busom do Sočija. Kad ne lezi vraže, lutkica što radi na nekom šalteru na autobuskoj stanici, kaže da je autobusom do Sočija 6/7 sati ( manje od 300km ) i da je bolje, a isto košta vozom. Put je katastrofa, komfor u autobusu ne baš na zavidnom nivou. Na zelezničkoj stanici se ponavlja priča ,slične cene, slično vreme putovanja . Tu zastanem, proverim avio karte, kad ono malo skuplje a rano ujutro let, taman dobijam ceo dan na moru.
Ako sam turista ,nisam glup.

Soči

Ujutro na aerodromu, pored aviona za Soči, avion za Simferopolj. Tog trenutka sam shvatio kako sam trebao i mogao do Krima u jednom danu. Drugi put.


Oblačno je. Probijamo oblake na nekoliko kilometara od obale i prvi utisak ,Crno more je stvarno crno.

Minut,dva  i ispred novog Terminala smo. Dve piste, terminalna zgrada celom dužinom platforme, nov toranj, vidi se da je bila Olimpijada.
Od svega po Rusiji, najmanje se radujem veličinama. Kad god je nešto veliko, hvatam se za glavu jer to obično znači "mnogo bespotrebnog hodanja" Ni Sočanski aerodorm ne odstupa od pravila.
Srećom brzo stiže gradski autobus, a uvek se obradujem funkcionalnoj javnoj infrastrukturi.
Nalazim i kuću sa apartmanom. U blizini zgrade FSB. Ostajem iznenadjen činjenicom da na pomenutoj zgradi stoji natpis.

U životu nisam bio u boljem apartmanu, ali kuća tj objekat spolja gledano je primer Sovjteske arhitekture, toliko vidljive u privatnom valsništvu. Neko je nekad u Sovjetskom Savezu skontao da treba poboljšati stanodgradnju, tj obezbediti dovoljan broj stambenih jedinica. Verujem da su ulazni brojevi bili straubalni npr- treba nam sto hiljada novih stanova dnevno. Onda je jedan drugi inžinjer došao do zaključka da će najniža cena gradnje,ujedno i najbrža, biti ako se standardizuju elementi gradnje. Delić po delić i umni komunistički rukovodioci,kako samo oni mogu biti umni, su shvatili da mogu praviti zidne panele , doduše u nekoliko različitih boja, i biznis je krenuo. Što više panela, niža cena, a još brža gradnja. Onda petogodišnji plan, pa drugi petogodišnji i svi Sovjeti žive u istim kućama . O tome su pričali i drugovi Marks i Engels ( a sami bili trule buržujčine ) .  Verujem da je bila stvar prestiža medju sovjetskim republikama koja će dobiti fabriku panela, modernim rečnikom rečeno neko je dao subvenciju za investiciju u fabriku panela. Mučilo me takodje, i da li je boja panela čista slučajnost ili ima dublju poruku. Npr u žutim panelnim kućama žive disidenti, u crvenim Maršali, u ljubičastim umetnički direktori opera itd.  Moje oduševljenje odsustvom kreativnosti i nepotrebnim minimalizmom je beskonačno.

Soči je vrh Rusije. Sve što su zaradili na zapadu u proteklom periodu zakucali su na ulice Sočija. Veliki je to grad da razjasnimo odmah, verovatno i svih 500 000 stanovnika, cifra koja duplo naraste tokom leta. Od samih početaka, kada je oblast oslobodjena od osmanske okupacije, grad je razvijan kao letovalište elite. Tokom Drugog svetskog rata, Soči je bio jedan od najznačajnih medicinskih centara za ranjene Sovjetske vojnike. Zato se grad i zvanično zove Soči -grad lečilište, desetine velikih bolnica i sanatorijuma,a spomenik u cenru grada reflektuje upravo taj doprinos grada Velikoj Pobedi.

                                                      Variola Vera

Plaža tj, čitav niz manjih plaža ,spojenih jednom šetalačkom  promenadom  se prostire celom obalom do granice sa Abhazijom,koja se tu i tamo prekida, tj ne može se baš peške preći od jednog kraja do drugog,

                                           Obesi se, čovek!

ali je u morfološkom smislu to jedna plaža.

                                           fejsbuk  romantika

 Promenada je naravno u duhu masovnog turizma, suveniri, fast fudovi, kafići, restorani, hoteli itd i predstavlja pravi zaokret u mojim letovanjima.

                                Hare za pare!

Naročito mi se vraćalo u vidno polje slika sa plaže u Valle Gran Reyu, ja i ona rumunska čistačica na 6km plaže, sami, i talasi od 6m.

Crno more me je iznenadilo,toplotom.  Normalno sam se kupao, što će reći da je voda oko 20 stepeni. Od 9 dana tri se nisam kupao zbog lošeg vremena,ostalo je bilo ok. Voda nije bistra, možda se maksimalno vidi u priobalnom pojasu do 5m ( vrlo optimistična procena) ali sam ronio oko još jedne komunističe umotvorine. Naime na tridesetak metara od obale u vodi dubine od 5do 7 m su ogromni betonski blokovi, koji ponegde dolaze i do same površine i izukrštane čelične cevi i limovi, haos. Kao antidesantna barijera, dugačka ko zna koliko kilometara. Nisam uspeo da prodiskutujem sa nekim ko bolje poznaje stvar pa ostavljam prostor da je možda namena te barijere i da sačuva obalu od talasa a ne samo antidesantna, ali sam se opet vratio na temu serijske proizvodnje, bačene energije i resursa.

Preglup sam da shvatim bilo kakvu korist od rokanja betona u more. Verovatno zato i nisam lider komunističke Partije. Niti ću ikad i biti.

Ti blokovi predstavljaju i sklonište biljkama i životinjama pa jedini vidljivi život u vodi se odvija oko i na tim barijerama, te jedino vredno plivanja i ronjenja predstavlja upravo ta odbrambena linija.
Iako se Sočiju ne može mnogo toga zameriti u infrastrukturnom i turističkom smislu, kvalitet mora objašnjava zašto je Mediteran ili bilo koje drugo lepše more popularno u Rusiji. I može Vladimir Vladimirovič da insistira da dok traju sankcije zapada svi letuju u Sočiju, Korčulanski arhipelag je crta mere.

O ukusima se ne raspravlja, ali bih izdvojio nekoliko  objekata koji su me  svojim arhitektonskim rešenjima , veličinom ili završnom obradom privukli.

Prvi, Zimski Teatar. kopija antičkih  svetilišta. Nije u tome fora. 118 stubova, a svaki stub metar ipo u prečniku i 15 m visine. Sila Boga ne moli! To je poruka tog objekta.

Drugi,gradska biblioteka, kombinacija turske i ruske arhitetkture iz XIX veka, i nosi ime po Puškinu. Nisam odoleo a da ne ispričam priču kako me rat spasao da ne moram učiti " Tatjanino pismo Onjeginu", napamet. Tatjana draga, zar mu nisi  jednostavno mogla poslati poruku viberom " starci su na vikendici, dolazi !"?

Treći ,Olimpijski kompleks u Adleru sa stazom formule 1, Diznilendom i Olimpijskim selom. Setio sam svojih računa za gas, u nedavnoj prošlosti svog života. Osećao sam taj kompleks objekata kao svoj. Tu ima i mojih eura.

                     Nije moja slika

Žemčužina, najznačajniji, najveći i najskuplji hotel SSSR-a, napravljen za partijsku vrhušku, od naravno standardizovanih betonskih elemenata u obliku broda i jednobojan ( bele -devičanske boje )

      
     Takodje

Bounty, mali butik hotel zavučen izmedju nekoliko ogromnih hotela, na lepoj loakciji, toliko mi je privukao pažnju, da će moj sledeći odmor u Sočiju biti tu. Malen, sladak i korektan.

Centar tibetaksne medicine, obratiti pažnju, a u sklopu japanskog parka, koji je naravno poklon japanskog naroda. Iako na glavnom bulevaru, mir i spokoj. Ja jednostavno volim Japan i njihov pristup životu,efikasnosti  i estetici. Pa čak i u Rusiji.

Najdominatniji doživljaj,  se zbio jedne kišovite večeri.
Prvo sam hodao i gledao gde da večeram. Spazio neki kavkaski restoran ( jermenski-gruzinski, tako nešto ) ali u italijanskom fazonu. Sednem da jedem , i zatražim meni. Glavno jelo rešim u sekundi, kad slatkiš. Mandarine u ptičijem mleku! Da, dobro ste pročitali, ptičije mleko. Lutko, daj ga, makar me laktoza  satrala. Za preporuku!

Tako slatko najeden, bežeći od kiše ulećem u neki poluotvoreni tržni centar u kom ne pada kiša. Kada na jednom zidu, interfon i " Centar za indijsku masažu i Jogu" Skrenem! Nema trenutno masaža ali ima čas joge.
Već sam se susretao sa jogom, ono istina jogom nidrom -gde se radi sa distribucijom energije i disanjem , a ovo je ona svima dobro poznata Hata joga. To su one  vežbe, od kojih je naravno najpoznatija Pozdrav Suncu. Neadekvatno obučen,ali duhom otvoren. Primi me instruktorica i započnem svoj prvi čas Hata joge u životu. Znao sam ja i ranije da to nimalo nije naivno kako izgleda, ako se radi pravilno, ali sam ostao u čudu. Ne radiš ništa ,u poredjenju sa fudbalom, podvodnim hokejom ili kuglanjem, a u pojedinim vežbama osećao sam da mi bol razdire sve mišiće kao kad sam onomad na vojnoj vežbi na plus 40 u punoj opremi glumio odeljenje u napadu. Strašno!

                          Gears up, flaps 15!

Ali nakon završene seanse, bio sam na devetom nebu.

         
                                   Drž' mu glavu!

Sutra ujutro , u 8 sam ponovo na jogi, ovaj put adekvatno obučen i pripremljem.
Od tog dana, moja putovanja  su dobila  novi obavezni stub. Joga se pridružila, bicklizmu, mini golfu i ronjenju.

           
                             Letim tačka ba

Još jedan kišni dan je doneo prostor za dublja istraživanja.
Sedam u gradski autobus i pravac poslednja stanica Roza Hutor.To je onaj autobus koji sam već spominajo koji ide i na aerodrom, i bilo mi je jasno da je u pitanju ogromna gradska linija. Aerodorm je nekih 40 km od Sočija. A bus ide dalje. Cena karte mi je samo podgrejala sumnju. Gde će ovo da me odvede? Suviše lenj ,da bih guglao unapred. Posle aerodroma, autobus kreće uzbrdo i ,više se more ne vidi i ogroman venac planina ispred. Tunel. I ualzimo u klimatološko- vegatitvnom smsilu u drugi svet. Dobro je niko ne traži pasoš, što će reći da smo još uvek u Rusiji.  Svestan kavkaske nestabilnosti, ne mogu reći da mi je svejedno. Ali ne izlazim iz autobusa. Autoput pored reke i idemo uzbrdo. Nalazimo se u zoni gde su održane Olimpijske igre, bar oni sportovi na otvorenom i koji zahtevaju sneg, i tada mi postaje jasno šta je u stvari bilo. Poslednje od svih naselja  je Roza Hutor. Nekih 110 km, od Sočija. Planiski kraj sa vrhovima od preko 2500m,  idealno za zimske Olimpijske igre. Logično je i bilo da kandiduju to mesto. Kvaka je bila u marketingu,kao da smo mi proglasili da su naše Olimpijske Igre bile održane u Splitu ili Dubrovniku, a prećutimo informaciju da su skijaške staze 200km dalje u Sarajevskim planinama. Najrealnije bi bilo da su nazvali Olimpijada u Krasnoj Polajni-koje je najveće mesto u toj dolini, eventualno u Adleru, ali širi kontekst investicije je nadležne jednostavno podestio da  se može reći da je Olimpijada u Sočiju. Rečeno-učinjeno!

5 mesta jedno za drugim, a osim spomenutih vredno pomena je Gazpromneft gorod-ime sve kaže. Sve u svemu desetine hiljada apartmana, hotela, najnoviji, verovatno i najveći cenatr zimskog turizma i Rusiji, koji tek počinje da se zahuktava, sa svom potrebnom infrastrukturom, organizacijom i estetikom. Definitivno se nema utisak  da si u Rusiji.
Ipak slovenska duša vrlo brzo nadje prostor da se pokaže u svoj svojoj veličini. Dolazim do sistema žičara u Rozi Hutor,

                            Sve samo ne roze!

 kabine koje voze do vrha gde ima dobar restoran ,koji mi se učini kao dobra varijanta za popiti kafu na letnjem godišnjem . Naročito sam o tome razmišljao dok sam posmatrao tablu sa meteorološkim informacijama.

                                  ladno,al' zato standard!

 Na vrhu je bilo minus dva,padao je sneg, a ja na letnjem godišnjem odmoru. Medjutim, nedostatk turističke koncepcije, nezainteresovanost radnika da obajsni, niti na bilo koji drugi način da saznam, me ostavljaju bez najbolje kombinacije.

 A to je žičara do vrha, ručak u restoranu uračunat u cenu, a posle povratak peške kroz šumu nizbrdo po skijaškim stazama. Nažalost!
Ovako su me izbacili na sredini žičare uz komentar da dalje žičara ne radi, tj radila je ali treba uzeti još jednu kartu-koja je sama po sebi skuplja nego opisana kombinacija u jednom pravcu! -  što sam ja sa  indignacijom odbio.
Nemadoh druge nego sam po kavkaskoj šumi i po kiši da prošetam,

 nadajući se da kavkaski ovčari ne hodaju slobodno a da su medvedi već pojeli dovoljno ruskih turista i da nisu gladni. Za one koji ne znaju medved nikad ne napada, osim kad mečka brani mečiće.
Kad sam već bio solidno uplašen, mladi bračni par izlazi na jednoj stazi ispred mene.

Dobar dan!
Dobar dan!
Jel mogu s' vama dalje da šetam, strah me?
Naravno, i nas je same strah. Odakle ste, lepo govorite ruski? *
Iz Srbije!
Izvinite za Borisa Jelcina. Neće nam se ponoviti!!! a i  Klintonovima smo odbrojali dane.
....

Na dalje je razgovor tekao možda i nalepše, najšire a sigurno najintelektualnije za ceo godišnji. Oni su iz Kirova, to je negde na severu Rusije, a nije Sibir, rade u naftnom sektoru-jok sadiće banane, i u Rozi Hutor su da iskoriste nekih par dana slobodnih izmedju dve bušotine.  Recimo pismen inženjer i karijerna doktorka.

Kafa sa šlagom,keksom i bocom toskanskog vina.
Vrh! U svakom smsilu.

Ruski voz!

Da je moglo, biti pametan pa tada završiti godišnji, no ja hteo da isprobam i ruski voz.
Tačno je svako budala ko je ikad pričao o Rusiji  a nije naglasio ovo što sada sledi. Ljudi jeste li vi normalni? Jeste li vi ikad videli normalnu zemlju? Jeste bili u Evropi, da ne kažem sad u Sloveniji ili Hrvatskoj? Ili je vama nacionalizam zaslepio i oči i uši?
Ruski voz to je romatika. Ko nije probao ruski voz ne zna šta je lepota zivljenja. Floskula do floskule.
Da odmah stavim tačku na mišljenje, Voz je ono što ima u Nemačkoj, Španiji, Francuskoj ,Holandiji  i Japanu.
Kakva Rusija ,kakav voz ? Vi svi niste normalni.


Dodjem na stanicu,  dajte mi jednu kartu do Kransodara. Poče ona sa pitanjima, kušet ,ovo ono, daj ženska glavo, jednu normalnu kartu , i da krećem. Dade ona, kada karta jedno tri eura skuplja od one cene  koju su mi rekli u Krasnodaru. Ima i numeracija, bilo mi je jasno da tu moram i sesti, nema veze, čekam na platformi, voz kasni 10 minuta,ali na tabli piše da je na vreme ( duša slovenska!) i udjem.
Na ulasku u vagon,gospodja u uniformi, sprovodi do kupea. Kupe liči na normalan, dole sedišta, sa tapacirungom iz '74, a gore gde mi držimo torbe, kreveti umesto prostora za torbe. Sam sam u kupeu pa me boli uvo za torbu. Voz ide brzo, ali staje veoma često, u skoro svakom mestu, i tu onda stoji, pa stoji na nekim mestima dvadeset minuta bez nekog vidljivog razloga. Jasno mi postaje kako ide 300 km 6/7 sati. Izmedju stanica piči 100 na sat, ali zato stoji na stanicama toliko da mu je prosečna brzina kretanja oko 50 km/h. Opušten, ja samo do Kransodara, i mislim se u sebi koja budala ide do Sankt Petersburga , preko 48 sati za nepunih 2500 km . Malo spavao, malo čitao,proći će. Kad u poslednjoj stanici na moru, ulazi stariji barčni par, ja ioanko sedim u čošku, ne smetam nikome.  Gospodja posle dobar dan,krene nešto da komentariše svom mužiću. Pokuša on meni nešto da obajsni, ja koliko sam razumeo objasnim njemu da imam kartu za taj kupe, da sedim na jednom sedištu i da mi nije jasno šta hoće reći. Pozva on domaćicu vagona-to je ona što dočekuje sve putnike na stanicama. Krene objašnjavanje. Oni su kupili karte za donji red sedišta a ja za krevet gore. Kažem ja da jesam turista ali nisam glup.  Tražio sam normalnu kartu ,koju sam platio i koji evrić preko cene koja mi je rečena i šta sad oni tvrde da sedim na pogrešnom mestu? Farbajte vi nekog drugog! Sediš na pogrešnom mestu, to nije sedište idijote turistički nego luksuzni krevet, a ti si platio jeftiniju kartu, i trebaš da ležiš na onom gore krevetu. Nismo se razumeli, nisam taržio kušet kola, nego normalnu kartu i normalno sedište, i neću se pentrati na krevet, hoću da sedim kao normalan čovek, jebenih trista kilometara. Da bi sedeo tih " jebenih trista kilometara" trebao si da kupiš skuplju kartu tj kartu za donji red sedišta, e onda u toj prvoj klasi imaš pravo da sediš ili ležiš na donjim sedištima. Jeste li vi svi normalni šta pričate ? pa već i ova karta nije puno jeftinija od aviona , a kamoli da sam još platio koji evrić više, mogao sam biznis klasom leteti??? ne znamo mi ništa, dodade gospodja koja je već raspakovala švercersku torbu punu hrane i gricaklica, krenula je da gricka-pa sam ja shvatio da ona putuje vozom da bi mogla da izgricka celu švercersku torbu do St Petersburga. Ne postoji drugi racionalni razlog ,pošto su oni definitvno platili voznu kartu više od avionske , što me  uverava u stavu  da samo ludaci putuju ruskim vozovima.

Vidi domaćica, da se stvari otimaju kontroli, i preporučenom ponašanju od strane nadležnog proleterskog komiteta, pa me pozva u svoj kupe i ponudi mi da sednem na recimo normalno sedište. Skuva i kafu ( koju mi je posle uredno naplatila ) i počnemo razgovor. Razgovor koji je meni najviše otvorio oči. Razgovor koji me je spustio sa krasnodarskih naftaških solitera, Sočanskih vila , Olimpjiskog glamura i mermera Moskovskih terminala. Ajde malo prošetaj da vidiš drugu i treću klasu voza, taman dok skuvam kafu.
Strašni sude, u drugoj klasi imaju samo kupei sa krevetima kakvi su bili ona dva na gornjem nivou u mom kupeu, a u trećoj klasi leže na nekim drvenim klupama, npr. Urednost svega, kao i putnici i sve vizuelno je u skladu sa nazivom -druga i treća klasa.Tu je ona cena što su mi bili rekli.  Brzo se vratim i pitam kako vi nemate normalne vozove. Pa nema normalnijih, to je normalan ruski voz.
Sednem ,kafa je na stolčiću, srknem da dodjem sebi.
Jel ovakav voz ide transibirskom?
Kvaliteniji i skuplji polasci,da, većina je u lošijem standardu.
Zajebavaš me?
To je naša zemlja, mi je volimo, tako živimo i kome se ne sviđa, može da ide gde god hoće.
Jel znaš ti da ovi moji ludaci ubiše sa pričom o romatičnim ruskim vozvima, o duši putovanja po Rusiji?
To ti je Rusija, a ne Pulmanov hotel i staza formule 1 u Sočiju. Dobro su ti rekli.
Pa oni su svi ludaci, šta je tu romantika? Umesto sat ipo voz ide 6 sati, skuplji od aviona, stoji, gužva ,nema normalna sedišta, kasni , ovo ono, ukršta se s nečim u jebenoj šumi....
Upamti to je Rusija.
Ajd dobro ,nek sam to i video, već sam bio počeo da se kolebam ,da možda EU nije zlatna. Evropo, najjača si!
Srkni još koji gutljaj kafe biće ti bolje.
A ti, šta radiš u ovom vagonu?
Ja sam domaćica, brinem o bezbednosti, dočekujem i ispraćam  putnike, na celoj dužini puta.
Hoćeš da kažeš da ti pratiš ovaj vagon i njegove putnike od granice sa Abhazijom do Sankt Petrsburga?
Da
50 sati ,na svakoj stanici staješ ulaziš/izlaziš, služiš...?
Da
kad spavaš?
Ima par stanica posle Rostova, kada ima malo veći razmak medju stanicama pa mogu malo odspavati u tom kupeu
kako održavaš higijenu?
Tim kuvalom što sam tebi skuvala kafu, zagrejem vodu pa se u toaletu malo operem ispod miške, posle u Sankt Petrsburgu, ima za nas mogućnost da se sredimo i malo odmorimo.
Leti bude vrućina?
plus četrdeset i gužva.
Erkondišn?
Vi Evropljani ste stvarno rasipni ludaci.
Koliko dana budeš u S.Petersburgu?
Dana? Ti si definitivno lud. Stižemo pre podne tamo, a uveče nazad.
Čekaj, radiš puna dva dana i noći, pa onda odmaraš par sati , pa nazad opet isto, dva dana i dve noći?
Da
Koliko onda dana budeš slobodna?
Naredni dan nastavljam neku drugu turu
Hoćeš reći naredni dan, ideš do Vladivostoka? Deset dana i noći radiš?
Ne baš, moja železnička kompanija radi linije samo do Irkutska. Četiri dana i ćetiri noći.
Dobro četiri dana do St Petresburga i nazad i još osam do Irkutska i nazad, i onda si dva meseca slobodna,zar ne?
Ne onda idem ponovo za St Petersburg
Jel imaš muža,decu ,porodicu?
Imam ,žive u nekom selu 100 zapadno do Krasnodara
 Kad ih vidjaš?
U zimskom periodu radim u proseku dva meseca pa budem 10 dana slobodna
Hoćeš reći, da leti radiš više?
Naravno, kapaciteti železnice nisu dovoljni i nemamo ljudi, pa leti radimo po tri meseca a onda budemo nekoliko dana slobodni.
Zajebavaš?
To je naša zemlja, mi je volimo, tako živimo i kome se ne sviđa, može da ide gde god hoće. I to je priča o slovenskoj duši. Mi nikad nismo imali,mnogo. Dovoljno je da imam posao, da jedemo i pijemo, predaleko je zapadnjački luksuz od naših očiju.
Ajd dobro sad to, ali kakav vam je ovo sistem vozova. Ide sto na sat ,a onad čeka po dvadeset minuta u zapizdinama?
Mora da čeka, nema izmedju stanica dva koloseka. Prevelika je Ruska železnička infrastruktura da bi bili dupli koloseci. Propuštamo jedan drugog, na drugarskoj osnovi. Svi čekaju po malo.
A što su spojeni lokalni, regionalni i vozovi dugih relaciji.
Ne pratim te?
Na primer u Nemačkoj i mnogim drugim normalnim zemljama, postoje vozovi na duge relacije, pa regionalni,pa lokalni. Ima voz Minhen -Hamburg,koji piči dvesta na sat, i staje na par stanica. Takav voz bi ovu relaciju Abhazija-St Petrsburg spičio za desetak sati. Recimo da bi on stajao u Krasnodaru, Rostovu i jos jedna dve stanice . A onda ako ides u srednje mesto sedaš u tim glavnim stanicama u regionalni ili lokalni voz, i opet stigneš brže do krajnje destinacije nego ovako. Ne drndaš dugolinijske putnike zbog kratkolinijskih putnika.
Nepopravljiv si, nikad u svojoj istoriji infrastruktura Rusije nije mogla da isprati potrebu sistema i naroda, uvek kaskamo za potrebama. Treba nam hiljadu novih vozova  svake godine, a i uz svo odricanje svih proletera ne uspevamo da napravimo više od petsto, i tako redom 200 godina od kada je izmišljem voz, ili sto od prvog aviona i tako dalje. Preveliki smo.
Sestro slatka,
A priznaj da u Nemačkim vozovima i nije tako slatka kafa, niti si sa ikim razgovarao?
To jeste, niko nikog ne vidi, na dobar dan odgovaraju sa klimanjem glave.
Eto vidiš šta je ruska duša?
Vidim. To će ujedno i biti zaključak reportaže.
A on je? "Posetite Majku Rusiju!"
Nije u duhu mog poimanja putovanja i pisanja o istima reći da je majka a prećutati da je i maćeha živa.
Voliš Šolohova više?
mmm... recimo ovako bi mogao biti zaključak : " Turizam u Rusiji, pogodan za dve kategorije putnika "
 Koje dve kategorije?
Rusija,za one što putuju privatnim avionima, ili  za proletere na uranilovci.
Jel ide još nešto uz tvoje reportažice?
Što se tiče javnosti, još jedino adekvatna pesmica,

________________________
* - Iskoristio bih ovu priliku da se zahvalim još jednom svom profesoru Ruskog iz Vazduhoplovne Gimanazije, pokojnom  Miladinu Tomoviću, koji mi je dao i znanja i logike i harbrosti da krenem u Rusiju sa školskim znanjem jezika. Iako je postojala vremenska distanca od gotovo 23 godine od srednje škole, ostalo je dovoljno znanja za preživeti i uživati. A  na par mesta sam se setio najdirektnijih saveta i priča. Uvek je dobro u dubini nepoznate teritorije imati adekvatan citat iz literature kojim se ostvaruje strateški napredak u konverzaciji i kada se iz defanzivne  pozicije prelazi u ofanizivu i nadvišenje ( Ne napada se uzbrdo- Sun Cu).

 Prvenstveno mislim na priču iz Tihog Dona, koja na najlepši način opisuje prelazak ženskog srca od nezainteresovanosti do ljubavi, kao i standardne napomene oko gradjenja reči, te konstrukcije rečenica.

Blog je premali format da se kaže hvala.