Weight and Balance

                                    Weight and Balance


Napomena: Ovo nemojte da radite kod svoje kuće i sami. Poduhvat je izveden od strane profesionalca i u kontrolisanim uslovima.

             
                          slušati dok se čita

 Tačka iz koje sam krenuo je bila jednostavna. Trebam mi odmor. More,sunce, i da ne radim ništa. Da jedino čujem šum talasa. Bar dan dva. Ali ne ni divljina bez ljudi. Upornom pretragom sam stigao do Kanarskih ostrva i La Gomere.

I ne bi tu nikakvih problema ni bilo kada bi čovek kretao iz  malo razvijenih zemalja. Destine miliona turista stižu na Kanare svake godine avionom. Nema odakle iz Evrope nema letova. Samo ne i od nas. Pored glavnih odbora partija i Pinka kome treba godišnji odmor?  Ako i treba godišnji on će biti tamo gde neko od vladajuće elite ima svoje kombinacije. Da radnik i na godišnjem pomaze gazdu, a ne samo kad radi. Izgleda da su Kanari predaleko od balkanskih šema. Što za promenu i nije tako loše.

Suština problema se javllja u ceni prevoza. Ukupnoj ceni prevoza da se bolje izrazim. Ne samo da su karte skupe nego se vrlo često mora spavati negde uz put. Gotovo je nemoguće stići unutar 24h do La Gomere. Čak i da preskočimo problem kako rano ujutro stići na neki od naših aerodroma opet se stiže prekasno na Tenerife, jer je poslednji trajekt u 1700. S tim što treba naglasiti da za mnoga mesta na ostrvu nema busa kada taj trajekt stigne. Pa onda rent-a -car ili opet neki drugi hotel što putovanje učini krajnje komplikovanim ,dugotrajnim i skupim. Stavi li se  to u perspektivu da se daleki istok stiže iz jednog presedanja, vrhunskim kompanijama. za slične ili malo veće pare, i na mnogo gospodskiji način, rečenica : " pa retko se ko pojavljuje sa ovim pasošem u ovim selima" dobija na smislu i težini.
Dovoljno teško da probam.

Obrni okreni, posle jedno mesec dana planiranja, skontam da je jedino izvodljivo iz Madrida ili Barselone, krenuti rano ujutro te se onda sa sigurnošću može računati na ostale konekcije po samim Kanarima. La Gomera ima aerodrom ali samo dva leta dnevno i to sa aerodroma na severu Tenerifa do koga leti veoma mali broj kompanija u poredjenju sa aerodromom na jugu Tenerifa. Iz svega ovoga proističe da ne gine spavanje u Barseloni i/ili u Madridu. Pitam za savet. Kažu oni koji bolje znaju " spavaj na aerodromu, neće ti kruna sa glave spasti" Nije loš izazov. Tako i nabavim karte. Sve ukupno je bilo 7 različitih letova sa 5 aviokompanija , od toga 3 karte totalno  nepovezane . Kao izmišljeno da ostaneš negde u putu, jer je neko zakasnio, jer je pao sneg, štrajk i sve ostalo što može poremetiti savršeni plan. Zato i stoji tvrdnja sa početka priče. Ja neću više, nemojte ni vi početkom decembra praviti takve kombinacije.

Uvek sam bio protiv turističkih talibana. To su oni koji putuju pošto poto, volim da dodam ni brige ni pameti. Imaju mamu i tatu koji odrade kućne poslove za njih, ne moraju da  rade za keš i onda svima pametuju kako su oni pametni i kako oni znaju da putuju za male pare. Matere Vam? A da se hitno morate vratiti na posao ( iz milion i jednog razloga) onda bi Vam letenje biznis klasom dobrodošlo zar ne ? A da omašite koji let pa onda platite skuplju kartu jer morate da kupite novu i to bi vam bilo OK ,zar ne braćo talibanska ? I ne mojte mi samo pričati kako ste vi pametni pa  ste odabrali sami talibanštinu. Zapitajte se ponekad dok vi tako opušteno putujete koliko ljudi radi da bi ste vi poleteli ili sleteli, koliko bezbednosnih i ostalih hitnih službi dežura H24. Da li oni imaju mogućnost da niko ne dodje na posao danas? I šta se dešava ako neko zakasni ,da li oni iz prethodne smene idu kući ( i vataju onaj let u pet minuta kao što vi tvrdite ) ili ostaju na poslu i čekaju smenu koliko god treba, jer sistem mora funkcionisati bez obzira. E znajući sve to  i kako sam i sam deo tog sistema , ne verujem u priče uklapanja u pet minuta. Ali sa realnim planiranjem i uzimanjem mnogih faktora u obzir rizik se smanjuje, ali i dalje kao takav postoji. Vi ste turistički  talibani jer vam se može.

Snega nema ni u Alpima. Milsim se u sebi , možda je ludja varijanta otići u Alpe u decembru i šetati po mirisnim i cvetnim alpskim poljima nego kupati se na Evropskoj teritoriji u istom periodu? Uto slećem u Barselonu. Kao što sam i ranije najavio  da ću joj se vratiti. Ponudjena prilika se ne propušta. Imam celo veče i noć pred sobom, znam da je aerodrom dosadan, pa je onda pametnije videti grad. Znao sam realno šta bih mogao videti i prošetati za jedno veče po gradu, i sa već pripremljin pitanjima stižem na šalter turističke organizacije. Pitanja sam smislio u hodu, tako da sam radnici izbiflao sve odjedared što sam hteo da pitam. Kao i uvek kad se uči napamet budalu je lako izbaciti iz ritma. Postavila je kratko i jednostavno pitanje: "Odakle ste? " E pa nisam očekivao da me to pitaš. Kako sad da ti odgovorim? Koje vreme ide u odgovor, kako se obraća strancu, ne zaboraviti ljubaznost, slagati ili ne, milion pitanja u mojoj glavi a samo jedan odgovor na prosto pitanje. Tu  ona konstatuje da je moj kastiljanski gotovo pa savršen za jednog stranca ,ali da ona eto trenutno uči ruski pa bi volela sa mnom da ga vežba. Tvoja želja je za mene zapovest, gospodarice. Reč po reč i dobijem kartu Barselone na poklon sa ucrtanim detaljima gde da prošetam i sl. Insistirao sam da neću da idem u najpoznatiju ulicu Las Ramblu,jer sam znao da je nebezbedna i da je ništa posebno. Za bolje poznavaoce Barslone Paseig du Garcia je bila neka početna tačka . Sve ukupno sam u katalonskim provicijama proveo 150 sati ali već perepoznajem neke standardne razlike izmedju kastiljanskog i katalonskog. Najjuočljivija i meni lično najsmešnija je više slova T u katalonskom ,npr cuitat ( grad ) i više slova D ( du, avenidad ) i čudne kombinacije kao paseig ( prolaz valjda ,jebemliga ) .

Prvo što sam video zanimljivo je bila ogromna knjižara. A i kiša je počela lagano. Skrenem. Ne, ne smatram to gubljenjem vremena na godišnjem. Ja volim dobru knjigu, i kod nas hodam po knjižarama i imam solidnu kolekciju istih. Razlog više da malo preturim po rafovima .Nikad ne znaš gde se krije dijamant. Glavnina problema sa literaturom po Španiji je cena iste. Previše za naše pojmove. Kada bih rekao da je jedan Santijago Postigulo ,koga merkam već jedno godinu dana, u cenovnoj kategoriji 20+ eura,sve sam rekao. Mada su mi logične visoke cene knjiga. Ko bi biskupima kupovao mercedese ( ili bentlije ako si vladika SPC ) ,davao donaciju Opus dei-ju i sl kada bi knjige bile pristupačne širim narodnim masama?

Daleko od toga da je komunizam bi dobar. Ali cenovna politika literature je bila i ostala pohvalna. U principu problem literature u Španiji  se rešava u nekim antikvarnim prodavnnicama ,gde se mogu uvek  pronaći iskreni dijamanti po pristupačnim cenama. To veče je ne nadjoh. Ali videh krš zanimljivih naslova i uočio jedno 'ajmo reći pravilo. Od 100 knjiga 90 je na kastiljanskom, 5 na engleskom 3 na katalonskom i dva na ostalim jezicima.

 Znaš kad će se o'cepi Katalonija? Pa nikad! Sve dok su kastiljanski jezik i kultura toliko dominantni. Mada njihov put do nezavisnosti i nije toliko loš, ali nemaju oni kulturološki potencijal. Ko je ikad pročitao knjigu katalonskog pisca? Ovim nikako ne želim da omalovažim katalonski jezik i kulturu. Ali nema teritorije bez kulture.  I sami Španci su im to  dokazali. Kada je 1492 neki stručnjak za jezik doneo kraljici Izabeli prvi primerak gramatike španskog jezika ona ga je upitala :
" Čemu ovo služi ? "
" Vaše visočanstvo, ponizno odgovori donosilac, nema osvajanja teriitorije bez jezika "
Slučajno ili ne, unutar iste godine, Španska kruna je oslobodila zemlju od Mavara, otkrila morski put do Novog sveta i osnovala Inkviziciju, da zaštiti sve to.

Stala kiša. Toplo je ( osamnaest stepeni! )  i šetnja prija. Stižem do nekog vrha . Već sam duboko u rezidencijalnom delu. Hoću ovde, hoću onde da skrenem na pivo i fudbal,ali ovde ne valja ovo, onde ne valja ono itd. Umalo se nisam vratio na početak. Kad spazim par ljudi malo bolje doteranih skreću ulevo. Za njima. U  slabo osvetljenom prolazu izmedju dve zgrade na pročelju objekat spratne visine ali dosta širok. Čudno deluje ,malo odskače ,kao neka garaža iz dvadesetih godina 20-veka. Vidim da je neki lokal u pitanju. Veliki lokal. Pun ljudi. Kulturno mesto. Ne stoji niko na ulazu. Znači džabe je. Ulazim i shvatam da sam baš to i tražio celo veče. El Nacional. Tako se zove objekat. Bivši servis  za automobile. Preuredjen u serijal restorana i kafića pod jednim krovom sa kopletnom ponudom pića i hrane sa iberijskog poluostrva. Dva tri kruga pre nego što sam odabrao "ostrvo" sa pivom i espresom. Klijentela taman. Zasednem za šank, točeno pivo. Serviraju ga u tegli!

 Jel kasno za espreso ?
 Ni slučajno ,imamo predivan, gvinejski.

 Guštam. Tegla je mnogo lepa. Ukrasti? Da ,ali kako. Misli, brate, misli. Par pored mene. U stvari ne bih se do kraja zakleo da njegova žena zna tačno gde je on sad i sa kim  na službenom putu. Ova je svesna situacije, malo uživanja uz eventualno napredovanje posle puta i ako se još i ona dočepa tegle,sto od sto. Kreće on u dogovor sa konobarom. Ona mu je nežno naslonjena na rame, i najljubazniji mogući osmeh ka surovom konobaru.

" U kratkoj smo poseti Vašem predivnom gradu,pa bi smo Vas najljubazinije pitali za ovu teglu ( ona je pila pivo ) ? Eto mali suvenir sa puta po predivnoj i najlepšoj prestonici Mediterana ? "

" Joj, matere ti nemoj! Šef nam svako veče broji šoljice i  tegle, ne možemo živi ostati od njega "
Uto turista poče da vadi sitnije evriće i spusta na tacnu koju je konobar u medjuvremenu ostavio ispred njih.
I tako je konobar prebacivao odgovornost na gazdu i šefa, turista brojao sitne evriće, i kad je platio tri evrića kaže njemu kionobar :

" Ajde uzmite je, ali da ja ne vidim". I dok je levom rukom sklanjao tacnui sa napojnicom, teatralno okrenu glavu ka espreso aparatu.
Turista uze teglicu, a ja rekoh sebi ,e nećeš dati tri eura za teglicu, sve dok  ih ima u Centrumu za 50 feninga.

U neko doba vratim se na aerodrom. Znao sam za caku. Što odmorniji stignem na ostrvo, više ću uživati. Zauzmem poziciju sa nekim mladjim parom,na stolicama, operem zube, obučem pidžamu i svi se spustimo ukrug.  Kada mi je telefon zazvonio , probudimo se svi troje odmorni, kao nikad, sredimo se, počastim sustanare kafom i odemo na mesto za ukrcaj. Kakav doživljaj. Prvo terminalno spavanje. 
Polećemo i idemo pravo na jug, moje sedište pored istocnog prozora. Dan je polako izranjao nad istočnom Evropom ali su me oblaci ispod sprečili da vidim kraj kontinenta, prostranstvo Sahare  i dubinu okeana.
Dva i po sata oblaka.

U jednom trenutku kreće avion da mota. Probismo oblake, ugledam Vulkan Teide - najviši vrh Španije i vec smo sleteli.

 

zavrsni prilaz za Los Rodeos, u pozadini Teide

 Mala me jeza podilazi. Slećemo na Los Rodeos aerodorm u severnom delu Tenerifa. Taj aerodrom je čuven po lošem. Na njemu se desila najveća avionska nesreća u istoriji civilnog vazduhoplovstva. Dva Boinga 747 PAN AM i KLM su se sudarila na pisti i preko 500 mrtvih. Udes koji je pojedinačno gledano najviše uneo izmena u frazeologiju i tehniku rada na tornjevima. Nesretni kontrolor, koji  inače ništa nije bio kriv, nedavno se upokojio.

Izlazim, trčim kroz terminal, ali ipak ne stizem na vreme da kupim kartu i da se ukrcam na avion za La Gomeru. Sledeći  je u 5 popodne. Ajd na bus,pa na trajekt. To u principu i nije bilo toliko loše , jer sam video cele Tenerife, pošto je luka Los Kristijanos na južnom kraju ostrva te  se celo ostrvo mora proći. Autoput, jeste Španija ,ali malo drugačija. Drugacije su biljke, mada su i dalje dominantne poluplastične plantaže,banane i sl.

  kad ne kupujes gas po povlašćenoj ceni kao mi, primudjen si da sam praviš energiju i da težiš energetskoj nezavisnoti

Stižem u Los Kristijanos. Imam dva sata do trajekta. Dovoljno za espreso sa pivom. I da malo procunjam. Kada sam se lomio i tražio gde na godišnji znao sam da je jedna od opcija i ta zona u Juznim Tenerifama. Los Kristijanos ,las Amerikas i pripadajuća naselja. Ali na osnovu dostupnih informacija, meni je to ličilo na neka balkanska letovališta, gužva, dreka ,buka, puno kriminala, itd... I nisam pogrešio. Dominantne su dve vrste turista. Stari severni evropljani tj penzosi i istočno- evropska mladež. Da zabave penzose.

Trajekt. Priča za sebe. Neki Norvežanin Fred Olsen je ko zna kada otkrio Kanare. Svidelo mu se pa investirao. Danas imamo Fred Olsen trajekt, Fred Olsen hotel, Fred Olsen crkve, Fred Olsen hrana , sve je Fred Olsen. I mali španci se zovu Fredolsen. Odrastao sam u brodogradilištu ali je ovo mašina nad mašinama. Ide oko 20 čvorova, kapaciteta hiljadu i nesto putnika, plus nešto kamiona šlepera i par stotina auta. Nisam propustio da sedim na zadnjoj palubi i gledam kilometarski beli trag iza trajekta. Moć !

Uplovljavamo u luku. Ne mogu se oteti utisku da su isti pogled imali članovi Kolumbove posade jer  su upravo iz San Sebastijana La Gomere isplovili na put prema Novom Svetu.

Vrlo često se na lokalnom nivou ostrvo zove Kolumbina, mada moram priznati da je mene taj naziv jako asocirao na nečasne radnje. A ne na Kolumba. Na jednom drugom mestu ću pročitati "... Kolumbo je ispolovio sa ovog mesta ka Novom Svetu .... 1492. Nije bio najkraći i najbezbedniji put ka Novom svetu, ali jeste bio jedini odobreni ..." Od tada razmišljam o tom radnom mestu. Na kom radnom mestu trebaš da radiš i ko ti je poslodavac ako ti je u opisu posla da odobravaš rute ka Novom svetu ??? I kome da apliciram ? Radim o svojoj hrani.

San Sebastiajn La Gomera je glavno mesto da ne kažem glavni grad La Gomere i uopšte nije turističko mesto. Ima turista tu i tamo, ali uglavnom su svi u prolazu, prema drugim delovima ostrva ili eventualno služi kao dobra baza planinskim turistima koji su ujedno i najbrojniji na La Gomeri. Evolucijska izolovanost , teren izvajan vulkanskim erupcijama u pradavna vremena, dovoljno vode i sunca , pravi raj za planinare i ljubitelje prirode. U tom kontekstu La Gomera je najznačajnije ostrvo na Kanarima, i nije mali broj onih koji dolaze na La Gomeru baš iz tih razloga. Svako ostrvo ima neku svoju specifičnost i značajno se razlikuju jedno od drugog , u smislu vegetacije, terena, tursitičke namene, stepena razvijenosti i naseljenosti te je preporuka svakome ko bi želeo da ide na Kanare da dobro proveri šta želi i kako želi.  I pored silnog truda u pripremi i meni su se provukli neki detalji koji nisam znao a uticali su na ukupan put i doživljaj istog.

Nalazim stan. Stan k'o stan. Sobe, zidovi,kuhinja,kupatilo, ali terasa to je ono što razlikuje nekretninu od nekretnine. Iznad grada ,ali bukvalno, sa pogledom na plažu. Jug jugozapad. Duša moja. Već vidim i doručak ,i kafu, i da sam zaboravio ,i šta sam ,i ko sam ,i odakle sam , i šta uopšte radim. Sve to nije bitno.Imam južnu terasu sa pogledom na more. I za razliku od hotela i kruzera nisam to platio dodatno.

Nakon kafe, tipa terasa sa pogledom, spakujem opremu i na kupanje. Decembar je, šta bih drugo? Da sperem sa sebe terminalnu prašinu. Iako je sve čisto, nema nikavih ni prirodnih prepreka ,more nije bar u plićem delu previše bistro. Mali talasi vrte pesak. Javi mi se  sumnja. Šta se desava,tj šta će biti,kad se tako uzmutilo. Pesak je na moje iznenadjenje crn,vulkanski, i nije oštar. Normalan. Kao naš ,samo crn. Nekako sam očekivao da je vulknaski pesak oštar.

Još to veče sam San Sebastijanu dao fore da me upozna sa hordama severno evropskih turista . Koktel,pivo dva tri,pokušao da skonatm kako se traži i da li ima viljamovke. Španija je dobra zemlja, a sve dobnre zemlje imaju vilajmovku u ponudi.

Naredno jutro sam saznao ono što nije bilo na netu. Pa San Sebastijan nije turističko mesto,nego ti ajde svaki dan na neke izlete inače ćeš se previše odmoriti. Napravićemo balans izmedju mira i nemira.

Drugo veče je donelo i prvo uzbudjenje da ne kažem ludi noćni život San Sebastijana. Promocija knjige " Tajna blaga Kanara " E to to. Promocija knjige. Lik iz tursitičke organizacije me je malo čudno pogledao kad sam ga pitao da mi objasni gde je sala u kojoj će biti promocija. Ali nisam ustuknuo.
 'Oću na promociju knjige i tačka.
Iza jedinog ćoška, jedina kulturna ustanova. Drugi sprat. Nadjem. Sala prva liga, ne bi je se  posramtio nijedan puno veći grad.  Spremim se ,sala se puni, sve ozbiljan narod. Dolazi i profesor sa Kanarskog univerziteta ,jedan od autora , da predstavi knjigu. Već sam se bio spremio da zapišem najznačajnije lokacije skrivenog blaga i da sutra sa svojom ronilačkom opremom pronadjem štogod. Takođe sam  bio smislio i koliko ću para tražiti za blago. Recimo da kupim pločice za kupatilo. Plus malter i lepak naravno. Poče profesor. Prvo malo uvoda, ko je sve radio na knjizi, pa koliko je dala autonomija ,pa univerzitet, pa Evropska Unija, a ko sve nije dao pare za Projekat itd. Kad je završio sa formalnostima, poče o materiji.
 To profesore! Pratim i zapisujem.
 Prvi slajd mu je bila neka ikona u nekoj crkvi na Fuertaventuri. 'Ajd dobro. I to je  blago. Kulturno. Drugi slajd, Gospa od Svetih Tenerifa. treći slajd, opet neka Crkva. I tako redom. Vidim ja gde to vodi. Kada su se izredjale sve crkve , statue i sl kaže profesor :
" E na ovom poslednjem slajdu se vidi deo istraživačkih napora u kojima se pokušava dopreti do skrivenog blaga u vodama Kanarskih ostrva. Sigurno ima veoma puno blaga. Pitanja?

E moj profesore!

Sreća pa pod u toj sali je vrhunski. A ja baš u fazi potrage za arhitektonskim rešenjima određenih prostornih problema. Pod od nekog crvenog drveta bar 15 cm širok i  više 6 od metara dugačke daske. Svečana sala San Sebastijana mi je dala odgovore. A to je dokaz da kultura nema alternativu. I da treba ići na promocije knjiga.

Kafa na terasi uz ujključen tv, donosi pravo uzbudjenje. Vremenska prognoza. Slušam, ne gledam. Vazdusni pritisak ,ciklon , crveni meteo alarm. Dok sam skočio da vidim i sliku već su bili  prebacili na reklame. Proverim na netu, vidi stvarno. Obrišem usne salvetom, da ne kažem stolnjakom, i sletim u luku da pregladam nautičarsku prognozu. Joj, biće super, talasi i do šest metara se najavljuju, orkanski vetar, a voda i temperatura vazduha ostaju kako treba, 20 do 24.
Avantura počinje.
Odoh na plažu. Talasi već po metar. Gori od malog deteta. Raspitam se detaljnije o lokalnim talasnim prilikama. Na zapadu i na severu će biti najveći talasi. Sutra i prekosutra.

Vetar od preko 100 na sat i crveni meteo alarm su se i  ostvarili. Na kraju i u samom San Sebastijanu je bilo dovoljno talasa za dobru polinezijsku uživanciju.

Nema smisla naglašavati da sam bio sam u vodi, ali ja sam uživao bez obzira na širi društveni kontekst. Jedna me gospođa pitala da li sam Španac, i na moj odrečan odgovor ,samo je konstatovala da je to nemoguće jer su samo Španci tolike budale. Najjlepša mi igra bila da stanem ispred talasa i u trenutku kada se lomi, da se okrenem i potrčim prema obali. Tri puta nisam uspeo da pobegnem. Od tada me više reuma ne muči. Talosoterapija. Preko 50 metara je bila daljina lomljenja i horizonatlnog uticaja talasa. Talasi su ispomerali svo kamenje, voda crna a vrhovi beli. Bilo je par talasa koji su me uplašili. Bukvalno su zaklapali neki rt ispred plaže. Mislio sam da neću stići.

 

 Sve što je lepo ima kraj.
Dva policajca.
"Gospodine!", i prstom pokaza na put.
Ja sam se već bio iskupao, i taman sam se  spremao da krenem, tako da sam krenuo prema njima, i već smišljam kakav set odgovora i pitanja sledi, ali zadržim sve u sebi i sa osmehom starlete sa rancem u rukama saopštim bezbednosnom organu,
"Bezbedno je,"
"Nije bezbedno,a ovde ja procenjujem šta je bezbedno,"
Očito nije shvatio moju zajebanciju,
"Imaš plažu u centru, sa druge strane brda,"
Htedoh mu reći , "To je ona plaža što je zaštićena lukobranom i nema talasa, zar ne ? "ali sam mudro zaćutao i prebacio razgovor na predstojeće fudbalske utakmice.

Buka od talasa je bila kao najstrašniji koncert Motorheda . Vreme od večere do trospkih koktela sam proveo sa gomilom zarobljenih turista sa nekih kruzera na šetalištu oko  plaže. Koncert za dž. Koliko je bilo ozbiljno pogoršanje vremena govori činjenica da tri dana nije uplovio nijedan trajekt, nijedan avion nije sleteo na aerodrom. Treći dan je već bila nestašica jaja i  mlečnih proizvoda itd.
Ali kako sam se kupao svaki dan, imao sa sobom dobru knjigu, i svakodnevne talasne i eksurzione avanture, crveni meteo alarm je ovaj put bio zanimljiv. Za razliku od onih naših majskih poplava.

Već sam u uvodu spomenuo šetilišni i planinski turitzam na La Gomeri. Ostrvo ima veoma malo ravnice , sve je uglavnom neka planinčina ili više njih, koje se spuštaju naglo ka okeanu. I to malo obradivog terena su u stvari terase koje su vredni stanovnici vekovima pravili. I bile su im do pojave turizma i fondova EU jedini izvor prihoda i egzistencije.

O kakvim planinama se radi dovopljno je reći da se put u nekih 5 do 7 km horizontalnih popne i 1000 m  visinski. U centralnom delu nalazi se park prirode Garonhaj ili tako neka fonetska transkripcija sa Španskog. Šuma da nema dalje. Kažu da su nekad takve šume prekrivale ceo Mediteran. Praistorijska suptropska šuma. Loše vreme ,koje je ektremno bilo loše na visinama na kojima se park nalazi su me sprečile da se peške promuvam, treba nešto ostaviti i za drugi put, ali i iz autobusa izgleda kao najstrašnija bajka. Iako su hobiti realnija opcija ja sam se nekako nadao Pepeljugi, ili Marici bez Ivice.
Kao i inače bezuspešno sam bio uvođen u tajne lokalne gastronomije. Kada su gazdarice videle da nisam spisak jela i lokala po gradu ni podigao sa stola.,preuzele su stvari u svoje ruke. Ja pivo, one tapase. I Ona terasa sa početka. Hvala.

Dodamo li tome jedan jutarnji doručak, lokalni avokado po lokalnom  lebu i lokalna tunjevina uz lokalne  novine koje su konačno stigle. I ona terasa.

                              na šolji piše "svaki dan,jedared"

To je moj odgovor, na pitanje šta valja na Kanarima.
To me inače naročito i interesovalo , šta je to što privlači milione turista svake godine ?

Sunce i more, nije da nema i da nije dobro, ali nije sad nešto zbog čega bi se isplatilo lomiti. Planinarenje, priroda tokovi evolucije i sl ? Pa dobro jeste zanimljivo, ali i drugi to imaju.
A onda u svemu tome shvatim ,negde 4/5 dan na plaži da ja uopšte ne mogu da se setim ,gde radim i šta radim?  Onda sebe zapitam kako se to uopšte radi i zašto? Vidim da me malo spičilo decembarsko Sunce i odem na jedno lokalno limunsko pivo.
Al' ne mogu da se otmem utisku koliko sam se opustio. Padne mi na pamet da pratim određene metaboličke parametre, konstatujem da ujutro ustajem u 5 minuta bez alarma. Da jedem vrlo uobročeno. Da dišem punim plućima, da ronim 40/50 m onako . Sumnjivo ali izgleda da sam našao odgovor zašto se ide na Kanare.
Weight and balance. *

 

                             đavolje drvo-endemska vrsta

To je taj nedostajući element kontinentalne Evrope. A koga izgledami ima u dovoljnim količinama u vodama Atlantika malo iznad povratnika. Čak ima ,na jednom od ostrva, mesto koje se službeno vodi kao mesto sa najlepšom klimom na planeti zemlji.
Takođe mi je bio interesantan za istraživanje i širi kontekst. Prvo što je balkancu plao na pamet je kako se nikad do sada nisu otcepili od Španije. Najjednostavniji odgovor je ,a što bi se cepali kada su oni Španija ? Ni na jednom mestu,niti i u jednom razgovoru može da se oseti takva vrsta razmišljanja. Iako skoro pa dve hiljade kilometara od metropole, kulturološke veze kao i osećaj pripadnosti su jaki do nepojmljivih granica. Daleko sam od neklog ko uopšte zna jezik ali reako bih da čak nepostoji ni neki karakterističan sleng ili dijalekt. Priznajem da sam bio odušvljen nivom pripadnosti i pored geografske udaljenosti. A sve do pojave Rajanaira za 20 eura, kopno je bilo daleko i skupo. Toliko daleko i skupo da su u teškim godinama ,sredinom 20 veka, emigrirali u Venecuelu i na Kubu,te da danas postoje značajne zajednice kanaraca u tim zemljama.

Nazivi ostrva. Kao što sam spomenuo La Gomera se referiše kao Kolumbina. Ali El Jero najzapadnije od svih ostrva ima još naziv i Meridijansko ostrvo. Ili ostrvo prvog meridijana. Dovoljno da me zbuni. Motam mapu po glavi,nemoguće . Nije Nulti stepen ,nije ni prvi, zapadnije sam od Londona. Jesam   u istoj vremenskoj zoni kao Portugal i UK, ali sam zapadnije od toga. Proverim na mapi. Jeste zapadnije.  17-ti stepen zapadne geografke širine. Pa kako  onda meridijansko osrtvo?

U jedinom objektu koji je preostao iz srednjevekovnih vremena , neki Toranj, izložba srednjevekovnih nautičkih karata. Za ljubitelje geografije i sličnih tematika, raj. Meni lično je uvek lepa priča kako su u srednjem veku  lažne karte u stvari bile preciznije od onih ispravnih. Nije se žalilo da se neprijatelj adekvatno informiše. Uz jednu od njih objašnjenje za El Jero. Svojevremeno je bio predlog da se El Jero to jest meridijan koji prolazi preko njega uzme za početni. Čak je i ekipa francuskih geodeta i astronoma bila poslata da utvrdi tačne dimenzije, ali onda pada teška spletka, špijuni, neki rat izbija , levo desno, i početni meridijan prolazi kroz opservatoriju u Griniču,London,Ujedinjeno Kraljevstvo. Tek da se zna ko je dobio rat. Naravno to špancima ne smeta da El Jero zovu Meridijanskim ostrvom.

Autobusi. Ne izgled ,naziv. Prvih par dana sam radovao ljude oko sebe načinom kako sam izgovarao lokalni naziv za autobus. U samoj Španiji se oni zovu normalno, kao i kod nas -autobus. Ali na Kanarima,specijalitet-vaua. To jest piše se gauga ali se čita vaua. Vesele gazdarice znaju i objašnjenje. Prvi autobusi su stigli sa Kube. A na Kubu su došli jel te ,iz Amerike. a narod bio nepismen, a busevi na sebi imali neke brojeve 11. One one na američkom. Malo fonetska transformacija i eto je vaua. Sa transferom tehnologije ide i transfer jezika.

Španija je ponovo dokazala staru njegoševu da se svaka čaša meda zaliva čašom žuči. Sedamnaest ( i brojem 17 ) poruka mi javlja loše vesti. Sa jedne strane tužan ,s druge sretan. U dobrom sistemu brže putuju loše vesti. Zato što su one vanredne ,tako da i pored tuge malo osmeha titra. Ja sam napravio taj sistem. Naročito je zatitrao osmeh kaad sam shvatio da samo prvi dan i i deveti dan saobraćaj funkcioniše kako treba. Tri dana je bila oluja , dva dana lufthanzini piloti štrajkovali. Bilo koji dan od tih 9 da sam išao sa onom kombinacijom sa početka negde bih ostao. A to bi koštalo.
U tamnoputom i nežnom društvu slećem u Madrid. Opet par sati lufta-pre terminalskog spavanja.
Vatam se ovog puta normalnog autobusa i pravac centar.
Pretencizno bi bilo da sad pišem šta je i kako je Madrid. Ali moj prvi i jedini komentar u  tom kontekstu je sadržan u jednoj viber poruci koju sam poslao. Madrid je glavni grad Evrope a ne Brisel.

Sišao na trgu Sibeles. I odšetao do Atoče-čuvene železničke stanice . Tu sam napravio jednu od milion grešaka. Lokali su delovali dobro i puni ljudi.

 Ne, ja tražio bolje. Stigao posle i do centra ,Puerta Del Sol i okolne ulice. Levo desno, na kraju bivam primoran da sednem u neki lokal -američki lanac  kafeterija. Ali  kao i sve ostalo ima svoje zašto. Dok sam se ugrevao ( u Madridu je bilo 20 stepeni manje nego na La Gomeri ) vidim trojicu neartikulisanih u sredini lokala. Posumnjam.

Dve sekunde kasnije, njih trojica se otimaju oko nečega. Jedan najkrupniji i najglasniji medju njima zove konobara :

" Alo Bre! Alo Senjor,jebote "
" Nemoj kume ,mi ćemo " vata ga drugi za ruku
" Ma terajte se bre, svi, ja plaćam! Ko sam bre ja?" ( ovo ja naglasi udaranjem  o grudi ) "Alo grobaru u belom! " ( i dalje zove konobara )
Treći ustaje sa stola teatralno i odmahuje rukom i rezignirano odlazi u toalet.
Ova dvojica se i dalje otimaju o fiskalni račun.
Stiže konobar. američki lanac lokala-američka korporativna i pravila. Za nisko plaćena radna mesta važe pravila " ...bez obzira na boju kože,veru ,naciju ...."

" Kume kaki je žut ?! 'El su i ovo Španci kume?,"  i dalje onaj glavati priča,
"Nemoj kume ,ovde su ljudi jednaki."
"Ko bre jednak, kume ? Što im menadzeri nisu azijati ,kume ? "
"Ne znam kume."
"Pa naravno kume da ne znaš, popila ti EU mozak."
"Mali", opet se obraća konobaru, "tres bira,jebote" .
"Kume mešam ove svetske jezike ,k'o snaša fil za tortu, jebote"
" Kume svetski si čovek . Vidi se. "

Platim i na terminal. Ajd' ti medju svoje. Na bezbednosnoj proveri, pita me cura ,mnogo lepo jedno latinsko čeljade, gde mi je bording karta? Imam ,nemam, imam elektronsku kartu, odštampaću posle,pusti me. Odaberem stolice ispred nekog šaltera, i tu onda pitam ,a gde ću ja da izvadim kartu za ukrcavanje. Na spratu iznad. Idem časom. E ponovo izadjem iz zgrade,nadjem ,samouslužne kioske, rešim šta sam trebao i opet kod one lutkice na bezbednosnu proveru. Smejemo se jedno drugom.
"Znamo se ?",kaže ona
" Ko nema u glavi ima u nogama " . prevodim ugrubo.
Smeje se ljupko. Kaže i u španskom jeziku postoji ista.
Eto gospođice ,na putu se uvek nešto nauči. Makar taj put bio i nepotreban krug po Terminalnoj zgradi u dva ujutro.

Weight and balance. *-  Označava pojam u civilnom vazduhoplovstvu koji  predstavlja  skup mera i postupaka posade aviona i zemaljskog osoblja u pravilnom  raspređivanju  težine i mase po avionu,jer u suprotnom bi bilo nemoguće obaviti bezbedan let.

Weight and balance

When the weight of the aircraft is at or below the allowable limit(s) for its configuration (parked, ground movement, take-off, landing, etc.) and its center of gravity is within the allowable range, and both will remain so for the duration of the flight, the aircraft is said to be within weight and balance ( izvor vikpedia )

ISPOVID JEDNOG METEOPATA

Tokom jutra stigne do mene informacija da jedan tekst objavljen na crometeo.hr  portalu biva obrisan iz razloga poznatih uredništvu. To što ostali nisu demokratični to više govori o Njima nego o Nama. S obzirom da ovaj blog baštini liberalne stavove o raznim temama  borba protiv cenzure je jedan od osnovnih temelja uspešne slobode pisanja. Sloboda pisanja ne isključuje odgovornost a ona je uvek u rukama autora.
U tom kontekstu sa zadovoljstvom prenosim tekst gospodina Joška Markova u orginalu kako je i bio objavljen pre cenzurisanja.

                                        ISPOVID JEDNOG METEOPATA

  Vakuli se ukazao HAARP dok je Bozanić blagoslivljao postavljanje meteoroloških radara u Dalmaciji!

Veza između meteorologije,znanosti i obrazovanja općenito, sa vjerom, toliko je neraskidiva… kao što je razapeti Krist neraskidiv sa križem na krunici. Osim u slučaju da krunica nije proizvedena u Kini a kupljena u Međugorju. U tom slučaju i Bog padne na koljena pa umjesto s bocom Coca-Cole on sa krunicom trči u prvi ovlašteni servis krunica „A&Ivas d.o.o.“ kako bi mu Krista vratili na križ i prilijepili sa domaćim rvatskim lipilon „Markokara-oho superatack“, da tamo ostane za vijeke vijekova i da se više nikad ne odlomi u žaru vjerskog zanosa dok se Zoran Vakula sam sebi moli za ostvarenje vlastitih dugoročnih sezonskih prognoza. Nije greška u vjeri,znanosti,ideologiji ili meteorologiji nego u kvaliteti izrade i marketingu a ponajviše u metodologiji „punih džepova“. Zoran Vakula sedi guzicom na dvi stolice. Razapet kao Isus Krist između Prisavlja i Griča. Između obnažene reklame za „Marija Magdalena Bank“ koja se emitira na HRT-u, i vlastite svetosti zaboravljene negdje u nekoj ladici DHMZ-a na Griču baš kao Isusova mokraća u pustinji gdje se duhovno obnavljao. Zašto onda proglašavati čudom njegova ukazanja kad su ona opipljiva i stvarna kao što bješe Judina izdaja? Zašto se onda čuditi što nema bjele golubice sa maslinovom grančicom u kljunu a potopu se ne vidi kraja? Kome se opravdava Vakula? Sebi zbog grižnje savjesti? Sebi zbog estradizacije nauke i plesa sa zvjezdama dubokih đepova? Sebi jer ne može oprostiti svom Mišeku šta mu se nije digao kad je ušao u njegove odaje na Prisavlju i što ga je odjebao kao ekskluzivnog gosta ekskluzivne edukativne duboko znanstvene emisije „Na rubu znanosti“? Sebi zbog vlastitog ega?Sebi što je odavno uhvaćen u laži? Ooooo da da laži. Taj čovjek laže samog sebe. Ne nas. Mi smo ionako neškolovani. Nas nema razloga varati jer mi mu vjerujemo. Taj čovjek pokušava uskrsnuti i biti Isus. Na krivom mjestu i u krivo vrijeme. Dok Kardinal Bozanić svetom vodicom škropi nova tri netom postavljena meteorološka radara u Dalmaciji od kojih će u funkciju biti samo dva, jer za trećeg u trenutku dok se pola države davi u vodi nema smisla još dolivati vodu na svetu vatru, jedan Zoran Vakula umjesto da ostane Isus na onoj krunici iz Kine kupljene u Međugorju pa makar i u djelovima koji se daju popraviti običnim ljepilom domače proizvodnje niče kao Feniks sa HAARPOM u kljunu a predstavlja se kao Isus Krist koji se posipa sa tuđim pepelom ne bili opet bio u poziciji da laže. Gospodine Zorane Vakula pročitavši Vaš današnji interviju s razlogom sam rekao da lažete i obmanjujete svekoliko pučanstvo. Vi niste Isus premda pod težinom novca u svojim džepovima imate razloga da ga trošite kako Vas volja. I nitko Vama ne brani da budete Isus. Možete biti i Napoleon šta se mene tiče. Ali za neškolovane ovce i ostale beštije sa Noine Arke poput mene nikad nećete biti Isus. Nećete biti niti ptica Feniks sa HAARPOM u kljunu. Možete samo sa takvim izjavama biti pernato govno razapeto između Griča i Prisavlja- da parafraziram jednog pjesnika. Da ste pametniji za novac koji zarađujete prostituirajući se po medijima kupovali bi ste “kvalitetniju robu” i opet bi biti Isus slomljeni bez da primjetite nastalu štetu na vlastitoj relikviji. Iako se Bozaniću ne broje litre koje je poprskao po metru kvadratnom, Vama gospodine Vakula se broje čak i suze ovaca s Noine arke a olakšavajuća okolnost je što ste i sami priznali da Vam ih treba javno brojati.

EVANĐELIJE PO ZORANU VAKULI :

"HAARP nisam vidio uživo, ali godinama se već piše i priča o njemu, i o pokušajima djelovanja na vrijeme pomoću njega. Ako to uistinu čine, izgleda da im barem povremeno i uspijeva. Tolika količina raznovrsnih meteoroloških ekstrema kojegdje po svijetu, pa i u Hrvatskoj, posljedica je uobičajenog života Zemlje, ali čini mi se iznimno vjerojatnim, i kojekakvog djelovanja čovjeka. Zašto ne i pomoću HAARP-a?

I najnoviji izračuni kompjutorskim modela atmosfere, iz različitih dijelova svijeta, za naš dio Europe za sljedeće mjesece i sezone, sve do čak ožujka, daju veliku vjerojatnost za barem prosječnu temperaturu i oborinu, štoviše, većinom čak pozitivno odstupanje od prosječnih vrijednosti, posebice temperature. Stoga molim nemojte staviti u naslov: “Vakula prognozira dugu toplu zimu”."

TAKO MU ANTE IVAS POMOGAO!

p.s Prijatelj je poželeo da ovaj tekst prati pesma od Atomskog skloništa -Žuti kišobran

Link za istu kao i par slika da ulepšaju tekst čim se stvore mogućnosti.

Španskih boraca BB

Gde sam ono stao? A decollage approve! Ili su sedišta uzana ili sam je deb'o,ali ćutim i trpim. Sve u ime sretnih akcionara Easyjet-a. Počinjem filozofijom da se bavim. Kakva je to sila koja čoveka tera tamo gde neće? Jedino što nisam voleo u osnovnoj školi su bili strani jezici, crtanje i plesanje. E još da me prime u stalnu postavu Boljšog teatra na mesto prve primadone baleta i uspeo sam u životu.
Put u Španiju ima povod  .Idem da polažem španski,ili da budem politički korektan kastiljanski ,pošto ne potoji španski jezik, nego španski jezici tj jezici koji se ravnopravno (manje više) koriste u Španiji (kastiljanski, katalonski, valensijan i galego )  . A da crnajk bude potpun put u Španiju mi plaća kurs engleskog tj polganje istog. Pa to ni kod Nušića nema. Mada ima nečeg iskonskog da totalno netalentovan čovek za jezike  položi dva jezika u sedam dana. A obećao sam čitaocima da neću spominjati "one" ni u kom kontekstu.

Uglavnom vrlo brzo iznad Mediterana,levi zaokret i let paralelno sa obalom ,a na obali Barcelona. Ogromna je. Ovaj svet bi se mogao podeliti na one koji je obožavaju i na nas druge. Iako je finasijski bilo povoljnije završiti celu priču u Barseloni, i ako je mnogi preporučuju, priklonio sam se ideji da nadjem nešto manje za prvu porciju Španije. Da mi ne presedne. Barsa može i da čeka.
Mada čak i u prolazu uspevam da uhvatim jednu sliku neke zgrade, jer bi se reklo na osnovu dostuipnih informacija da je Barsa u kontekstu arhitekture , vrh.

Sedam u voz. Februarska trilogija je izmedju ostalog specifična i po tome što sam uradio neke stvari o kojima sam maštao decenijama. Kao npr brzi vozovi.  Nije TGV, nego AVE (alta velocidad -voz velike brzine p.a .) Dvesta na sat,a unutra se ništa posebno ne čuje.

 Nikakvo odsustvo komoditeta, plus, ima punjač za mobilni, hrana, piće,ekrani sa filmovima i slušalice da ne smetaš ostalima ako gledaš film.Sedšta? Ili sam smršao od aerodroma do želežničke stanice ili su sedišta dovoljno široka.  Španija je prva zemlja u kojoj je avion definitivno izgubio na domaćem terenu od voza.  Dok broj putnika na domaćim avio linijama opada konstantno, broj putnika u vozovima stalno raste i odnedavno je najvažniji vid prevoza u unutrašnjem saobraćaju. Taragona, Kasteljon i ostala mesta usput. Osim pobede voza vidljiva je pobeda i betona i asfalta nad prirodom te mi se reči Amadeus Ramba nekako same nametnuše " ...posekao bih sve šume i posadio od traktora gume.... " stotine kilometara betona,asfalta,apartmana pa opet u krug. Strašno. Ali imajući u vidu da milioni tako letuju ,a bogami i zimuju, ko sam ja da sudim?

Oko tri sata kasnije stižem na cilj. Pada kiša. Na žalost ne mogu peške,a kasnije će se ispostaviti da ne bih ni znao naći stan. Taksiji? Još od ranije sam znao da ima puno Prijusa,i već sam se bio ponadao ,da ću konačno sesti u Prijus, kad ne lezi vraže. Ford fiesta prva na redu čekanja. Oću ,neću,taksista mi deluje pošteno.Veruj svom instiktu, kažem sebi, udjem, dobar dan,dobar dan. Kažem ime ulice i broj,tj oba broja. Tako bih ja trazio taj stan. Mislio sam da je to kuća koja ima dva broja ili se protežena na  dva broja .Sedam i osam u mom slučaju. Ništa čudno. Osim što i u Španiji ,kao i u svim normalnim zemljama na svetu, jedna strana ulice je neparna ,a druga parna, te nije moguće imati kućni broj sedam i osam. Tada mi taksista obajsni broj sedam je broj kuce/zgrade a broj osam broj stana. Uf tu se malo posramim, ali i obradujem jer u tom trenutku shvatim da sam uspeo da se sporazumem sa nekim ko ne zna ni sprski ni engleski.  Samopuzdanje. To je ono što mi treba. Nalazim stan,kiša staje izlazim napolje. Trebao bih jesti, nedelja popodne je . Sigurno ništa ne radi. Pogotovo ne u Rusafi, delu grada gde sam se smestio. Neko pametniji od mene bi  se detaljnije  informisao o kraju gde će odsesti pa bi saznao da je taj deo grada upravo onaj pravi deo grada ,gde se dobro izlazi, još više jede i još bolje pije i živi. Pošto nisam pametan, odmah preko puta stana turski kebab. Radi. U stvari nije baš turski, ali jeste pakistanski. Daj da jedem nešto konkretno, ceo dan sam već bio na Plazmi i Smokiju. E kad sam se napucao orginalnog valensijanskog jela,krenem dalje i shvatim posle pet metara gde sam i šta sam. Nema veze dobro pivo, i još bolji portugalski espreso u Pesoi (Francisko Pesoa -čuveni portugalski pesnik,spominje se i u Paradajz turisti ) i brzo zaboravljam organizacionu grešku.   Počinjem da istražujem Rusafu. Vau ,ali je dobra i uredna .Ja volim Valensiju.  Oko nekog normalnog doba, zaključim da je to to, za to veče,i lagano se povučem u svoje odaje. Oko ponoći me budi buka. Prozor mi gleda na spomenutu ulicu i kafiće.Otvorim prozor ,kad imam šta i videti. Ulica puna. Bašte rade,iako je relativno hladno, ljudi  sedu,stoje ,piju ,pušu, htedoh da im dobacim radite li vi bre šta ,ima nas koji imamo obaveza sutra ,ali mudro zaćutim, nazujem patike i sletim i ja dole. Ko velim da ne propustim nešto. Napustio sam sumnjive skupove oko tri. Sutra moram ići u školu.Nema zajebancije sa obavezama. Lako je njima ,kad znaju kastiljanski. Bitno za napomenuti od 400 000  kvadratnih km koliko Španija ima ja sam ubo onih 20 000 gde kastiljanki nije prvi , a ni nešto preterano omiljen kod lokalaca. Ko zna zna,ko ne zna naučiće.

Ujutro sav okrepljen od tapasa i piva krećem lagano prema školi. Torbu preko ramena, osmeh na lice i desnom stranom puta. Više ima stanovnika na medjunarodnoj kosmičkoj stanici nego što sam ih ja u sedam ujutro ponedeljkom  sreo u Valensiji.

Ali užitak ne manjka. Čistači u žutom ulice su prali i pripremali neke skele npr. Najviše mi pažnju privlače pomorandže. Čitavi drvoredi pomorandži po ulicama, one zrele žute, besplatne, ali kazah sebi, ako niko drugi nije sirotinja nisi ni ti. Mada javlja se u meni Balkanac. Ma šta, ukrašću. Imam pare ali nedam za nešto što mogu ukrasti. svaka sličnost sa.... je slučajna i nenamerna. Mada odmah da razjasnimo zbog male dece, koja eventualno budu čitala ovo štivo nekada. Nije lepo krasti, ja ne kradem i nisam krao opštinske pomorandže po Valensiji.

Škola kao škola. Stroga učiteljica,ne sme se piti i pušiti na času.I tako to. U razredu sam sa holandjanima. Kakav kulturološki šok. Ja i učiteljica južnajci, a ovi ostali ono suprotno. Nisam stigao prvi dan  da zaustavim učiteljicu ,mlada je i neiskusna, kad je pitala holandjanca : " a kad ste vi imali gradjanski rat?" " Gospodjiće jao ne!",  oni su izmislili liberalni kapitalizam,oni nisu imali gradjanske ratove. Garant im se nije isplatilo kao nama da se rokaju medjusobno, na opštu radost liferanata oružjem. Samo mi, južni evriopljani možemo da obradujemo  trgovce barutom. Ostali nisu toliko pametni  i duhoviti , kao mi. Najjači smo. Uglavnom utisak prvog dana je komentar učiteljice na moj razlog dolaska ,baš u njihovu školu i baš kod nje na kurs, "Znači, jedna sedmica samo za Vas ?"

Vremenom sam naučio da preterani planovi na godišnjem mogu opteretiti isti te mi je zadnjih godina veliki izazov napraviti balans na godišnjem. Valensija ima šta ponuditi u tom kontekstu. A kako sam u istu stigao iz Švajcarske ,sama po sebi se nametnula ideja istraživanja. Da vidimo šta ima za raju i besplatno u Valensiji.

U tom kontekstu Valensija je vrh u Evropi, bar ono što sam ja video.
Bivše korito reke Turije. Isušeno korito prolazi kroz sred grada ukrug,ili bolje rečeno u poluluk pa sve do "ušća" u more. E sad te reke, Turije, ima još na par mesta malo dalje,to će biti naknadno opisano, a gde sva ta voda nestaje/ prolazi kada je došlo do nestanka vode, da li je prirodan ili veštački proces u pitanju ,to je već malo previše za jedan kratki godišnji odmor. Uglavnom širine izmedju 50 i 200 metara na pojedinim delovima, sa biciklističkim stazama ,stazama za šetanje i trčanje duz celog toka kroz grad,a sve izgleda kao neki ogroman izduženi park ,sa svim zabavnim sadržajima, od terena za fudbal (ako neko još nije provalio nalazimo se u zemlji svetskih i evropskih prvaka u fudbalu ) za košarku, skvoš, boćanje, ragbi ,gimnastiku, i sve ostalo što postoji i nepostoji.

poligon za malu decu da uče saobraćajne propise 

 Klupe za ležanje,ljudi opušteno u bilo koje doba dana ili noći tuda šetaju, trče igraju, odmaraju.čitaju knjige .Ja kad bih živeo u Valensiji ja bih svaki dan tu bio. Zamnimljivo ili ne ali nema preterano puno ugostiteljskih objekata, tek nekoliko, i to manjeg kapaciteta, s tim što treba nagalsiti da 50 m od kanala tj preko puta sa obe strane je grad ,pa shodno tome lokala i restorana ima koliko hoćeš. Na samom kraju ,ovo uslovno govorim,pošto su objekti ogromni i za mnoge koji nemaju puno vremena i jedine tačke tog kanala koji vide je ogroman tematski park i zgarde Okeanarijuma (najveći akvarijum u Evropi),

 i još par nekih geofizičkih isntituta i edukativnih cenatar ,tj jednom rečju ogromni kulturni obrazovni kompleks koji nosi ime princa Felipea naslednika  Španske krune . Kao što sam već rekao mnogi u Valensiju i svrate zbog tih objekata, nažalost meni se ovaj put nisu uklapali u koncepciju godišnjeg odmora,

jer im cena malo nije bila španska ,preko 25 eura pojedinačni ulazi, a i tražio sam neka druga iskustva.  Spolja gledano zgrade su trijumf moderne arhitekture i lagao bih kada bih rekao da nisam bio zavidan objektima koje imaju. Jesu dužni i nezaposleni ,ali bar znaju gde su im pare.

Stari deo grada je uvek lako prepoznati. Pun je američkih i japanskih turista. Što ga naravno odmah diskvalifikuje u dnevnoj šetnji, ali jesam uveče obilazio isti, i da, ima neki poseban šarm. Jeste na Mediteranu ali se nekako razlikuje od našeg Mediterana. ne umem da objasnim ali bih umeo da prepoznam razliku izmedju  takva dva Mediterana.  Dosta crkvi i objekata tog tipa, mada ima i zgrada novijeg datuma, reklo bi se da nisu sve zgarde preživele zub vremena. Uzme li se u pravilan kontekst španska istorija, činjenica da je Valensija bila značajno uporište Republikanske armije u Španskom gradjanskom ratu, da su ožiljci rata još uvek vidljivi na pojedinim objektima, neke stvari se daju složiti. U  svakom slučaju Valensija je kvalitetno mesto za provesti neko vreme, reklo bi se i  za život a teško bi moglo biti i drugačije kada se počeci postojanja grada vezuju za rimski period kada su isluženi legionari tražili ,dobili i napravili sebi mesto za odmor i penziju.
Jesti i piti ima koliko ti duša ište, naravno kao i uvek manje kvalitetno a skuplje tamo gde ima turista a obrnuto u lokalnim kafanama, mada ni te turističke cene ne izlaze iz okvira korektnog za zapadnoevropske pojmove.
Naravno da su "tapas" barovi hitić, već jedno 500 godina. Ja lično nisam ni video klasične kafiće koji imaju samo piće kao kod nas. "tapas" sam stavio pod navodnike, jer prema ozbiljnijim autorima koji mnogo bolje poznaju Španiju nedvosmisleno se navodi gubitak upravo tog šarma i ideje koje su osnovi imali tapas barovi pod uticajem turističkih hordi.
Poenta sa tapom je da dolazi od reči tapa što znači tanjirić i odnosi se na tanjir kojim se poklapa čaša alkoholnog pića Korene vuče od ranog srednjeg veka, pošto je cela Španija bila ispresecana karavanskim puteviam, pa su putnici namernici svraćali kad mrak padne u takve barove, drumske krčme što bi mi rekli. Da bi izbegli masovno napijanje i probleme vezane sa tim, krčmari su polako izmislili ,verovatno proces od nekoliko desitna godina, da čašu pića donesu poklopljenu sa tapom na kojoj se počela pronalaziti i hrana,šunka, variajnte girica i svega ostalog što se moglo u sitan sat u kuhinji naći. Sve to naravno po ceni regularnog pića. Stvar je postala osobena, tako španska, da je bila prihvaćena ,te se javila čitava filozofija i umetnost pravljenja jela dizajniranih da stanu na taj mali tanjirić. Što se mene tiče obradovaće me kada budu imali Karadjordjevu šniclu na tapi.

Sa takvom turističkom kulturom Španci ulaze u dvadeset vek kada turizam doživljava procvat i vrlo brzo zahvaljujući suncu, stabilnosti koju je sa sobom nosio fašistički režim, prirodno razvijenim turizmom kroz formu upravo opisanih tapa i neopisanih hacijendi, postaju to što jesu, svetska turistička sila. Vratimo  li se za trenutak na tapas barove jasno je gde nastaje devijacija. U početku piće sa tapom je koštalo standardno. Danas, samo u retkim turistički izolovanim  delovima (Melila i delovi Andaluzije )  se mogu pronaći takvi orginalni tapas barovi. Sve ostalo liči na klasično turističko deranje. Pivo euro, sa tapom dva. Mada smo jedno veče za astalom dobili tapas pivo ,da ga tako nazovem ,po ceni kao pivo. E sad da li je bila neka akcija ili je konobarica imala nečasne namere,ne bih na blogu  špekulisao. U svakom slučaju od dve tri take tape se pristojno večera a uživanje ako je tapa od španske šunke ,a ne neke brokolaste i slične vegetarijanske tape, je potpuno. Ono što je interesantno balkanskom putniku je odnos Španaca prema alkoholu. Piju svi, deca mogu početi piti čim nauče kako se traži vino, ali nije generalna kulturološka odrednica da se ubijaju od alkohola a pogotovo ne baljezgaju i  ne prave nered. Piju onako gušta radi, piće dva tri, uz kvalitetan i opušten razgovor i do sitnih sati. Socijalna interakcija je meni bila najfascinatnija,i uživao sam u njoj. Tursite upravo razlikujemo po tom detalju, zatvoreni a onda kad popiju " Šta ko je rekao? Ja sam rekao! "
Dotakoh se i fašizma. Najmračniji, onako kako mi gledamo, ili najsvetliji trenutak onako kako pojedinci gledaju. Ovde ću se ponovo referisati na pokojnog profesora Ruskog Miladina Tomovića, koji je izmedju ostalog  znao i španski jezik ,proputovao sve te latinske zemlje pa i Španiju. Kad se stvari stave u odgovarajući kontekst , da je putovao po Španiji u zlatno doba SFRJ, te da je odatle doneo jednu krajnje kvalitetnu priču koja je meni ostala duboko u sećanju i kao parametar pod pojmom politička tolerancija. Uglavnom profesor priča ".... kod Alfona ulazimo u kuću. Šok na ulaznim vratima . U hodniku poster Franka u prirodnoj veličini. Ostajem bez daha, ugostiće me fašista. Vidi on moju zabrinutost i nervozu. Ne boj se, ovaj čovek je od ruralne i razrušene zemlje napravio svetsku turističku silu. Milionima dao hleb i uz hleb. Jesmo politički suprostavljeni ali i mi volimo svoj narod i državu kao i Vi ,i ako Vi poštujete svoje lidere i mi poštrujemo svoje . Bueno? ....."
Bueno, a šta drugo? A  sa ove distance ja bih dodao "dva kraja iste batine" . Batina koju oni sretni holandjanci s početka priče ni ne osetiše.


Sve ciljeve koje sam bio postavio pre puta da uradim i vidim po Valensiji sam i uradio osim jednog. Imao sam kombinaciju da odem da vidim toranj na aerodormu. Kada sam učiteljici rekao da ću  malo "offbeaten track" rekla mi je da je to popriličan offbeaten pošto ona u svom životu nije čula da je bilo ko uspeo da udje u objekat takvog tipa ,onako, a pogotovio ne turista. E i sad mi je žao što me dogovorena kombinacija nije ispoštovala. Baš bi bila fora.
Ovako fokusirao sma se na ono što se moglo izvesti a to je beskonačno uživanje u doline rekeTurije i jedno pravo espko putopvanje.
Prvi dan na kraju šetnje dolinom "reke" sam spazio tablu sa natpisom fluvijalna ravan reke Turije i skontao da se radi o biciklističkoj/konjičkoj stazi dugoj nekih 40 km,koja počinje tu gde se završava uredjeno korito bivše reke i ide spomenutom rečnom dolinom 40 km u sverozapadnom pravcu,pored aerodroma itd. E baš mi to treba!

Nadjem radnju za iznajmljivanje bicikala,proverim cene ,dostupnost i pripremim se uveče za naredni dan.
Nakon školice, pozdravim se sa učiteljicom, obučem šorc, ima nečeg ekstra dobrog u činjenici da polovinom februara vožiš biciklo u šorcu ,iznajmim biciklo i krenem. Iskusnom čitaocu neće promaći detalj da nisam spomenuo vodu , kao ni još neke elemente koji će se pokazati kao nužni u nastavku priče. Ali polako, prvo uživanje. Dan kao izmišljen. Dvadesetak stepeni, sunce sija, bicikl ekstra ,city bajk,malo teži nego standardne verzije jer može da bude kao i električni ako mu se dodaju baterije, opcija koju sam ja sa gađenjem odbacio. Bicikl je da se mota! Čim sam napustio gradska naselja i uključio se na tu stazu prvo što mi je bilo sumnjivo je podloga. Neka vrsta rizle. Kamenje sivo, preoštro za moj ukus,ali pomislih to je samo u ovom prvom delu, posle kad se preskoči autoput ulazi se u zeleni krajolik a onda je verovatno   zemljani put. Negde duboko u sebi sam se nadao da je vrhunski odradjena podloga. Ubrzo stižem do autoputa (koji recimo vodi prem Madridu i bilo mi je logično da ga negde moramo preseći ,samo mi nije bilo jasno kako) .  Sistem vijaduktova i mostova bezbedno vodi bicikliste,jahače,džogeriste ,šetače i sl, preko autoputa. Oduševio sam veličinom  konstrukcije i još uvek stoji tabla da je izgradnja tog vijadukta koštala nepunih 9 miliona eura ( Finasirala EU ) .

 Ja nisam mogao da verujem svojim očima. To su one tačke kojeja volim u Evropi. Nije bitno koliko košta, bitno je da se svima omogući sve. A ne ko kod nas, košta a niko ništa.
Vozim i uživam ,malo sam žedan, ali biće usput nešto. Kartu nemam ali znam da prolazim pored naselja Manises ,gde se i aerodorm nalazi te mi pada na pamet da malo skrenem sa rute. To i učinim . A moje sreće u toj zoni. Krajolik kao izmišljen. Uglavnom vikendice,vile i kuće od pojedinaca, sa baštama punih narandži. februar mesec je mesec u kome iste dozrevaju tako da se na sve strane širio poznatri miris, popadalih pomorandži,pomorandži na dohvat ruke i slično na tone, ali sam dao sebi obećanje da neću krasti pomorandže po Španiji.

Nisam nigde video da ima da se kupi,da neko prodaje ,ali sam uživao u otkrivanju novih vrsta, baš se vide razlike na licu mesta, a narvno da sam bio oduševljen nekom vrstom gde je svaka pojedinačna pomorandža imala kilogram, minimum. Sat vremena cunjanja i povratak na stazu,bez dopune vode, biće ima usput, ali već počinje briga. Nema veze ima okolo ljudi,voze bicikle ,šetaju nije divljina,biće negde neki kafić ,kiosk isl. Negde oko 10 km (ne računajući 5km u startu kroz grad i cunajnje po Manisesu ) nalećem na izletište. jao super sad ću da pijem vodu. Više ne gledam u prirodu, biljke i životinje me ne interesuju, samo želim da pijem vode. Ima sve ali ja ne nadjoh nigde da se voda pije ili kupi. Dajem kraljevstvo za konja je možda najbolje što mi u tom trenutku pada na pamet. Idem ali nema ništa. Spasonosno ugledam naselje sa leve strane kroz šumu. Trinaesti kilometar od početka te rute. Udjem u naselje i posle pedeset metara kafana. Vau. Šta pijete ? Tri litre vode i kratki espreso!Hoćete vodu za ovde ili za poneti ? Da!

Okrepim se i odlučim da ne idem dalje ,već sam bio cepio 20 km 15 -tak ad se vratim i bilo bi to lepo. Imam i sat vremena lufta za ne daj Bože ,da vratim biciklo jer prodavnica radi do 7, i iako bih tehnički gledano platio isto da vratim večeras ili sutra ,manje mi je zavitlancija jer ne moram dizati biciklo u stan. Krenem lagano,uživam,osmatram reku, neku mini centralu,jezerce, sada već kada nisam dehidriran bavim se biologijom, razmišljam o biljnom diverzitetu i tako lepo. Čim sam prošao tablu 8km (tj osam km do grada )

osetim izdajnički zvuk. Nije valjda? Jeste,a šta bi drugo bilo . Zar ti nije bilo sumnjivo :
1. set za opravak gume u radnji gde si iznajmio biciklo,5 eura
2. Svi iznajmljuju monti bajkove,sa onim debelim kramponima
3. rizla je oštra, kako kod tebe kući tako i u inostranstvu.

E pošto ti sve to nije bilo jasno pre nego što si krenuo na put sad guraj.
Pogledam na sat 16 i nešto.Prodavnica otvorena do 19. Desetak kilometara sam od prodavnicve. Biće ovo žestoka trka sa vremenom.
Biće mi lakše ako ponavljam nepravilne glagole i promenu po vremenima. Put brzina vreme, put brzina vreme. Kad sam ugledao autoput svanulo mi ,i onaj spomenuti vijadukt što sam bio s njim oduševljen ,sada je naravno postao ogroman, pretenciozno napravljen i nepotrebno trošenje para evropskih poreskih obveznika. Nisam daleko. Ima nade stiću ću. Verovatno su me svi tugaljivo gledali dok sam prolazio pored botaničke bašte i kroz taj deo grada. Znojav ,umoran,prljav stižem do kule na ulazu u stari grad koja ima spomenuta oštećenja iz doba građanskog rata.

Postavim sebi krucijalno pitanje, da sam im bio savremenik sa koje bi strane kule  bih bio? Sa unutrašnje, Nemam se šta posebno pitati. Znam ja sebe. Četiri do sedam i vidim otvorena vrata od prodavnice biciklova. Nirvana. Uspeo. Odjednom mi se organizam ispunio onim hormonom sreće. Kad sam uterao biciklo, devojka za pultom malo u čudu. Uspem da objasnim. I izvadim novčanik da platim štetu .Lepo piše probušena guma 3 eura. Kaže devojka, a ne ni slučajno, gurali ste biciklo osam kilometara,nema potrebe da plaćate za kvar. Joj da sam znao gurao bih svih 26 kilometara ,možda bi dali gratis iznajmljivanje bicikla? eventualno i 5 eura bonusa. Tu mi se nametnulo razmišljanje šta bi ko i u kojoj zemlji uradio u ovom slučaju. U Holandiji naplatili ti 3 eura za puknuće gume. U Nemačkoj? 3 eura plus kazna  za nečuvanje javne imovine 3 eura. U Engleskoj bi osim naplate ispričali masan vic ,lucidno pronašli paralelu  sa Škotima ili Ircima i smejali ti se u facu.
A šta je uradio jedan Srbin,koji nije ni prva ni druga Srbija ( ne indetifikuje se preterano ni sa onima što nadobudno sede u Beogradu i hvale se da su neka treća Srbija ) i jedna šarmantna Špankinja? E brat Srbin je sutradan posle škole otišao u prodavnicu kupio čokoladu, upakovao istu i odneo u prodavnicu bicikala i zahvalio se. A Španiknja? Duša južnjačka ,iskreno se obradovala ( oči za razliku od ostalih delova tela ne umeju da lažu ) i zamolila za jedan zajednički intinmi selfi. Za fejsbuka. Tako da sam bio i na španskom fejsbuku.  Malo li je?

Pričati i pisati o Iberijskom poluostrvu bez referenci na fudbal je nepotpuno. U toj sedmici bila dve večeri Liga Šampiona. Prvo veče igra Barselona protiv Mančestera. Više bih sebe opisao kao osobu koja ne navija za Barsu i mančesterske klubove nego što navijam za Liverpul i Porto. Sve sam rekao o emocijama te večeri. Utakmica će se gledati u kafiću Lisboa . Kafić opasno kvaliteno mesto i bez fudbala. Ime ,i klijentela su bili komplet začina u celoj toj papazjaniji. Navijači? Pa svi navijaju za Barsu. U Kataloniji smo ,zar ne? Tu dreku ,viku,strast to ja jednostavnmo neumem opisati.  Jedu ,piju svaki konatkt sa loptom je nova tura emocija. Najače je bilo neko društvo za stolom pored. Dva starija bračna para, 50+. Normalni ljudi tokom dana. Ne i tokom noći kada Barsa igra. Ko za inat za našim stolom nema katalonaca i niko ne navija ni za Barsu niti za Mančester. Srećom Barsa povela na vreme, posle bilo i dva nula. Strašno. U jednom momentu gospodja ustaje sa svog stola i prilazi meni. Već sam pomislio " ...ako se sad budem morao potući sa babom zbog fudbala... " i "kud ne naručih koka kolu u flašici" kad će baba : " Izvinjavamo se zbog dreke i buke, znamo da vama navijačima Mančestera nije lako večeras , i ako bi ste hteli da svi popijemo bocu katalonskog vina da vam lakse bude ..." " A ne ,ne gospodjo, uživamo u pravoj katalonskoj atmosferi, i ne navijamo za Mančester, ( niti ćemo ikad navijati ) sretni smo što imamo priliku da ovo vidimo i doživimo, i ne pijemo katalonsko vino, nego portugalsko pivo,pa eto da znate ako već nudite ...." Uglavnom veče protekne u predivnoj atmosferi ,osećao bih se siromašnijim da to veče nisam doživeo u životu.
Spomenuh portugalsko pivo. Ima ljudi koji stvarno čak i kad hoće ne budu mejnstrim establišment. E ja sam taj. Svi kad idu na odmor ubiše od priče, o gastronomskim ponudama o kulturi hrane i pića itd . Ističući lokalne specijalitete, etno sela i sl. Ja nikad na odmor nisam jeo u restoranima. Jednostavno ta kulutura da jedem van kuće mi nikako nije bliska. Istraživanje ukusa i mirisa? Vino ionako ne pijem, rakija je najbolja u Srbiji ,a pivo služi da ugasim žeđ, ne znam ni šta bih istraživao na putovanju u tom kontekstu. Sokove?
Odlučim da na ovom godišnjem uradim suprotno. Daj da jedem po restoranima ,da pijem loklna pića da osetim duh. Taj gastronomski duh. Sve u svemu kad podvučem crtu, ukusi Katalonije :
-Prvo veče jeo  pakinstanski kebab, jer sam mislio da ništa drugo ne radi,dobio kritiku sutradan u školi - da to ne sme da se radi-Katalonija i Valensjija su poznati po dobroj kuhinji.
Drugo veče bio u nekoj piceriji- jeo kalsično katalonsko jelo-pizzu-mada moram priznati da je bila lepa i da sam stvarno uživao u istoj
treće veče-otišao u valensijanski restoran i naručio paelju. Naručio jednu ,sutradan u školi skontao da su mi doneli neku drugu koja uopšte nije bila valensijanska paelja
četvrto veče- večerao tapase.  Uz holandsko pivo -neke aragonske ( pokrajina u centralnoj Španiji ) šunke opet ništa lokalno
peto veče se nisam smarao sa gastronomijom. Bio baš galdan a žurio, svratio kod komše pakinstanca na kebab.
E toliko o valensijanskoj gastronomiji.
Mada da budem iskren a da malo žacnem političke relacije, ručao sam uglavnom u nekoj pekari gde je prodavačica sa uživanjem primala moju narudžbu na španskom. Pekare su im ekstra ,samo ih nema mnogo, i oni pecivo zovu u prevodu na naš- napolitanke,ali ne mogu da odolim da to pecivo ne strpam u lokalnu gastronomsku ponudu. Nekada u davnoj prošlosti Kraljevstvo Katalonija je obuhvatalo velike posede u današnjoj Kataloniji,na Majorci i velike delove današnje Italije,uključujući i Napoli. E sad da li su ti pekarski proizvodi došli iz Napolija u Kataloniju ili obrnuto pa ih ovi ili oni usavršali nije više toliko ni bitno. Bitno je da su pekarski proizvodi prva liga.
Dodamo li činjenicu da sam svako veče počinjao u Pesoi (spomenuti portugalski kafić sa Delta kafom ) ,da sma u Lisboi gledao fudbal , definitivno od valensijanske gastronomije pamtiću imena lokala. To su me stvarno oduševili. Vivir sin Dormir ( Život bez sna ) , Porque yo digo lo! ( Zato što sam ja to rekao! ")

Jamon Jamon! (Šunka Šunka! )

 itd. Atmosfera je za medalju, ekipa prava, cene pića korektne, tapas ili ne varijante taman , sangria pio jedno veče- i shvatio da je poenta da dobiješ puno pića za relativno malo para i verovatno ću se referisati na piva u sledećim iberijskim putovanjima, dok ne otkrijem kako se kaže i da li ima viljamovke.
Španija je kvalitetna i dobra, moralo bi biti negde i viljamovke.

Šta sve mora jedan grad da ima da bio bio u kategoriji idealnih ? Da je na moru, toplom moru ,da budem precizan, da ima botaničku baštu, da ima gde da se vozi bicikl i da se šeta, aerodrom i stazu F1.
Da vidimo da li ova preostala tri elementa imaju u Valensiji. More ,F1 staza i botanička bašta. Ima da se hoda od centra do Marine, ali dan predivan ,ja raspoložen od prethodne tapas noći, u školi taj dan znao sve iz gramatike pa ko velim da proslavim. Posle jedno 4/5 kilometara stižem u Real Marine.

Kao i mnoge druge  bitne i kvalitene stvari po Španije ,nose ime nekog od članova kraljevske  porodice u ovom slučaju Huan Karlosa Burbonskog kralja Španije ( u tom trenutku ) . Kako bih rekao to prostije? Pa kraljevska Marina. Šta bi drugo bilo. Jahte, iz kategorije -nikad video, start -kraj Volvo Ocean race ( sedište jednog od timova iz te klase ) i staza F1. Ono kad se sve sastavi u par kilometara. Voleo sam mnogo F1 . Hodanje po stazi F 1 ( na onom mestu gde Majkl Veber leteo kao Qantas) je bilo ostavrenje dečačkog sna.

 I kad sam bacio đir po stazi nastavim sa šetnjom pored obale . Tu počinje plaža širine jedno 200 -njak metara,

peščana, i promenada od par kilometara, sa kafićima ,restoranima, hotelima . Zadovoljan sedam u neki lokal,pijem kafu na obali Mediterana, i primam na viber kvalitetne informacije. Toliko kvalitene da zasenjuju i stazu F1 i Mediteran, ako je to uopšte moguće reći. Uzivam u srku crnog napitka, gledam nekog lika koji sa onim uredjajem za traganje metala pretrazuje pesak u potrazi za sitnim novčićima,nakitom i sl, vreme opušteno i onaj vic -nirvana.

Bliži se vreme ispita. Odlučim da ga spremam u Botaničkoj bašti. Krajnja preporuka svakom ko ide u Valensiju. Mir i harmonija. Biljaka -kakvih hoćeš,izdvojio bih banane u cvetu,

to nisam nikad ranije video, kafu i kakovac u tropskom delu botaničke bašte. Ono što je meni bilo fascinatno,Batanička bašta je u gradu ,opasuje je bulevar , a unutra se ništa ne čuje. Kao da sam na nekoj drugoj planeti. Odspavao davdeset minuta na klupi u bašti u senci nekih palmi i viskog drveća.

 Kao ponovo rodjen. Baš mi je trebala takva jedna bašta. Pokušavao da ukradem šta je to u arhitektonskom i organizacionom smislu čini tako smirenom, da primenim na svoj tek kupljeni plac. Biće to teška borba u dostizanju takvih elemenata.

Polse bašte produžim i do kraljevske bašte sa druge strane reke Turije . Lep i veliki park, besplatan, ima puno više ljudi ,prometniji je ali i podjednako zaniljivih detalja,urbanističo -arhitektonske prirode. Meni najviše privlači pažnju tabla ,sa kao nazivom nekog mini trga unutar te bašte. Poginulim pesnicima Valensije 1936-1939 .

 I dan danas sebi postavljam pitanje. Sa koje strane kule su ginuli pesnici, i na koje se pesnike odnosi ploča, na sve ili na neke, i ako je na neke na koje neke. Ako izuzmemo detalj da su pojedinci odlazili u tudji gradjjanski rat,hiljadama kilometara daleko od svojih kuća i svojih političkih i društvenih sistema , što je meni danas nepojmljivo. Za koju ideologiju i za koje pare bih otišao da ratujem bilo gde ? Meni je najjača jedna druga  Španska  priča koja ujedno i najbolje opisuje suludost ratovanja i način pomirenja dve struje nakon rata.

Kariljo, pokojni, poluvekovni vodja španskih komunista,vraća se avionom iz SAD-a sa neke konferencije . Leti Iberijom. Kapetan aviona se oglašava pred sletanje. " Dragi putnici, približavamo se madridskom aerodromu,očekuje nas sletanje vreme je fino, a ispod nas je Selo, u kome su vojnici pod komandom gospodina Karilja koji sedi na sedištu 4C izvršili masakr nedužnog civilnog stanovništva medju kojima je bio i moj otac. U ime kompanije Iberia želi Vam prijatan boravak u Madridu, hvala što se leteli sa nama i vidimo se uskoro na nekom novom letu. Vaš kapetan. "

Spomenuh negde na početku Rusafu i neke majstore koje postavljaše neke skele.

 E taj deo grada je u stvari  najčuveniji deo Valensije jer su u ulicama Rusafe održava nadaleko poznat festival Falas. Tokom tih prazničnih dana ( negde  u martu mesecu) timovi izlažu Fale tj velike skulpture od papira i laganih materijala i vrše kao neku procesiju kroz ulice Rusafe . Sve se naravno završava paljenjem istih tih Fala na kraju ulice uz straobalne vatromete i karnevalsku atmosferu. Nažalost bio sam mesec dana ranije ali već tada se osećala priprema karnevala i svi su već pričali o nadolazećem festivalu. Ti timovi su uglavnom neka drustva iz odredjenih ulica ,krajeva koja cele godine rade na izradi tih Fala,a budzeti pojedinih timova prevazilaze i 20 000 Eur za Falu.

preuzeto sa flickr-a  pod creative commons uslovima 

preuzeto sa flickr-a  pod creative commons uslovima 

Ista traje nekoliko sati dok se ritualno ne spali na trgu.

preuzeto sa flickr-a  pod creative commons uslovima 

Još ludji je običaj kada jedno od jutara tokom Festivala radni narod i gradjani,uz nesebičnu podršku turista, idu kroz grad u cik zore i bacaju petarde. Milione petardi. Ko je spavao ,spavao je. Ono što je meni palo na pamet, kupiti stan u Valensiji  (nije neki preveliki finasijski izdatak ) i otići na Festival i bacati topovske udare u ranu zoru. Da im godina bude srećna i berićetna.

Posle upsešnog polaganja, moram i hoću da se pohvalim, nazad kući. Ukrcavam se u svog prvog Rajanera,

 i dok avion nadleće Manises konstatujem : " Mogao bih živeti u Banja Luci,a raditi u Valensiji, ili obrnuto, potpuno nebitno. "



Razmišljajući o ovoj reportaži osim literalnog izazova ,odabira priča i detalja, mučila me i pesma. Kao i svaka reportaža i ova mora imati adekvatnu pesmu. Najlakše bi bilo ukucati spanish song ili spanish guitar pa googlati malo da pronadjem nešto egzotično,taman bi čitaoci mogli reći ,kako je pamtean i načitan šta je uspeo naći, a u stvari nigde  emotivne veze u toj priči. Negde na 2/3 radova setim se. Jacky Brown film Quentin Tarantina. Meni omiljen. Završna scena ,ekstra moćna ,ona ipak seda i odlazi sa suzom u očima. A u pozadini kreće Boby Womack,  " Accross 110th street". Puno toga i mog ličnoga je rečeno u tih nekoliko minuta filma i u toj sceni odlaska. Imajući u vidu da sam u Valensiji doživeo nirvanu, strast i borbu, uz trenutak koji je bio verovatno najače nabijen emotivni trenutak u mom životu (uspeo da ostanem na nogama )  izbor pesme je u najmanju ruku adekvatan.  

I kad hoće,hoće. Tražeći adekvatnu verziju,naletim na escena final sa prevodom na španski. Španija, tako lično iskustvo.

Nemam šta više da dodam.