четвртак, 01. јануар 2015.

Weight and Balance

                                    Weight and Balance


Napomena: Ovo nemojte da radite kod svoje kuće i sami. Poduhvat je izveden od strane profesionalca i u kontrolisanim uslovima.

             
                          slušati dok se čita

 Tačka iz koje sam krenuo je bila jednostavna. Trebam mi odmor. More,sunce, i da ne radim ništa. Da jedino čujem šum talasa. Bar dan dva. Ali ne ni divljina bez ljudi. Upornom pretragom sam stigao do Kanarskih ostrva i La Gomere.

I ne bi tu nikakvih problema ni bilo kada bi čovek kretao iz  malo razvijenih zemalja. Destine miliona turista stižu na Kanare svake godine avionom. Nema odakle iz Evrope nema letova. Samo ne i od nas. Pored glavnih odbora partija i Pinka kome treba godišnji odmor?  Ako i treba godišnji on će biti tamo gde neko od vladajuće elite ima svoje kombinacije. Da radnik i na godišnjem pomaze gazdu, a ne samo kad radi. Izgleda da su Kanari predaleko od balkanskih šema. Što za promenu i nije tako loše.

Suština problema se javllja u ceni prevoza. Ukupnoj ceni prevoza da se bolje izrazim. Ne samo da su karte skupe nego se vrlo često mora spavati negde uz put. Gotovo je nemoguće stići unutar 24h do La Gomere. Čak i da preskočimo problem kako rano ujutro stići na neki od naših aerodroma opet se stiže prekasno na Tenerife, jer je poslednji trajekt u 1700. S tim što treba naglasiti da za mnoga mesta na ostrvu nema busa kada taj trajekt stigne. Pa onda rent-a -car ili opet neki drugi hotel što putovanje učini krajnje komplikovanim ,dugotrajnim i skupim. Stavi li se  to u perspektivu da se daleki istok stiže iz jednog presedanja, vrhunskim kompanijama. za slične ili malo veće pare, i na mnogo gospodskiji način, rečenica : " pa retko se ko pojavljuje sa ovim pasošem u ovim selima" dobija na smislu i težini.
Dovoljno teško da probam.

Obrni okreni, posle jedno mesec dana planiranja, skontam da je jedino izvodljivo iz Madrida ili Barselone, krenuti rano ujutro te se onda sa sigurnošću može računati na ostale konekcije po samim Kanarima. La Gomera ima aerodrom ali samo dva leta dnevno i to sa aerodroma na severu Tenerifa do koga leti veoma mali broj kompanija u poredjenju sa aerodromom na jugu Tenerifa. Iz svega ovoga proističe da ne gine spavanje u Barseloni i/ili u Madridu. Pitam za savet. Kažu oni koji bolje znaju " spavaj na aerodromu, neće ti kruna sa glave spasti" Nije loš izazov. Tako i nabavim karte. Sve ukupno je bilo 7 različitih letova sa 5 aviokompanija , od toga 3 karte totalno  nepovezane . Kao izmišljeno da ostaneš negde u putu, jer je neko zakasnio, jer je pao sneg, štrajk i sve ostalo što može poremetiti savršeni plan. Zato i stoji tvrdnja sa početka priče. Ja neću više, nemojte ni vi početkom decembra praviti takve kombinacije.

Uvek sam bio protiv turističkih talibana. To su oni koji putuju pošto poto, volim da dodam ni brige ni pameti. Imaju mamu i tatu koji odrade kućne poslove za njih, ne moraju da  rade za keš i onda svima pametuju kako su oni pametni i kako oni znaju da putuju za male pare. Matere Vam? A da se hitno morate vratiti na posao ( iz milion i jednog razloga) onda bi Vam letenje biznis klasom dobrodošlo zar ne ? A da omašite koji let pa onda platite skuplju kartu jer morate da kupite novu i to bi vam bilo OK ,zar ne braćo talibanska ? I ne mojte mi samo pričati kako ste vi pametni pa  ste odabrali sami talibanštinu. Zapitajte se ponekad dok vi tako opušteno putujete koliko ljudi radi da bi ste vi poleteli ili sleteli, koliko bezbednosnih i ostalih hitnih službi dežura H24. Da li oni imaju mogućnost da niko ne dodje na posao danas? I šta se dešava ako neko zakasni ,da li oni iz prethodne smene idu kući ( i vataju onaj let u pet minuta kao što vi tvrdite ) ili ostaju na poslu i čekaju smenu koliko god treba, jer sistem mora funkcionisati bez obzira. E znajući sve to  i kako sam i sam deo tog sistema , ne verujem u priče uklapanja u pet minuta. Ali sa realnim planiranjem i uzimanjem mnogih faktora u obzir rizik se smanjuje, ali i dalje kao takav postoji. Vi ste turistički  talibani jer vam se može.

Snega nema ni u Alpima. Milsim se u sebi , možda je ludja varijanta otići u Alpe u decembru i šetati po mirisnim i cvetnim alpskim poljima nego kupati se na Evropskoj teritoriji u istom periodu? Uto slećem u Barselonu. Kao što sam i ranije najavio  da ću joj se vratiti. Ponudjena prilika se ne propušta. Imam celo veče i noć pred sobom, znam da je aerodrom dosadan, pa je onda pametnije videti grad. Znao sam realno šta bih mogao videti i prošetati za jedno veče po gradu, i sa već pripremljin pitanjima stižem na šalter turističke organizacije. Pitanja sam smislio u hodu, tako da sam radnici izbiflao sve odjedared što sam hteo da pitam. Kao i uvek kad se uči napamet budalu je lako izbaciti iz ritma. Postavila je kratko i jednostavno pitanje: "Odakle ste? " E pa nisam očekivao da me to pitaš. Kako sad da ti odgovorim? Koje vreme ide u odgovor, kako se obraća strancu, ne zaboraviti ljubaznost, slagati ili ne, milion pitanja u mojoj glavi a samo jedan odgovor na prosto pitanje. Tu  ona konstatuje da je moj kastiljanski gotovo pa savršen za jednog stranca ,ali da ona eto trenutno uči ruski pa bi volela sa mnom da ga vežba. Tvoja želja je za mene zapovest, gospodarice. Reč po reč i dobijem kartu Barselone na poklon sa ucrtanim detaljima gde da prošetam i sl. Insistirao sam da neću da idem u najpoznatiju ulicu Las Ramblu,jer sam znao da je nebezbedna i da je ništa posebno. Za bolje poznavaoce Barslone Paseig du Garcia je bila neka početna tačka . Sve ukupno sam u katalonskim provicijama proveo 150 sati ali već perepoznajem neke standardne razlike izmedju kastiljanskog i katalonskog. Najjuočljivija i meni lično najsmešnija je više slova T u katalonskom ,npr cuitat ( grad ) i više slova D ( du, avenidad ) i čudne kombinacije kao paseig ( prolaz valjda ,jebemliga ) .

Prvo što sam video zanimljivo je bila ogromna knjižara. A i kiša je počela lagano. Skrenem. Ne, ne smatram to gubljenjem vremena na godišnjem. Ja volim dobru knjigu, i kod nas hodam po knjižarama i imam solidnu kolekciju istih. Razlog više da malo preturim po rafovima .Nikad ne znaš gde se krije dijamant. Glavnina problema sa literaturom po Španiji je cena iste. Previše za naše pojmove. Kada bih rekao da je jedan Santijago Postigulo ,koga merkam već jedno godinu dana, u cenovnoj kategoriji 20+ eura,sve sam rekao. Mada su mi logične visoke cene knjiga. Ko bi biskupima kupovao mercedese ( ili bentlije ako si vladika SPC ) ,davao donaciju Opus dei-ju i sl kada bi knjige bile pristupačne širim narodnim masama?

Daleko od toga da je komunizam bi dobar. Ali cenovna politika literature je bila i ostala pohvalna. U principu problem literature u Španiji  se rešava u nekim antikvarnim prodavnnicama ,gde se mogu uvek  pronaći iskreni dijamanti po pristupačnim cenama. To veče je ne nadjoh. Ali videh krš zanimljivih naslova i uočio jedno 'ajmo reći pravilo. Od 100 knjiga 90 je na kastiljanskom, 5 na engleskom 3 na katalonskom i dva na ostalim jezicima.

 Znaš kad će se o'cepi Katalonija? Pa nikad! Sve dok su kastiljanski jezik i kultura toliko dominantni. Mada njihov put do nezavisnosti i nije toliko loš, ali nemaju oni kulturološki potencijal. Ko je ikad pročitao knjigu katalonskog pisca? Ovim nikako ne želim da omalovažim katalonski jezik i kulturu. Ali nema teritorije bez kulture.  I sami Španci su im to  dokazali. Kada je 1492 neki stručnjak za jezik doneo kraljici Izabeli prvi primerak gramatike španskog jezika ona ga je upitala :
" Čemu ovo služi ? "
" Vaše visočanstvo, ponizno odgovori donosilac, nema osvajanja teriitorije bez jezika "
Slučajno ili ne, unutar iste godine, Španska kruna je oslobodila zemlju od Mavara, otkrila morski put do Novog sveta i osnovala Inkviziciju, da zaštiti sve to.

Stala kiša. Toplo je ( osamnaest stepeni! )  i šetnja prija. Stižem do nekog vrha . Već sam duboko u rezidencijalnom delu. Hoću ovde, hoću onde da skrenem na pivo i fudbal,ali ovde ne valja ovo, onde ne valja ono itd. Umalo se nisam vratio na početak. Kad spazim par ljudi malo bolje doteranih skreću ulevo. Za njima. U  slabo osvetljenom prolazu izmedju dve zgrade na pročelju objekat spratne visine ali dosta širok. Čudno deluje ,malo odskače ,kao neka garaža iz dvadesetih godina 20-veka. Vidim da je neki lokal u pitanju. Veliki lokal. Pun ljudi. Kulturno mesto. Ne stoji niko na ulazu. Znači džabe je. Ulazim i shvatam da sam baš to i tražio celo veče. El Nacional. Tako se zove objekat. Bivši servis  za automobile. Preuredjen u serijal restorana i kafića pod jednim krovom sa kopletnom ponudom pića i hrane sa iberijskog poluostrva. Dva tri kruga pre nego što sam odabrao "ostrvo" sa pivom i espresom. Klijentela taman. Zasednem za šank, točeno pivo. Serviraju ga u tegli!





 Jel kasno za espreso ?
 Ni slučajno ,imamo predivan, gvinejski.

 Guštam. Tegla je mnogo lepa. Ukrasti? Da ,ali kako. Misli, brate, misli. Par pored mene. U stvari ne bih se do kraja zakleo da njegova žena zna tačno gde je on sad i sa kim  na službenom putu. Ova je svesna situacije, malo uživanja uz eventualno napredovanje posle puta i ako se još i ona dočepa tegle,sto od sto. Kreće on u dogovor sa konobarom. Ona mu je nežno naslonjena na rame, i najljubazniji mogući osmeh ka surovom konobaru.

" U kratkoj smo poseti Vašem predivnom gradu,pa bi smo Vas najljubazinije pitali za ovu teglu ( ona je pila pivo ) ? Eto mali suvenir sa puta po predivnoj i najlepšoj prestonici Mediterana ? "

" Joj, matere ti nemoj! Šef nam svako veče broji šoljice i  tegle, ne možemo živi ostati od njega "
Uto turista poče da vadi sitnije evriće i spusta na tacnu koju je konobar u medjuvremenu ostavio ispred njih.
I tako je konobar prebacivao odgovornost na gazdu i šefa, turista brojao sitne evriće, i kad je platio tri evrića kaže njemu kionobar :

" Ajde uzmite je, ali da ja ne vidim". I dok je levom rukom sklanjao tacnui sa napojnicom, teatralno okrenu glavu ka espreso aparatu.
Turista uze teglicu, a ja rekoh sebi ,e nećeš dati tri eura za teglicu, sve dok  ih ima u Centrumu za 50 feninga.

U neko doba vratim se na aerodrom. Znao sam za caku. Što odmorniji stignem na ostrvo, više ću uživati. Zauzmem poziciju sa nekim mladjim parom,na stolicama, operem zube, obučem pidžamu i svi se spustimo ukrug.  Kada mi je telefon zazvonio , probudimo se svi troje odmorni, kao nikad, sredimo se, počastim sustanare kafom i odemo na mesto za ukrcaj. Kakav doživljaj. Prvo terminalno spavanje. 
Polećemo i idemo pravo na jug, moje sedište pored istocnog prozora. Dan je polako izranjao nad istočnom Evropom ali su me oblaci ispod sprečili da vidim kraj kontinenta, prostranstvo Sahare  i dubinu okeana.
Dva i po sata oblaka.

U jednom trenutku kreće avion da mota. Probismo oblake, ugledam Vulkan Teide - najviši vrh Španije i vec smo sleteli.

 
zavrsni prilaz za Los Rodeos, u pozadini Teide


 Mala me jeza podilazi. Slećemo na Los Rodeos aerodorm u severnom delu Tenerifa. Taj aerodrom je čuven po lošem. Na njemu se desila najveća avionska nesreća u istoriji civilnog vazduhoplovstva. Dva Boinga 747 PAN AM i KLM su se sudarila na pisti i preko 500 mrtvih. Udes koji je pojedinačno gledano najviše uneo izmena u frazeologiju i tehniku rada na tornjevima. Nesretni kontrolor, koji  inače ništa nije bio kriv, nedavno se upokojio.



Izlazim, trčim kroz terminal, ali ipak ne stizem na vreme da kupim kartu i da se ukrcam na avion za La Gomeru. Sledeći  je u 5 popodne. Ajd na bus,pa na trajekt. To u principu i nije bilo toliko loše , jer sam video cele Tenerife, pošto je luka Los Kristijanos na južnom kraju ostrva te  se celo ostrvo mora proći. Autoput, jeste Španija ,ali malo drugačija. Drugacije su biljke, mada su i dalje dominantne poluplastične plantaže,banane i sl.


  kad ne kupujes gas po povlašćenoj ceni kao mi, primudjen si da sam praviš energiju i da težiš energetskoj nezavisnoti

Stižem u Los Kristijanos. Imam dva sata do trajekta. Dovoljno za espreso sa pivom. I da malo procunjam. Kada sam se lomio i tražio gde na godišnji znao sam da je jedna od opcija i ta zona u Juznim Tenerifama. Los Kristijanos ,las Amerikas i pripadajuća naselja. Ali na osnovu dostupnih informacija, meni je to ličilo na neka balkanska letovališta, gužva, dreka ,buka, puno kriminala, itd... I nisam pogrešio. Dominantne su dve vrste turista. Stari severni evropljani tj penzosi i istočno- evropska mladež. Da zabave penzose.



Trajekt. Priča za sebe. Neki Norvežanin Fred Olsen je ko zna kada otkrio Kanare. Svidelo mu se pa investirao. Danas imamo Fred Olsen trajekt, Fred Olsen hotel, Fred Olsen crkve, Fred Olsen hrana , sve je Fred Olsen. I mali španci se zovu Fredolsen. Odrastao sam u brodogradilištu ali je ovo mašina nad mašinama. Ide oko 20 čvorova, kapaciteta hiljadu i nesto putnika, plus nešto kamiona šlepera i par stotina auta. Nisam propustio da sedim na zadnjoj palubi i gledam kilometarski beli trag iza trajekta. Moć !




Uplovljavamo u luku. Ne mogu se oteti utisku da su isti pogled imali članovi Kolumbove posade jer  su upravo iz San Sebastijana La Gomere isplovili na put prema Novom Svetu.




Vrlo često se na lokalnom nivou ostrvo zove Kolumbina, mada moram priznati da je mene taj naziv jako asocirao na nečasne radnje. A ne na Kolumba. Na jednom drugom mestu ću pročitati "... Kolumbo je ispolovio sa ovog mesta ka Novom Svetu .... 1492. Nije bio najkraći i najbezbedniji put ka Novom svetu, ali jeste bio jedini odobreni ..." Od tada razmišljam o tom radnom mestu. Na kom radnom mestu trebaš da radiš i ko ti je poslodavac ako ti je u opisu posla da odobravaš rute ka Novom svetu ??? I kome da apliciram ? Radim o svojoj hrani.

San Sebastiajn La Gomera je glavno mesto da ne kažem glavni grad La Gomere i uopšte nije turističko mesto. Ima turista tu i tamo, ali uglavnom su svi u prolazu, prema drugim delovima ostrva ili eventualno služi kao dobra baza planinskim turistima koji su ujedno i najbrojniji na La Gomeri. Evolucijska izolovanost , teren izvajan vulkanskim erupcijama u pradavna vremena, dovoljno vode i sunca , pravi raj za planinare i ljubitelje prirode. U tom kontekstu La Gomera je najznačajnije ostrvo na Kanarima, i nije mali broj onih koji dolaze na La Gomeru baš iz tih razloga. Svako ostrvo ima neku svoju specifičnost i značajno se razlikuju jedno od drugog , u smislu vegetacije, terena, tursitičke namene, stepena razvijenosti i naseljenosti te je preporuka svakome ko bi želeo da ide na Kanare da dobro proveri šta želi i kako želi.  I pored silnog truda u pripremi i meni su se provukli neki detalji koji nisam znao a uticali su na ukupan put i doživljaj istog.

Nalazim stan. Stan k'o stan. Sobe, zidovi,kuhinja,kupatilo, ali terasa to je ono što razlikuje nekretninu od nekretnine. Iznad grada ,ali bukvalno, sa pogledom na plažu. Jug jugozapad. Duša moja. Već vidim i doručak ,i kafu, i da sam zaboravio ,i šta sam ,i ko sam ,i odakle sam , i šta uopšte radim. Sve to nije bitno.Imam južnu terasu sa pogledom na more. I za razliku od hotela i kruzera nisam to platio dodatno.



Nakon kafe, tipa terasa sa pogledom, spakujem opremu i na kupanje. Decembar je, šta bih drugo? Da sperem sa sebe terminalnu prašinu. Iako je sve čisto, nema nikavih ni prirodnih prepreka ,more nije bar u plićem delu previše bistro. Mali talasi vrte pesak. Javi mi se  sumnja. Šta se desava,tj šta će biti,kad se tako uzmutilo. Pesak je na moje iznenadjenje crn,vulkanski, i nije oštar. Normalan. Kao naš ,samo crn. Nekako sam očekivao da je vulknaski pesak oštar.



Još to veče sam San Sebastijanu dao fore da me upozna sa hordama severno evropskih turista . Koktel,pivo dva tri,pokušao da skonatm kako se traži i da li ima viljamovke. Španija je dobra zemlja, a sve dobnre zemlje imaju vilajmovku u ponudi.

Naredno jutro sam saznao ono što nije bilo na netu. Pa San Sebastijan nije turističko mesto,nego ti ajde svaki dan na neke izlete inače ćeš se previše odmoriti. Napravićemo balans izmedju mira i nemira.

Drugo veče je donelo i prvo uzbudjenje da ne kažem ludi noćni život San Sebastijana. Promocija knjige " Tajna blaga Kanara " E to to. Promocija knjige. Lik iz tursitičke organizacije me je malo čudno pogledao kad sam ga pitao da mi objasni gde je sala u kojoj će biti promocija. Ali nisam ustuknuo.
 'Oću na promociju knjige i tačka.
Iza jedinog ćoška, jedina kulturna ustanova. Drugi sprat. Nadjem. Sala prva liga, ne bi je se  posramtio nijedan puno veći grad.  Spremim se ,sala se puni, sve ozbiljan narod. Dolazi i profesor sa Kanarskog univerziteta ,jedan od autora , da predstavi knjigu. Već sam se bio spremio da zapišem najznačajnije lokacije skrivenog blaga i da sutra sa svojom ronilačkom opremom pronadjem štogod. Takođe sam  bio smislio i koliko ću para tražiti za blago. Recimo da kupim pločice za kupatilo. Plus malter i lepak naravno. Poče profesor. Prvo malo uvoda, ko je sve radio na knjizi, pa koliko je dala autonomija ,pa univerzitet, pa Evropska Unija, a ko sve nije dao pare za Projekat itd. Kad je završio sa formalnostima, poče o materiji.
 To profesore! Pratim i zapisujem.
 Prvi slajd mu je bila neka ikona u nekoj crkvi na Fuertaventuri. 'Ajd dobro. I to je  blago. Kulturno. Drugi slajd, Gospa od Svetih Tenerifa. treći slajd, opet neka Crkva. I tako redom. Vidim ja gde to vodi. Kada su se izredjale sve crkve , statue i sl kaže profesor :
" E na ovom poslednjem slajdu se vidi deo istraživačkih napora u kojima se pokušava dopreti do skrivenog blaga u vodama Kanarskih ostrva. Sigurno ima veoma puno blaga. Pitanja?

E moj profesore!

Sreća pa pod u toj sali je vrhunski. A ja baš u fazi potrage za arhitektonskim rešenjima određenih prostornih problema. Pod od nekog crvenog drveta bar 15 cm širok i  više 6 od metara dugačke daske. Svečana sala San Sebastijana mi je dala odgovore. A to je dokaz da kultura nema alternativu. I da treba ići na promocije knjiga.

Kafa na terasi uz ujključen tv, donosi pravo uzbudjenje. Vremenska prognoza. Slušam, ne gledam. Vazdusni pritisak ,ciklon , crveni meteo alarm. Dok sam skočio da vidim i sliku već su bili  prebacili na reklame. Proverim na netu, vidi stvarno. Obrišem usne salvetom, da ne kažem stolnjakom, i sletim u luku da pregladam nautičarsku prognozu. Joj, biće super, talasi i do šest metara se najavljuju, orkanski vetar, a voda i temperatura vazduha ostaju kako treba, 20 do 24.
Avantura počinje.
Odoh na plažu. Talasi već po metar. Gori od malog deteta. Raspitam se detaljnije o lokalnim talasnim prilikama. Na zapadu i na severu će biti najveći talasi. Sutra i prekosutra.



Vetar od preko 100 na sat i crveni meteo alarm su se i  ostvarili. Na kraju i u samom San Sebastijanu je bilo dovoljno talasa za dobru polinezijsku uživanciju.



Nema smisla naglašavati da sam bio sam u vodi, ali ja sam uživao bez obzira na širi društveni kontekst. Jedna me gospođa pitala da li sam Španac, i na moj odrečan odgovor ,samo je konstatovala da je to nemoguće jer su samo Španci tolike budale. Najjlepša mi igra bila da stanem ispred talasa i u trenutku kada se lomi, da se okrenem i potrčim prema obali. Tri puta nisam uspeo da pobegnem. Od tada me više reuma ne muči. Talosoterapija. Preko 50 metara je bila daljina lomljenja i horizonatlnog uticaja talasa. Talasi su ispomerali svo kamenje, voda crna a vrhovi beli. Bilo je par talasa koji su me uplašili. Bukvalno su zaklapali neki rt ispred plaže. Mislio sam da neću stići.

 

 Sve što je lepo ima kraj.
Dva policajca.
"Gospodine!", i prstom pokaza na put.
Ja sam se već bio iskupao, i taman sam se  spremao da krenem, tako da sam krenuo prema njima, i već smišljam kakav set odgovora i pitanja sledi, ali zadržim sve u sebi i sa osmehom starlete sa rancem u rukama saopštim bezbednosnom organu,
"Bezbedno je,"
"Nije bezbedno,a ovde ja procenjujem šta je bezbedno,"
Očito nije shvatio moju zajebanciju,
"Imaš plažu u centru, sa druge strane brda,"
Htedoh mu reći , "To je ona plaža što je zaštićena lukobranom i nema talasa, zar ne ? "ali sam mudro zaćutao i prebacio razgovor na predstojeće fudbalske utakmice.

Buka od talasa je bila kao najstrašniji koncert Motorheda . Vreme od večere do trospkih koktela sam proveo sa gomilom zarobljenih turista sa nekih kruzera na šetalištu oko  plaže. Koncert za dž. Koliko je bilo ozbiljno pogoršanje vremena govori činjenica da tri dana nije uplovio nijedan trajekt, nijedan avion nije sleteo na aerodrom. Treći dan je već bila nestašica jaja i  mlečnih proizvoda itd.
Ali kako sam se kupao svaki dan, imao sa sobom dobru knjigu, i svakodnevne talasne i eksurzione avanture, crveni meteo alarm je ovaj put bio zanimljiv. Za razliku od onih naših majskih poplava.

Već sam u uvodu spomenuo šetilišni i planinski turitzam na La Gomeri. Ostrvo ima veoma malo ravnice , sve je uglavnom neka planinčina ili više njih, koje se spuštaju naglo ka okeanu. I to malo obradivog terena su u stvari terase koje su vredni stanovnici vekovima pravili. I bile su im do pojave turizma i fondova EU jedini izvor prihoda i egzistencije.








O kakvim planinama se radi dovopljno je reći da se put u nekih 5 do 7 km horizontalnih popne i 1000 m  visinski. U centralnom delu nalazi se park prirode Garonhaj ili tako neka fonetska transkripcija sa Španskog. Šuma da nema dalje. Kažu da su nekad takve šume prekrivale ceo Mediteran. Praistorijska suptropska šuma. Loše vreme ,koje je ektremno bilo loše na visinama na kojima se park nalazi su me sprečile da se peške promuvam, treba nešto ostaviti i za drugi put, ali i iz autobusa izgleda kao najstrašnija bajka. Iako su hobiti realnija opcija ja sam se nekako nadao Pepeljugi, ili Marici bez Ivice.
Kao i inače bezuspešno sam bio uvođen u tajne lokalne gastronomije. Kada su gazdarice videle da nisam spisak jela i lokala po gradu ni podigao sa stola.,preuzele su stvari u svoje ruke. Ja pivo, one tapase. I Ona terasa sa početka. Hvala.

Dodamo li tome jedan jutarnji doručak, lokalni avokado po lokalnom  lebu i lokalna tunjevina uz lokalne  novine koje su konačno stigle. I ona terasa.


                              na šolji piše "svaki dan,jedared"

To je moj odgovor, na pitanje šta valja na Kanarima.
To me inače naročito i interesovalo , šta je to što privlači milione turista svake godine ?

Sunce i more, nije da nema i da nije dobro, ali nije sad nešto zbog čega bi se isplatilo lomiti. Planinarenje, priroda tokovi evolucije i sl ? Pa dobro jeste zanimljivo, ali i drugi to imaju.
A onda u svemu tome shvatim ,negde 4/5 dan na plaži da ja uopšte ne mogu da se setim ,gde radim i šta radim?  Onda sebe zapitam kako se to uopšte radi i zašto? Vidim da me malo spičilo decembarsko Sunce i odem na jedno lokalno limunsko pivo.
Al' ne mogu da se otmem utisku koliko sam se opustio. Padne mi na pamet da pratim određene metaboličke parametre, konstatujem da ujutro ustajem u 5 minuta bez alarma. Da jedem vrlo uobročeno. Da dišem punim plućima, da ronim 40/50 m onako . Sumnjivo ali izgleda da sam našao odgovor zašto se ide na Kanare.
Weight and balance. *


 
                             đavolje drvo-endemska vrsta

To je taj nedostajući element kontinentalne Evrope. A koga izgledami ima u dovoljnim količinama u vodama Atlantika malo iznad povratnika. Čak ima ,na jednom od ostrva, mesto koje se službeno vodi kao mesto sa najlepšom klimom na planeti zemlji.
Takođe mi je bio interesantan za istraživanje i širi kontekst. Prvo što je balkancu plao na pamet je kako se nikad do sada nisu otcepili od Španije. Najjednostavniji odgovor je ,a što bi se cepali kada su oni Španija ? Ni na jednom mestu,niti i u jednom razgovoru može da se oseti takva vrsta razmišljanja. Iako skoro pa dve hiljade kilometara od metropole, kulturološke veze kao i osećaj pripadnosti su jaki do nepojmljivih granica. Daleko sam od neklog ko uopšte zna jezik ali reako bih da čak nepostoji ni neki karakterističan sleng ili dijalekt. Priznajem da sam bio odušvljen nivom pripadnosti i pored geografske udaljenosti. A sve do pojave Rajanaira za 20 eura, kopno je bilo daleko i skupo. Toliko daleko i skupo da su u teškim godinama ,sredinom 20 veka, emigrirali u Venecuelu i na Kubu,te da danas postoje značajne zajednice kanaraca u tim zemljama.



Nazivi ostrva. Kao što sam spomenuo La Gomera se referiše kao Kolumbina. Ali El Jero najzapadnije od svih ostrva ima još naziv i Meridijansko ostrvo. Ili ostrvo prvog meridijana. Dovoljno da me zbuni. Motam mapu po glavi,nemoguće . Nije Nulti stepen ,nije ni prvi, zapadnije sam od Londona. Jesam   u istoj vremenskoj zoni kao Portugal i UK, ali sam zapadnije od toga. Proverim na mapi. Jeste zapadnije.  17-ti stepen zapadne geografke širine. Pa kako  onda meridijansko osrtvo?



U jedinom objektu koji je preostao iz srednjevekovnih vremena , neki Toranj, izložba srednjevekovnih nautičkih karata. Za ljubitelje geografije i sličnih tematika, raj. Meni lično je uvek lepa priča kako su u srednjem veku  lažne karte u stvari bile preciznije od onih ispravnih. Nije se žalilo da se neprijatelj adekvatno informiše. Uz jednu od njih objašnjenje za El Jero. Svojevremeno je bio predlog da se El Jero to jest meridijan koji prolazi preko njega uzme za početni. Čak je i ekipa francuskih geodeta i astronoma bila poslata da utvrdi tačne dimenzije, ali onda pada teška spletka, špijuni, neki rat izbija , levo desno, i početni meridijan prolazi kroz opservatoriju u Griniču,London,Ujedinjeno Kraljevstvo. Tek da se zna ko je dobio rat. Naravno to špancima ne smeta da El Jero zovu Meridijanskim ostrvom.

Autobusi. Ne izgled ,naziv. Prvih par dana sam radovao ljude oko sebe načinom kako sam izgovarao lokalni naziv za autobus. U samoj Španiji se oni zovu normalno, kao i kod nas -autobus. Ali na Kanarima,specijalitet-vaua. To jest piše se gauga ali se čita vaua. Vesele gazdarice znaju i objašnjenje. Prvi autobusi su stigli sa Kube. A na Kubu su došli jel te ,iz Amerike. a narod bio nepismen, a busevi na sebi imali neke brojeve 11. One one na američkom. Malo fonetska transformacija i eto je vaua. Sa transferom tehnologije ide i transfer jezika.

Španija je ponovo dokazala staru njegoševu da se svaka čaša meda zaliva čašom žuči. Sedamnaest ( i brojem 17 ) poruka mi javlja loše vesti. Sa jedne strane tužan ,s druge sretan. U dobrom sistemu brže putuju loše vesti. Zato što su one vanredne ,tako da i pored tuge malo osmeha titra. Ja sam napravio taj sistem. Naročito je zatitrao osmeh kaad sam shvatio da samo prvi dan i i deveti dan saobraćaj funkcioniše kako treba. Tri dana je bila oluja , dva dana lufthanzini piloti štrajkovali. Bilo koji dan od tih 9 da sam išao sa onom kombinacijom sa početka negde bih ostao. A to bi koštalo.
U tamnoputom i nežnom društvu slećem u Madrid. Opet par sati lufta-pre terminalskog spavanja.
Vatam se ovog puta normalnog autobusa i pravac centar.
Pretencizno bi bilo da sad pišem šta je i kako je Madrid. Ali moj prvi i jedini komentar u  tom kontekstu je sadržan u jednoj viber poruci koju sam poslao. Madrid je glavni grad Evrope a ne Brisel.



Sišao na trgu Sibeles. I odšetao do Atoče-čuvene železničke stanice . Tu sam napravio jednu od milion grešaka. Lokali su delovali dobro i puni ljudi.



 Ne, ja tražio bolje. Stigao posle i do centra ,Puerta Del Sol i okolne ulice. Levo desno, na kraju bivam primoran da sednem u neki lokal -američki lanac  kafeterija. Ali  kao i sve ostalo ima svoje zašto. Dok sam se ugrevao ( u Madridu je bilo 20 stepeni manje nego na La Gomeri ) vidim trojicu neartikulisanih u sredini lokala. Posumnjam.

Dve sekunde kasnije, njih trojica se otimaju oko nečega. Jedan najkrupniji i najglasniji medju njima zove konobara :

" Alo Bre! Alo Senjor,jebote "
" Nemoj kume ,mi ćemo " vata ga drugi za ruku
" Ma terajte se bre, svi, ja plaćam! Ko sam bre ja?" ( ovo ja naglasi udaranjem  o grudi ) "Alo grobaru u belom! " ( i dalje zove konobara )
Treći ustaje sa stola teatralno i odmahuje rukom i rezignirano odlazi u toalet.
Ova dvojica se i dalje otimaju o fiskalni račun.
Stiže konobar. američki lanac lokala-američka korporativna i pravila. Za nisko plaćena radna mesta važe pravila " ...bez obzira na boju kože,veru ,naciju ...."

" Kume kaki je žut ?! 'El su i ovo Španci kume?,"  i dalje onaj glavati priča,
"Nemoj kume ,ovde su ljudi jednaki."
"Ko bre jednak, kume ? Što im menadzeri nisu azijati ,kume ? "
"Ne znam kume."
"Pa naravno kume da ne znaš, popila ti EU mozak."
"Mali", opet se obraća konobaru, "tres bira,jebote" .
"Kume mešam ove svetske jezike ,k'o snaša fil za tortu, jebote"
" Kume svetski si čovek . Vidi se. "

Platim i na terminal. Ajd' ti medju svoje. Na bezbednosnoj proveri, pita me cura ,mnogo lepo jedno latinsko čeljade, gde mi je bording karta? Imam ,nemam, imam elektronsku kartu, odštampaću posle,pusti me. Odaberem stolice ispred nekog šaltera, i tu onda pitam ,a gde ću ja da izvadim kartu za ukrcavanje. Na spratu iznad. Idem časom. E ponovo izadjem iz zgrade,nadjem ,samouslužne kioske, rešim šta sam trebao i opet kod one lutkice na bezbednosnu proveru. Smejemo se jedno drugom.
"Znamo se ?",kaže ona
" Ko nema u glavi ima u nogama " . prevodim ugrubo.
Smeje se ljupko. Kaže i u španskom jeziku postoji ista.
Eto gospođice ,na putu se uvek nešto nauči. Makar taj put bio i nepotreban krug po Terminalnoj zgradi u dva ujutro.

Weight and balance. *-  Označava pojam u civilnom vazduhoplovstvu koji  predstavlja  skup mera i postupaka posade aviona i zemaljskog osoblja u pravilnom  raspređivanju  težine i mase po avionu,jer u suprotnom bi bilo nemoguće obaviti bezbedan let.

Weight and balance
When the weight of the aircraft is at or below the allowable limit(s) for its configuration (parked, ground movement, take-off, landing, etc.) and its center of gravity is within the allowable range, and both will remain so for the duration of the flight, the aircraft is said to be within weight and balance ( izvor vikpedia )