Pakleni vozači

               PAKLENI VOZAČI

              Sad ga lomi Ružo

Istog trenutka kada sam video da se Red Bull Air Race (u daljem tekstu Trka ) održava u Rovinju bilo mi je jasno da ću ići. Ostala tehnička pitanja, kako, s kim i kuda su uglavom baš to, tehnička pitanja. Mada znaju suštinski da izmene putovanje, kako u pozitivnom tako i u onom drugom smislu.
Najizazovinje  je planiranje rute. Najjednostavnije,ujedno i najskuplje ,je cepiti rutu autoputem, četiri/ pet sati vožnje ,ali šta bi onda pisalo u reportaži? Vozio pet sati i stigao?! Nije to to.

Pogled na kartu mi daje dva generalna pravca. Jedan bi smo mogli nazvati Praviji a drugi  Morskiji. Odmah mi je jasno da ću u odlasku koristiti jednu u povratku drugu. Uprošćeno rečeno Morskija  ruta je bila: Banja Luka-Bihać -Korenica-Gospić-Karlobag-Senj-Bakar-Rijeka-Opatija -Plonim-Žminj-Rovinj. Pravija ruta je : Bl-BI-Otočac-Senj-Obilaznica oko Rijeke-Tunel Učka,Istarski ipsilon-Rovinj. Uz malu doplatu puno brža verzija. U planiranju javio se jedan online prijatelj sa predlogom da u povratku isforsiram vrhunsku rutu koja je teža ,sporija ,izazovnija za vožnju ali neuporedivo lepša i zanimljivija. Citiram njegov predlog u orginalu " nači od Rijeke ideš na naplatne na Grobniku i tamo se isključuješ sa autoceste i ideš starom cestom na Jelenje zatim Lokve-Delnice-Kupjak-Skrad-Vrbovsko-Gomirje (btw u Gomirju je najzapadniji pravoslavni Manastir u Europi).Od Gomirja ideš prema Ogulinu i sljediš putokaz za Plitvice/Bihać moraš proći ovu rutu Oštarije-Josipdol-Plaški-Saborsko poslje Saborskog ideš vijugavom šumovitom cestom i onda dolaziš na raskrižje di ideš desno za Bihać/Plitvice , nakon tog skretanja bi trebao proći preko jedan most (50-100m) i onda ti idu Plitvička Jezera poslje njih ideš na raskrižju ideš ljevo za Ličko Petrovo Selo i onda desno na raskrižju sljediš putokaz za GP Izačić/Bihać spustiš se u Bihać. 

Donosim odluku,odlazim Morskijom vraćam se Preporučenom. Već vidim i jasno mi je kao dan da će u vozačkom smislu vikend biti paklen. Unpared se radujem.
 

Dva dana pred polazak stiže mi poruka " Jel ima mesta i može li preko Zadra?" Može. 

Naravno da sam krenuo na izmenjenu rutu bez ikakve pripreme. Staro pravilo " Ako se izgubim na teritoriji SFRJ i ne umem da se vratim, i treba da ostanem tu gde sam izgubljen." GPS je za devojčice. Pripremljena karta je za one malo pametnije,a ja naravno da nisam ni jedna ni druga kategorija. 

Ovaj put za razliku od nekih prethodnih na polasku iz Banja Luke zovem telefonom Restoran kod Vlajka,na Ćađavici,naručujem heljdinu ljevušu i krećem . Nula na kilometar satu osam i četrdest, oblačno. Prva planina Manjača počinje maltene u gradu Banja Luci,uspon pravi ,krivine izmišljene, ima i malo saobraćaja, Mcpherson i motor se raduju,vozač takodje. Kod Stričića u nekoj magli i kiši ugledam ženu stopira. Stajem. Ide iz bolnice prema Ribniku.Iz Banja Luke jedan autobus dnevno,nema izbora.Nakon par minuta razgovora ustanovim da putnica zna španski. Progovoriti jezikom Servantesa u nedođijama Republike Srpske, neprocenjivo. 

Skrećemo kod Vlajka.

Za minut na stolu topla heljdina ljevuša ,sa domaćim kiselim mlekom  . Pola zapakovano " Za puta". Fruštukujem,ostavljam gospođu u Ribniku i cepam dalje. Vreme se prolepšava .Taman. Posle Ključa jedan uspon, posle tog jednog ,još jedan i to kakav, Oštrelj, slika jela dovoljno govori,

pa Titov Drvar,pa još jedna planina iz kategorije kvalitetnih, pa polje 110/120,pa opet planina.

Već sam se bio umorio. Na spustu ugledam ovaj natpis koji bi takođe kao i naslov da posluži kao opis vikenda u par reči.

Posle natpisa,prodavnica pčelarske opreme, ne može pčela-beton-asfalt u jednoj rečenici da stane. Granični prelaz. Nove čitaoce bih podsetio da su Hrvatska ,BiH,Srbija nadaleko čuvene zemlje,imaju kopnene granične prelaze prema susedima, a nemaju F 18  da im čuva nebo. Sami nek sebe odrede u kojoj su kategoriji. 

Divljina. Ako bih pismeno morao da opišem krajeve koji slede u narednih 80km,ta reč bi ih najbolje opsiala. znakovi ,divlje svinje na putu, zgaženi poskoci, nezgaženi smukovi i slično što se da uočiti pri 80/90 na sat,a ljudi samo ponegde i to u većim mestima. U svakom slučaju Knin,

 Kistanje-Benkovac.Ćutim i vozim. Malo sam se nasmejao sebi u brk kad sam video tablu Obrovac ,setio sam se starog Minimaksovog aforizma " Koja se ovca setila Obrovca? " Milsim da se odnosilo na neku aferu sa nekom fabrikom ili tako nešto slično. Osim odsustva ljudskog života pažnju mi privlače nazivi sela. Šimprage, Bulići, Škrbići i slično. Podsećanje na ljude sa tim prezimenima, mi nudi olakšanje kad pomislim na svoju sudbini. Gde su oni morali ići u školu i na prelo?
U Donjem Zemuniku počinje zaplet. Prijatelj mi je poslao mapu na kojo se vidi da treba da prođem sa gornje strane zadarskog aerodroma.Neadekvatna obeleženost (stoji tabla Vir/ Nin ) za pravac kojim sam ja trebao proći a ne tabla aerodorm Zadar koju sam ja sledio  je uzrok greške. U svakom slučaju prolazim sa donje strane šaljem poruku " Pozdrav sa Akademije". Izvinjvam se svima ostalima koji su studirali na fakultetima za devojčice .

Upoznajemo se, profesionalni fotograf. Kada sam video opremu koja ulazi u moj auto, ostao sam u šoku. Mislio sma da to ima samo u Japanu.Ima i kod nas,ali samo kod pravih majstora. Zamolim ga da on vozi, već sam bio iscrpljen nakon 4 planine i 320km zahtevne vožnje. Uverim se da je u pitanju vozač bolji od mene,koji narednu rutu poznaje u milimetar. Ajd što je autom prešao istu više puta, ali rekao bih da je i ceo Velebit prešao ,sa fotoaparatom u ruci,peške,više puta. Više o radu mog saputnika možete pogledati na  www.boriskacan.com   

A šta reći o ruti pored mora ispod Velebita. Velebit, najveća planina ,dužinski,na širem prostoru, krš i lom što bi  Cane iz Partibrekersa rekao. Bura je ta koja daje reljefu oblik. Nažalost nisam uslikao ali razmere bure u podvelebitskom kraju su takve da je prošle zime vetar slomio (ovo naglašeno slomio) betonski stub za struju, a da ogledala na putu nisu kao u normalnim krajevima na metalnom stubiću, nego ulivena u betonsku kontsrukciju,inače bi im rok trajanja bio jedna jesenja bura. Maslenica-Starigrad-Karlobag-Senj su mesta kroz koja prolazimo.

Karlobag,

 

Prijatelj vozi ja uživam. Zastajemo kratko na dva mesta. Jedno je u sred ničega, slikamo jedinstven prirodni fonomen na široj teritoriji . Kameni luk.

Goli otok,na pola puta izmedju Senja i Karlobaga,nismo zastali u odlasku ali jesmo u povratku. Strašni sud.

 I izgledom i lokacijom,a ono što mene fascinira je ideja i organizacija cele te golootočke priče. Iz današnjeg ugla pravo je pitanje " Šta su mislili i kako su uopšte našli takvu lokaciju?" Pokušavam da zamislim šta bi mene nateralo da osmislim takvu represaliju. U ime čega i koga?   Drugo zaustavljanje u Senju. Uskočki grad. Tvrđava Haj nehaj.

 Dobijam sva potrebna objašnjenja, a naročito mi se svideo biznis plan Uskoka. Ko god prodje sa brodom na dohvat Uskoka, biće oporezovan prinudnom i  odokativnom metodom. Turci.Mleci, Dubrovačani ili neko četvrti, totalno nebitno. Nakon Senja ,Novi Vinodolski, tako i tako, te Crkvenica. Jedinu lepotu koju sam ja mogao da dokučim u vezi Crkvenice je da je blizu Zagreba. To ujedno objašnjava i popularnost iste. Što mi je gotovo siguran signal da ja tu ne letujem.  
 

Zahvaljujući poznavanju puta i lokalnih prilika izbijamo na Riječku obilaznicu, te time sebe spašavamo za najmanje 40 minuta vožnje ,a ne plaćamo putarinu.Bakar-Kraljevica i  gradsko središte Rijeke ostavljamo za neku drugu priliiku. Na Vratima Jadrana, tako se zove odmorište neposredno nakon Rijeke,shvatamo obim gužve i odlučujemo da ne idemo morem nego da cepimo kroz tunel i pravac Ipsilon,prema Rovinju jer time najviše dobijamo u nadi da ćemo videti završne delove  nezvaničnih treninga. Ulazimo u Rovinj,

 

 

 

nažalost nisam lepsi kadar uhvatio, ali verujte na reč - predivno izgleda. Čujemo i vidimo prve avione. Zujalice.Nalazimo smeštaj. Kupimo opremu i krećemo prema gradu.Nemam ambicija da slakorečivo opisujem šta je i kako je Rovinj. Sama činjenica da su ga ovi iz Red Bul-a odabrali za lokaciju Trke, te da je to najfotogeničniji grad Hrvatske ,te da su prijateljeve slike Rovinja ove godine završile na kalendaru Nacionalne Geografije ( i CNN-a )  govori više od  milion mojih komentara. Samo jedan detalj koji možda po meni najbolje opsije komunalnu I infratsrukturnu sredjenost i organizovanost grada. Vozila za odvoz smeća , sa svojih bočnih strana imaju kao neke bilborde, kako za komercijalnu upotrebu tako i za postavljanje samih slika. Znači đubretarac je sređen,a kamoli šta drugo. U gradu karnevalska atmosfera. Turisti, muzika, sve radi itd. 

Odmah da napomenem . I da sam sam išao ne bi bilo loše,niti dosadno, ali praveći društvo jednom profesionalnom fotografu i još nekolicini amatrera je učinilo vikend puno zanimljivijim ,te sam se na kraju istog osećaj duhovno ispunjen. ne samo da sam uživao u letačkom programu, već sam nešto zanimljivo i naučio iz nekih drugih oblasti ljudskog delovanja,a osetio sam se i korisnim i nadam se da sam doprineo stvaranju umetničkih dela. To već nema cenu.

Rovinjske scene,

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  Uglavnom subota ujutro ustajemo veoma rano. Kafa,doručak ,lokalne jutranje novine su opet dokazale da ustaljene rituale treba pratiti. U novinama nalazim informaciju da će osim red bullovaca leteti Breitling akro grupa. U hodu ustanovljamo da će to biti vrhunska stvar samo kad bi znali kada će tačno leteti da bi mogli da budemo spremni u fotgrafskom smislu, koji se naravno razlikuje od spoterskog smisla. Jedan poziv prema Zagrebu, i imali smo planirana vremena poletanja, kako Breitling tima tako i ostalih. Pitaju fotografi ,kako? Pa nisam ja popio bure viljamovke u Zagrebu,onako i sam. Ko god misli da je to lako,nek sedne da jede i pije sa kolegama iz Zagreba,pa posle nek komentariše. Tzv minuli rad. Smestimo se na brdo iznad fabrike sardina,pogled fantastičan ,i žurka počinje,

 

 

 

 

Uskoro  nas domaćin fotograf poziva na jednu drugu lokaciju unutar C tribine ,odakle se hvataju avioni ali u pozadini stoji grad Rovinj. Iz fotografskog ugla , prefekcija. Nema sunca ,ali bar ni kiša ne pada. Srećom duva jak hladan vetar, tako da sam se smrz'o kao beli medved na severnom polu, da onaj vic mi je baš  padao na pamet, ali smo izdržali sve napore i oko 6 završili letačko fotografsku seansu. I taman smo boili gladni,kada nas je domaćin Josip pozvao u svoju kuću u Rovinjskom selu,na večeru. Porodična kuća intelektualaca. Upadaju u oči minijaturne slike po zidu. Domaćin i slika. Domaćica,priča za sebe. Piše haiku poeziju i poeziju na lokalnom narečju starorovnjoskog sela. Poslednja brana zaborava. Njen doprinos borbi od zaborava. Ja bih to okarektirisao kao "Borba malog čoveka protiv globalnbog sistema". Tri zbirke poezije . Tražim da vidim i usporedim u odnosu na standardizovan jezik. Baš se razlikuje. Ponosno pokazuje policu sa 140 (i slovima:stočetrdeset) knjiga u kojima je objavljivana njena poezija. Neke knjige su prevedene na engleski, a neke što mi je naročito privuklo pažnju ,na japanski. Ima tu nečeg mističnog, da nešto napišeš ,a onda to neko prevede i objavi na japanskom. Da li je nužno napominjati da su na  naslovnim stranama njenih knjiga odabrane slike sa zida?  

 

 Uveče šetamo po gradu, na bini lokalni bendovi dobro cepaju dobre pesme,ali tu ja nastupam sa zamerkom. Jedina eventualna zamerka gradonačelniku Rovinaj je izbor bendova na bini. Kakav je to vrhunski događaj a ne sviraju Partibrekesri i Atomsko sklonište? Tu mi u naletu inspiracije padne na pamet i pesma koja na najbolji način oslikava kompletan vikend sa svim aspektima priče. Kad se sve uklopi onda se jednostavno i pesma uklopi.

  

Nedelja ujutro. Imamo vremena ,osim da pročitamo lokalne novine čak i za kafu na rivi. Pa to nema svaki dan. Motamo se po marini .Šta sve ljudi na ovom svetu mogu kupiti? Izgleda sve sem zdravlja, sreće i slobode. Prvo se čuva ,drugo dostiže, trećem se  stremi.  Osim ako čovek dobrovoljno ne preda istu lokalnom  odboru Partije.
 

 

 

 

 

Uglavnom manje više uspešana foto sesija Rovinja, i tu se razilazimo sa dvojicom prijatelja te sami nastavljamo u potrazi za boljim lokacijama za slikanje. Ponovo nastupam kod određivanja pravaca i zone rada ,akrogrupa, ali i dalje se nameće pitanje kada. Daj mi internet i mobilni! Broj u Puli, ljubazan glas i večna zahvalnost. Dobili smo i video snimak da upotpuni opis letčkog vikenda. Stajanka u Puli 13.04 2103 .  

 

 

 

 

Na brdu smo iznad crkve. Zona rada iznad nas. 20/30/ 50 metara,a oprema za slikanje, vrhunska. Rezultati su u skladu sa svim tim.

 

 

 

 

 

 Breitling tim ima početak malo dosadan, ali posle to baš dobro izgleda. Atraktivno,kompleksno i u letačkom smislu izuzetno precizno. Zatim sledi akro Grupa Hrvatskog RV na Pilatusima. Ono što bih izdvojio kao element , pod oznakom "Stanislave obrati pažnju" u dve grupe po trojica dolaze iznad centralnog dela zone rada, penjanje u zvono, prevlačenje , i završetak figure, i sve vreme tri sa pet. To nema svaki dan i na svakom mestu! Mada radi šire čitalačke publike treba naglasiti da se radi o malom triku ,avioni su isti ili gotovo isti, a kao takvi u istim meterološkim uslovima se ponašaju identično, te svaki avion radi isto,iako je u zoni leta u kojoj ne postoji mogućnost korecije pozicije, avion zadržavaju približno iste pozicije u odnosu na početnu tačku, i tačno se vidi trenutak u kome postaju aktivne aerodinaničke komande te  iskusno oko vidi minimlano podešavanje normi,ali sve to izgleda baš dobro. Sticajem okolnosti znam ljude koji znaju ljude. Taj što je selektovao te koji sada lete i obučavaju druge na pilatusima zna šta radi. Da sad ne navodimo imena. Al' baš zna. 

Ne razumem se u fotografiju, niti u pilotiranje u smislu izvšenja istog, ali organizacija prostora i vremena na godišnjem mi ide od ruke. Predložim ručak u sred takmičenja, jer smo što se Trke tiče videli sve fazone manje/više, videćemo i finalnu trku, a posle će biti takva gužva da je bolje iskulirati. Nakon ručka vraćamo se taman pred finalnu trku i lociramo se na brdu kod Fabrike. Par vrhunskih fotografija,pobedjuje onaj što ima najviše publike,austrijanac. Moj ljubimac japanac, treći. Što se mene tiče ,pobednik!

 

 

 

 

Ostajemo na brdu i gledamo masu, koja odilazi,

 Vreme se polako prolepšava, konstatujemo da bi zalazak sunca bio prava stvar. Kratka provera na netu, pa i hoće. Dvadeset minuta ne više ,do izlaska sunca iz oblaka. Trk na novu  lokaciju. Bežimo južno, prem izlazu iz marine , hvatamo Rovinj osvetljen zalaznim suncem,

ostrvo u tom kontekstu, i onda kreće zaplet. Kada bi bila jedrilica izmedju objektiva  i Sunca ,a Sunce da legne onako crveno na površinu mora, a mi u istoj liniji. Trčimo sa opremom dalje, vatamo uglove, procenjujemo ovo ono, kad iza ostrva ispovljava jedrilica. Deset minuta i jedini mogući trenutak,

 Da nisam prisustvovao ne bih verovao. Nastavljamo obalom , padaju stotine i stotine fotgrafija zalazaka sunca , ostrva ,borovi, uto nalećemo na otvoreni bazen od nekog novog hotela sa sve neonkama u vodi. Fotografije strašni sud. Ono kad je dan ispunjen.

 

Povratak na Zadar. Milijardu razmenjenih priča i podataka, put prolazi brzo, i  stižemo na ručak. Dalmatinsko gostiprimstvo i  hladan sok od lokalne verzije višnje. Maraska ,ako sam dobro upamtio. Sad čak znam i put za povratak, dan je puno lepši, boje planine i Sunce .Milina za vožnju. Ako se izuzme detalj da sam taj dan ukupno vozio 10 ipo sati magistralnim i brdsko planinskim putevima. Vredelo je svake promene brzine, svake kapi goriva, i svakog stepena kelvina na diskovima kočnica. Sem minimalnih zaustavljanja ne stajem i posle ravno(!) 600 kilometara parkiram se pred ronilačkim klubom u Banja Luci. 

Kolega vi opet biciklom na kafu? 

Aha.

 

 

Postile uz " Pakleni vozači-Sad ga lomi Ružo"

Verujem da će ih biti pa da ostavim prostora.

Sad zasad bih izdvojio jednu kafu u Orašju, i par najavljenih  morskih i kontinentalnih  kafa. Takodje verujem da će pojedini čitaoci dodati svoje fotografije ovoj reportaži,i time je kvalitativno obogatiti, te sam siguran da nije završna verzija nego će reportaža živeti neki svoj budući život.

 

Hvala svima na podršci i na druženju, slike koje Vam se čine  dobre,su delo Borisa Kačana i Silvija Ćosića dok je snimak sa pulskog aerodroma delo koleginice Gordane Žigolić .

 

Loše slike,tekstualne zaplete bez ikakvog smisla i poente  a dobra muzika je moj autorski doprinos. Skromnost je vrlina. Kojoj treba stići i uteći.