Etapa 1
Aleksandrovac-Bihać-Otočac-Rijeka-Kozina- Monfalcone-Tolmeco-Sesto-Bruniko-Brešanone-Val di Funes-Sass Rigais
Gde sam ono stao ?
A setio sam se ,
....." Na raskrsnici kod Tolmeza, Dolomiti na dohvat, ali već malo kasno, .....
Primio k znanju, drugi put.
(La Republicca- Pivnički/Kuzmanović )
U Tolmezu stajem na nekom parkingu. Gde sada hrabri junače bez mape i GPS-a ? Vidim nekog čiču.
" Signore, Bongiorno, Sesto Via Ampezzo ?"
"Niente Ampezzo. Mt Croce, Sapada ,Sesto !"
" E?"
" Monte Croce, Sapada, Sesto ! "
" Grazie signore ! "
ili u slobodnom prevodu :
" Dobar Dan gospodine, Kojim putem posle ove raskrsnice za Sesto preko Ampeca ?
" Sine ,ni slučajno. Rokni ti kraću ali sladju ! "
"E ?"
" Sine, greota je da sa takvim mašinom ispod haube ideš lakšim putevima. Udri ti po planininčini da vide vozači renomiranih nemačkih proizvođača auta i motora šta je mašina. Oderi ih na prevoju. Nek se nadišu tvog eurodizela ! "
" Čiča, hvala ti gde čuo i gde nečuo "
Odvalim desno ,planine već nisu male a ni daleko. Počinje uspon. Isključujem trenutnu potrošnju, temperatura mi je važniji podatak.
U Vili Santini počinje zaplet. Daleko od toga da nisam vozio u planinama ali ovo već miriše na avanturu. Put sve uži, planine sve višlje, odoka im dajem preko 2000 , šuma gusta da sam sebi postavio pitanje da li i pod kojim uslovima talijanski medjedi jedu medjede iz Republike Srpske koji su u večnoj borbi ne plaćanja putarine na autoputu ? Ja kad bih bio talijanski medjed ja bih samo jeo takve pametnjakoviće.
U nekom od sela, a pre Sapade ,ugledam ljudsko biće koje stopira. Iako je prostor smanjen zbog bicikla ,stajem, ne bi li malo smanjio svoj strah. Deluje mi siromašno. Ali ponosno. Nisam se prevario, lokalni italijan, sa očitom govornom manom , radi kao noćni čuvar u Sestu. To što je sever Italije najbogatiji deo Italije, to još uvek ne znači da i medju lokalcima nema sirotinje. Meni super došlo, dobio vodiča u navigaciono najzahtevinjem delu puta. Interesantan je razgovor koji vodimo. Razumemo se skoro potpuno, iako on priča Italijanski ( sa govoronom manom ) a ja španski ( verujem da zvučim kao propisana budala na španskom ) a njegov komentar kada smo uspeli da uklavirimo ko, gde, šta, kako, vredi infarkta kod Direktora Servantes Instituta.
" Španski je ionako samo dijalekt italijanskog ! "
Dodatnu sreću i radost donosi činjenica da neki bajkeri uživaju, ceo uspon i sve prevoje ( bilo ih je bar tri i to krajnje kvalitetna ) u dizajnu mog auspuha. Tu se negde seku Dolomiti i neke od austrijskih Alpa sa desne strane a najviši prevoj prema podacima do kojih sam uspeo da dodjem je Col de Mirtili neposredno pred spomenutu Sappadu, sa laganih 1498 m nv. U manje od sto kilometara sam se popeo od nivoa Udina koje su u ravnici do takvih i sličnih prevoja sa kojih planiniski vrhovi od skoro 3000 m izgledaju na dohvat ruke.
Pri dolasku u Sesto srdačno se pozdravimo a saputnik će gotovo tužno da me zamoli da putujem gde god hoću samo da ne idem u Sesto.
Zašto ?
To ti je leglo kapitalista. Nemoj s njima ko boga te molim.
Evo obećavam ,Sesto -nikad!
Od Sesta put milina Božija, Dobiako, pa Bruniko. Koliki je pre uspon i planinski put ,ovaj spomenuti put je izgledao kao ravničarski put na salaš , a i on je na preko 900 m visine jer se put konstantno lagano spušta prema Bruniku, a Bruniko je uzbrdo u odnosu na Brešanone. I sam Brešanone je planinsko mesto, da odmah razjasnimo odnose.
Nakon Brešanonea nalazim se na korak od cilja za taj dan, već sam dobro umoran i treba da ubodem samo još jedno skretanje. Val di Funes.
Tu sam krenuo. Putevi po Italiji,čak i planinske varijante su kvalitetni, oznake su gotovo svuda gde trebaju, i jednom kada se čovek navikne , ako je dobro pripremio rutu ( povadio oznake puteva i dovoljan broj gradova i sela za orjentire ) stvar postaje prosta i pravo je uživanje.
Petnaest kilometara i uspon na tričavih 1685 mnv su poslednji napor pre parkinga ispred hotela. Pogled sa parkinga, jedan selfi
ispod vrha od 3000m i zadovoljni osmeh . Vredelo je bez obzira na upalu tetive u desnom ramenu kao direktnu posledicu obezbedjivanja najdekvatnijeg stepena prenosa tokom 13 i po sati aktivnog puta od kojih 11 i po predstavlja čistu vožnju za koje vreme je predjeno 730km.
Pobedniku umesto lovorovog venca, supa od paradajza sa bosiljkom kao uvod i okrepljenje. Točeni loklani radler,da povrati katjone i jone. Tirolska klopa je puno bliža našoj kuhinji od Italijanske ( ako je tako nešto uopšte i moguće reći ) a količine više nego dovoljne. Mala tajna ,glavni kuvar i gazda je napolitanac koji je prihvatio tiroslki stil . Saveršenstvo ukusa, dizajna i količine. Za razliku od naših planina gde je grešni kolač od borovnice dominantan, ovde greh počinje i završava sa tortom od jagoda.
Etapa 2
Sass Rigais-val di Funes- Brešanone- induvidualni hronometar - Belevedere- Val Di funes- Sass Rigais cca 100km
Prvo jutro u Dolomitima. Budan pre šest. Prvi zraci sunca obasjavaju Puez Odle.Grupacija vrhova karakterističnih belih stena za Dolomite a koje je prvi klasifikovao i samim tim i pofrancuzio francuski minearolog De Dolomieu. Tim činom je skromno dodelio svoje ime,jednom od najlepših evropskih planinskih masiva. Mir,tišina i cvrkut ptica. Doručak,standardno, ako izuzmemo tirolski med ,Jodler koji ima notu lokalne livade. Srčem i dišem.
Spremam biciklo. Ovo sam mesecima čekao. Spust po dobrom ali izuzetno zahtevnom putu će biti prva povera znanja i treninga sa potkozarskih i Slatinskih brda. Da vidim šta sam naučio o spuštanju. Da odmah presečem sva nagađanja. Činjenica da ovo kucam govori da sam na vreme i adekvatno kočio. Svaki biciklista zna da je padina uvek značajno veći izazov od uspona. Na padini ne možeš uvek stati. To je problem u bračnom odnosu padina-bicikl. Knjige su napisane na temu kočenja i savldavanja krivina uz maksimalnu moguću brzinu. Odlučujem se za umereniju brzinu ,koja u osnovi znači da sam pokušao i uspeo u naredna tri dana da sve padine savladam na način da nikako ne okrećem pedale,tj da obezbedim da imam dovoljno kinetičke energije na manjim strminamma ,a da na vreme ukočim na većim padinama. Izuzetno zathevno ali osećaj da se krećeš bez trošenja sopstevene energije korektnim brzinama je neprevazidjen. Ukupno dolina Val di Funes od poslednje tačke ,tj u ovom konkretnom slučaju početne tačke, Sass Rigais pansiona do Šmelca gde se dolina spaja sa dolinom reke Isakro je oko 15 km. Medjutim prvih šest kilometara je u predivnoj šumi bez ikakvih naselja ( i ljudi uzročno posledično ) dok se u ostalih 9 kilometara prolazi kroz piktoreskna tirolska sela Sveta Magdalena, Sv Petar, ispod Tisoa, i Gidona ( za koji sam ubedjen da ga je osnovao neki francuz -možda i onaj sa početka priče ) te ulazak u zaselak Šmelc gde se put odvaja levo za Bolzano i Val Gardenu ili desno za Brešanone. Nakon jednog kružnog toka a pored nekog restorana izbija se na biciklističku stazu koja vodi od Brešanonea do Bolzana pored same reke Isacro.
Ja to jednostavnim rečima ne mogu opsiati. Tu infrastrukturnu i urbanističku genijalnost da se pored smaragdno zelene reke napravi biciklistika staza te da se povežu gradovi i sela u dolini na najlepši i najekonomičniji način. Tu sam shvatio cilj moje političke borbe. Onaj na vlasti u RS ko prvi napravi tako nešto dobiće donaciju svojoj političkoj opciji i moj glas na narednim izborima. I da razjasnimo, napravi a ne da obeća. Tu sam počeo da razmišljam i baš sam bio tužan kada sam shvatio da i mi i oni plaćamo porez ali oni imaju takvu biciklističku stazu ( i to na terenu koji je sto puta grdji od našeg u osnovi ). Nakon nekoliko kilometara pravog uživanja ulazim u grad.
Nekako ni sam nisam znao šta bih i kako bih unapred, ali dva /tri garden centra na ulazu kojima sam posvetio više vremena su mi odredili pravac interesovanja za taj dan.
Do kraja dana obišao sam deset centara za proizvodnju povrća i cveća sa prodajnim salonima i odredio svoje ideje i prioritetu u ostatku investicionog životnog ciklusa. Time ću se baviti. Izgleda predivno i vredi truda i rada. Nailazim na osnovnu školu i ponovo se oduševljavam. Stotine malih biciklova parkirano oko školskog dvorišta. Deca u škole masovno idu biciklom.
Pozivni znak nepriajtelja u partizanskoj eskadrili? Adler,Adler
Sve biciklističe staze su uvezane bezbedno i do svake škole vode biciklističke staze. Tako da deca i roditelji mogu da imaju koristi od plaćenog poreza. Tu mi padne na pamet poruka za ove naše koji nisu napravili takav sistem biciklističkih staza a uzimali su redovno pdv
"500 ?"
"500!"
"pa kako 500 kad je pre 63 km bila tabla 500, kako opet 500?"
"500 pa kukaj kome god hoćeš."
Nastavim da motam. I konačno tabla Belvedere 50 m , sreća pa se skreće sa glavnog puta udesno na još jači uspon. 50 m ,ali strašnih 50m. Uspeo.
Borba je za svaki atom kiseonika, srce nije otkazalo, ovaj put , vlasnica nemica. Da ne kažem tirolka. Plava i visoka,jelte. Od jezika zna nemački. Čula je da postoje i italijanski kao i engleski,ali ih jedan arijevac ne koristi.
Espreso i vodu tražim.
Dobijam espreso, i to dobar, i bokalče vrele vode!!!
Htedoh reći, "Frau da li normalna?",ali zastanem i malo razmilsim. Možda će mi bolje prijati topla voda nego ladna ? Popijem .. I nisam više bio žedan. Ja jednostavno volim Tirol. Južni Tirol.
Spustim se do garden centra ,najvećeg i najsredjenijeg. Raj nad rajevima. Pored reke na kraju slepe ulice . Razumeo bih istočnoevropskog doktora koji tu radi kao baštovan i da je sretan čovek.
Ručak i pola sata do busa. Kažu primaju bicikle u buseve pošto bi povratak u pansion bio nemoguća misija jer je visinska razlika 1200 m u 22km.
Stiže autobus.
Po nekom nemačkom pravilniku o " čistoći arijevskih autobusa " bicikle ne primaju u autobus.
Šta da radim? Katastrofa. to je bio poslednji autobus koji vozi do pansiona.
Ne odustaj.
Čak sam prva tri kilometra kroz Brešanone bio ispred autobusa. Dodjem do Šmelca. Počinje uspon i posle 100 m shvatim da nema šanse,mrtav umoran i na kraju dana,nemam nikakvu šansu. Ne poznajem prilike nemam nikavu bolju ideju i stanem da stopiram sa biciklom.
Kad ide jedan lokalni tirolac. Na krovu malog auta nosači za biciklo ,prazni. Staje. Pogleda moje biciklo. Kaže ,momenat , Vaše biciklo traži drugačije šarafe, a po propisu " o dužini šarafa i obavezne opremljenosti u automobilu renomiranog nemačkog proizvođača". On ima takav šaraf u gepeku. Menja šaraf na nosaču, montira moje biciklo, i krećemo. 40 sekundi.
Skontao je odmah gde je problem. Zna i on za propis o " čistoći arijevskih autobusa ". Samo se on navikao. Živi tu od rođenja. Hobi mu je vožnja monti bajka,zato i ima propisane nosače na automobilu. Idemo do Svete Magdalene. Komentarišem sutrašnju ideju za Val Gardenu.
Super, kaže on, tamo ide često svojim najboljim monti bajkom,ali popreko ,preko planine od 3000m. To da se ide dolinom to je ipak za strance amatere. Od njega se očekuje, bolje ,više i brže. I on navija za Innnerhofera. Smeje se na moj komentar da je italijanac vrh u spustu. Ostavlja me na poslednjoj stanici u Svetoj Magdaleni. odatle do Pansiona nema ni 450 m nmv i jedva 6 km uspona.
Malo vozim, malo šetam , uglavnom ne stajem. Interesantno, čim u hodu povratim dah, mogu da nastavim da vozim bicikl.
sat i pet minuta, nizbrdica pred parkingom.
Šta pijete?
Četir' radlera.
Krompir čorba? Junetina sa roštilja, napolitanski sladoled? Može?
Udri i ne žali !
Etapa 3
Sass Rigais- Kjuza- Ponte Gardena- Val Gardena-Ortizei- Kjuza- Sass Rigais 80 km
Još jedno jutro u Dolomitima.
Dobro jutro!
Naspavan kao top dočekujem prve zrake spreman. Sada već drugi put se spuštam niz padinu te imam vremena da bolje uživam u predivnom pogledu na tiroslka sela,u italijanskom ambijentu. Spoj preciznosti i lepote na opuštajući način. Sva mesta u Tirolu na svom ulazu imaju kamere i merače brzine. Igram se . 44 km/h bez okretanja pedala je najbolji rezultat. S tim da sam definitivno išao i brže od toga .
U Šmelcu motam levo. Naravno nepripremljen najbolje pa ne koristim kraću rutu ( par horizontalnih kilometara što verovatno nema uticaja na ukupan performans ) koja vodi direktno od Šmelca levom obalom Isakra preko Lajona prema Valgardeni. Ali i mala greška ima svoju prednost,jer me put desnom obalom reke vodi kroz Kjuzu.
Malo mesto koje inače proglašeno jedne godine kao nalpeše selo u Italiji. Moram priznati da lepo izgleda samo malo previše turista za tako malo mesto, te bih rekao da su Brešanone i neka druga sela okolo i po dolinama lepša za život. Opet sam na stazi pored reke koja vodi dalje prema Bolzanu koji je jedno 30 km dalje na jug. Na mostu skrećem levo i pred tunelom sam kod Ponte Gardene. Ulazim. Lepo sve osvetljeno a ja se tada setih da meni prednja svetla ne rade jer nisam kupio led diodu jer mi je bila skupa. Biće mi još skuplje ako me policija presretne usput. Izlazim iz tunela, i policija me baš tada sustiže. Uf dobro je! Penjem. Nalazim se na oko 500 mnv. Cilj nekih 18 km pravo ispred i 1200m više. Ne može se promašiti pod uslovom da se izmota sve po redu. Ide lagano. Prva tri kilometra bez pauze.
Treći kilometar uspona u Val Gardenu
Negde se u sebi nadam da ću moći do kraja. Prva pauza da povratim dah. Drugu pauzu pravim već pre 4 km. Treću na 4,5. Četvrtu na 6km. Tu vidim da autobusi idu redovno, da su lepi, klimatizovani, primaju bicikle, sve najlepše o niima mislim na 6,5 km gde ima neka čudna tabla koja obaveštava putnike da je pred njima uspon ,kao da je do sada bila ravnica, od 14%. Ulazim u neko selo. San Pietro. Lepo seoce. Oko 9 km i 1000mnv . Vidim u centru sela,stajalište autobusa,stanem da navatam malo kiseonika. Bacim oko na red vožnje autobusa. 10 minuta. Da citiram moju ličnu trenerku :
" Uvek je lako naći izgovor za odustajanje"
u zemlji Fiata
Tri sekunde mi je trebalo da pronadjem razlog.Ako bih sada nastavio prekasno bih stigao u Val Gardenu, možda bih čak zakasnio i na večeru u hotel. To mi se učini kao dovoljan razlog.
Ide bus,
: " Majstore jel se bre plaća za cveće? "
" Ne! "
" Ružo ulazi, sto ti gromova Ontarija "
Sedište pored prozora mi konačno daje prostora da uživam u veličanstvenoj prirodi. Ortizei i Val Gardena su verovatno jedna od najlepših mesta na svetu, sa adekvatnim cenama, na planeti zemlji u kontekstu planinskog i skijaškog turizma.
Ono što je osim lepote interesantno je da tu osim turista i investitora većinu lokalnog stanovništva predstavljaja narod po imenu Ladini, koji su ni Italijanci ni Nemci. Imaju svoj jezik, svoj osobeni kulturni izražaj itd. Karakteristične su drvene skulpture i postoji puno radnji koje proizvode takve proizvode sa naglaskom da je lokalna manufaktura u pitanju. Desetak minuta u centru Val Gardene .
Bacim krug ,dva i sednem kod neke fontane da uživam u planinskom suncu. Ručak.
Još dva kruga planinskog hronometra, da napunim baterije u nečemu što je tako blizu a tako daleko.
Zaustavljam se tu i tamo za po koju fotografiju, od kojih cilj sa završetkom spusta iz Svetskog Kupa,
koji se redovno održava na tim padinama, odnosi većinu vremena. Lagano se spuštam, nisam ni ukapirao koliko je mnogo vremena prošlo, i već sam blago u knap za poslednje autobuse prema Sass Rigaisu. U Ortizeiju kočim i pijem kratki espreso. Da mi osim pogleda ostane i ukus kafe u ustima. Silazim sa glavnog puta i vozim pored rečice ,koja se zove Gardena, ima opet malo biciklističke staze, ali ni ne eksperimentišem previše na izlazu iz Ortizeija se vraćam na glavni put.Dvadeset minuta i 14 km, e toliko mi je trebalo do Ponte Gradene. Sretan i veseo motam lagano kroz dolinu Isakra nazad prema Kjuzi.
Već sam bio skontao rezervni plan koji sam trebao da uradim i prvo veče a to je da ostavim biciklo negde u dolini, hotel /restoran/ pumpa bilo šta i odatle da uhvatim bus do pansiona. Vidim hotel zgodan i lep i u desnom ćošku hotela vrata sa natpisom " BIKE ROOM ". Na recepciji objasnim šta mi treba, kaže gospodin, na čistom nemačkom da nema problema , da ostavim bicikl tu kod njih i to je to. Tako prosto i jednostavno. Prošetam pored reke, na stanicu i uhvatim đački bus onako lagano.
Večera u napolitansko tirolskom stilu. Završnica sladoled od maline. Ljudi moji pa imate li vi duše?
Etapa 4
Sass Rigais- Bolzano- Trento-Arko-Riva del Garda-Salo-Desenzano del Garda-Lazise-Rovereto-Trento-Bolzano- Sass Rigais cca 440km
Prvobitni plan je bio biciklom do Bolzana,naravno da ide biciklistička staza pored reke sve vreme, medjutim na večeri prijatno i nadasve interesantno društvo predloži promenu plana koji se usvoji. Te umesto biciklom opet se vraćamo renomiranom japanskom proizvođaču mašina tek da razbijemo svaku sumnju renomiranim nemačkim a bogami i italijanskim proizvodjačima automobila o tome kako se kruži oko Jezera u ovom slučaju Lago di Garda.
Nakon doručka krećemo. Dan kao izmišljen ,kao i svih ostalih 5 dana provedenih na putu, uvod pravi Gloria Gaynor,
te u brzom ritmu prolazimo pored Bolzana i prema Trentu. kao i uvek i ovaj put biram puteve sa dvocifrenim i trocifrenim oznakama, i ovaj put bez GPS i bez mape. Na ulazu u Trento, pravim grešku ,jer realno sam hteo da pravim krug u smeru kazaljke na satu oko jezera a to je zahtevalo da na obilaznici oko Trenta nabodem Rovereto/Mori pa oko jezeera i da se prva pauza pravi u Desenzanu koje je otprilike najjužnija tačka jezera,pa onda zapadnom obalom prema Salu koji bi trebao da predstavlja vrhunac putešestvija u estetskom smislu. U malom mozgu je ostao od prethodne večeri pojam Riva del Garda,te ugledavši tu tablu silazim sa obilaznice ,30 km ranije , i ulećem na solidan brdski put prema severnom ćošku jezera tj Rivi del Gardo.
Bolje ograda od betona nego kilo jagoda
Krajolik je inače predivan, ako to već nisam milijardu puta naglasio. Šesdeset sedamdeset , solidna je i gužva od turista i ostalog prometa te nakon nekog vremena izbijamo na krivinu koja ladno može imati status " krivine srpske radosti " iako je jezero izgleda kao dobro more. Mesta su naravno turistička i sredjena čak i za zapadno evropske pojmove vrhunski ali ipak se ne zaustavljamo previše jer nas čeka još najbolji deo i 300 km vožnje. Nakon Rive del Gardo, planina se diže iznad obale gotovo vertikalno uz jezero te na našu žalost ne pravi mesta za stajanje tamo gde smo mislili da će to moći te tako stižemo do prvog većeg mesta na zapadnoj obali-Toscolano Maderno.
Kafa i sladoled na gradskom trgu, sedaju kao kec na deset. Jezero i promenada vredni zaustavljanja a meni privlači pažnju spomenik borcima iz nekog rata pa mi je privuklo pažnju pitanje da li je to onaj rat u kome smo bili saveznici ili onaj u kome baš i nismo bili saveznici. Mada bi se dalo primetiti da smo mi sa njima ,italijanima, u svakom ratu bar jedan deo vremena bili saveznici. Ali vratićemo se tim istorijskim temama naknadno. Sada uživamo. Vrlo brzo i Salo. Vredi svake preporuke. Bog im dao prirodu oni malo sklonosti ka lepoti i umetnosti i eto ti ga perfektan gradić. Urbanistički složeno, generalno opuštenije nego 100 km severnije , i cene u skladu sa svim pobrojanim. Pažnju mi privlači objekat na obali, sa najstrašnijim oldtajmerom parkiranim ispred, ograda visoka jedno 5 m, travnjak i cvećnjak da ulepšaju sliku. Da li je kuća, vila ili javni objekat? I ne manje bitno, koliki je porez na takvu nekretninu?
Pakujemo se i idemo dalje. Boja jezera je nedvosmisleno hladna, ali nije zanemariv broj jedrličara na dasci, skuterista na vodi kao i onih koji leže i sunčaju se.
Shvatam da ću biti jedan od retkih koji je će oprati svoje kupaće u jezerzu tog dana. Dobijam i epitet djubreta " koje se setilo da ponese kupaći " . Za iskrene ljubitelje vode kupaći nikad nije prepreka, mada saznajem da je to u katoličkoj Italiji zabranjeno. Nepisano pravilo da budem jasniji. Tražimo plažu. Nalazimo je na ulazu u Desenzano. Pravo vreme za ručak i da se spere znoj sa ledja i miris asfalta i benzina sa lica. Dok se ručak postavljao na astalu, već sam bio otplivao svih 18 metara, i doneo stratešku odluku o povratku na obalu. Nije bilo lako, ali ni meni više nije 18. Sada je na redu istočna obala. Malo put odstupa od jezera, vako /nako i izbismo u Lasize.
Italija
Tu shvatamo da će još jedna pauza pored jezera u kvalitetnom turističkom mestu biti taman. Opet sladoled i espreso. Opet sredjeno, eksplozija boja i cvetnih mirisa, kao i nekoliko desetina milijardi nemačkih turista umesto šlagvorta. Smiraj dana i krećemo na sever. tabla ova ,tabla , sve to gubi na smislu. I spakovao bih sve emocije i sav doživljaj u jednu polurečenicu. Sto kilometara kroz vinograde i voćnjake,
seoskim magistralnim putem, na čelu kolone, jelte, uz Clash i Igi Popa.
Dvanaest i nešto sati nakon polaska, ponovo parking od Sass Rigaisa. Promašili večeru. To je u principu i dobro i zdravo.
Etapa 5
Sass Rigaiss-Cardano-Val di Fasa- San Pelegrino-Beluno-Lago di Santa Croce-Pordenone-Cordoipo-Palmanova-Cervignanode Fruli-Trst- SLOvenija-Rijeka-Zagreb- Jasenovac- dome slatki dome 730km
Loše pripremljen, naravno da mislim da sam pametniji nego što jesam, i krećem.Posle dva kilometra, setim se da sma zaboravio neke stvari ,uključujući i veoma dragi gornji deo trenerke. Vraćam se. To je uvek No good! znak. Ponovo krećem, lepo jutro, zadovoljan provedenim i viđenim, još samo da nauživam po par prevoja do doline, i na moru sam. Idem na trke u Rovinj. 4 dana Dolimita kao uvod u nastavak godišnjeg .Istra je stara ljubav koja zaborava nema. Al to važi za pripremljene, opremljene i za one sa imalo mozga.
U Kornedu, prvo mesto na kome sam mogao pogrešiti ,pogrešio sam, i umesto da pratim braon tablu koja je i namenjena turistima za Val Di Fassu, ne ja sam skrenuo po svome, sišao sa puta po kom sam trebao ići i to ukapirao posle par kilometara na vrhu nekog brda
kada se put suzio na manje od dva metra i kada sam ušao u šumu gde medvedi imaju vlast još od kada je Kaligula uveo konja u Senat. A kako i dalje po parlamentima sede slični Kaligulinim poslanicima, vlast medveda u toj šumi u okolini San Vita , zvuči tako dobro mafijaški, je neupitna. Vratiti se ili nastaviti? Ugledam u šumi drvoseču. Uspemo da se sporazumemo. Otprilke mogu da stignem tim putem gde sam krenuo, ali brate rođeni niko tuda ne ide. E ja idem ali mi je jasno kao dan da je to drugi No good. Sam u šumi iznad nekih predivnih dolina i nakon sat vremena izbijam na prvo mesto koje sam imao zapisano u tefteru, Nueva Levante. Olakšanje u autu. Dalje nastavljam "normalnim putem" na visinama preko 1500 m , krajolik je i dalje predivan, u južnim Dolomitima sam, lagano treća četvrta, i vraća se raspoloženje . U Val di Fassi mi postaje krivo što nisam bolje planirao odmor i vreme na istom jer ista je prelepa, nudi miljijardu opcija i jedan dan više bi olakšao napor voženja a pružio neslućenu lepotu.
Šta tek reći za neke gorske oči ,jezero smaragdne boje kakvu u životui nisam video.
Ali zbog svega prethodno navedenog ,ja kasnim, ja žurim ,ja sam nervozan, potrošio sam tri litre goriva više itd. U to nailazim na prevoj San Pelegrino. Dve iljadarke, novi rekord za japanca. vozim u društrvu bajkera, malo ja njih malo oni mene. Dva puta zastajem jer sam osetio paljevinu paknova i guma. Ponadao sam se da je od njih. Kada sam stao shvatio sam da je od mene. Treći NO good. Ovde bih naglasio da je moguće na nekoliko načina proći Dolomite, i za dva sam siguran da su vrhunski planinski putevi. Ovaj preko Val di Fasse i San Pelegrina, te onaj preko Val Gardene i prevoja Sela koji je na još većoj visinni. Sa ovim iskustvom tvrdim da se te stvari ne spajaju u jedom danu .Ko je u žurbi, dolinom Bolzano-Tento-Vićenca-Autoput. Sve ostalo je prevelik napor uz adekvatan rizik. Čitaj nepotrebno mlaćenje. Nervoza, napor, stres, sve uzima danak. Nakon Beluna, koji slovi za jedan od najlepših planinskih gradića, polako izbijam u pitomije krajeve, i dalje brdske ali to bi bilo to od godišnjeg u Dolomitima. Još da prođem jezero Santa Croce ( Sveti Krst p.a.) i u ravnci sam. Jezero i okolina stvarno lepi, mada se ne mogu porediti u bilo kom smsilu sa Lago di Garda. Uživam u brani i tražim benzinsku pumpu. Zato što sam promašio rutu, zato što nisam vozio adekvatno fali mi nekoliko litara do Slovenije. 10km nema pumpe na desnu stranu, dvadeset, trideset, setim se svog pravila da nikad ne prelazim na drugu stranu puta da nešto kupim, naspem gorivo i sl. 37 km, i dalje nema pumpe u desno. Prelazim na jednu pumpu sa leve strane. ne radi, nastavljam. 38 km, još jedna pumpa sa leve strane. Opet prelazim ,opet ne radi. 39 km, opet pumpa sa leve starne. Prvi red točilica, ne rade. Radim ono što nikad ne radim. Startujem motor da bih vozio 6 metara. Okrećem se u kontra pravcu. nije mi sve ovo bilo dovoljno.
Radi.
Vadim karticu.
Kraj godišnjeg odmora.
U inat svima koji imaju betonske ograde
Najkraćim i najbržim putem kući.
I bio sam u pravu.
Na pravom mestu i u pravom trenutku, završavam s godišnjim. zadovoljan viđenim, i pocrtanom agednom za neke naredne ture.
'NAKO USPUT
Izačić - Otočac
Moj duh nije odoleo a da ne proba. Nikad nisam bio i nisam imao nikakvu informaciju šta i kako me čeka. Prešavši u Hrvatsku, da ovaj put preskočim komentar o državama što imaju granične prelaze prema susedima a nemaju F 18 da im čuvaju nebo, izbijam na Korenicu. Znao sma da u tom kraju nema žive duše, ali da toliko nema života e to je meni već previše. Ali bar je put i krajolik krajemmaja vrhunski. Opasno dobar put na nekoj visoravni, manje više ,stotka i cepaj. I tako do Otočca. Tu i tamo poneki livadski pčelar. Livade u punoj snazi, verujem da se može dobiti lep i karakterističan med. Ali je upitna količina ,naravno. Posle Otočca, Velebit i jedno krajnje interesantno spuštanje do mora. Ruta za preporuku.
Sass Rigais
Pansion na kraju puta u podnožju Pues Odle grupacije vrhova u Dolomitima. Našao po jednostavnom modelu. Jeftin uz dobru preporuku. I rekao sam gazdama da mi nije jasno kako na bukingu imaju ocenu 8,5. Koja budala nije dala 10 i zašto? Gazda, napolitanac kuvar, priroda mir,tišina a opet ima sve. Porodičan hotel u pravim rukama.
Mali detalj za ljubitelje automobila, gazda ima nekog abartovanog fiću,koji ima 160 kilovata ili konjskih snaga nisam uspeo da se razumem sa gazdom. Čega god da ima, mnogo je na malog fiću a to sam najbolje video jedno jutro kada sam se mimoišao sa gazdom na nekoj uzbrdici. Nije išao ni 130,uzbrdo.
Redipulja
Iako sastavni deo prve etape nije se uklapala u dramaturgiju . Ali je vredna pomena. Nakon Monfalkonea, sam tražio neko pristojnije mesto za malo duži odmor. Već je bio prošao šesti sat vožnje, po izuzetno zahtevnom terenu, i samo mi je pauza trebala. Levo desno, nigde lada nema ,da se lirski izrazim, kad ugledam sa leve strane lep parking,drvored i restoran,rečicu. Moglo bi tu. Stanem kad ugledam ispred mene još veći parking i ogromna kedrova stabla te neki uredjeni objekat, autobuse ispred,ljude, decu na eskurziji. Prošetaj na odmoru si. Predjem preko nekog mosta kada shvatim da je u pitanju neki veoam vazan objekat. Mnoštvo italijanskih zastava i kolorit domoljubnog naboja. Dodjem do stepenica, i skontam šta je ,muzej o Borbi iz Prvog svetskog rata. Tako mu je i ime Redipulja ,od slovenskog suvo polje . Pridjem zgradi muzeja,kustos zna engleski, OPA! Udjem . Karakteristične odežde,
da ne kažem nameštaj i oprema iz rovova, oružje, ratni plenovi itd. Sve lepo i potanko objašnjeno,
raspored trupa, jedinice, operacije ( na tom vojištu u Karsu ili na sočanskom frontu ) u zoni Redipulje bilo je jedananest ofanziva za kojih je italijanska vojska uspela da napreduje i čitavih 300m. Iako sam ja potomak naroda koji je dao najveću žrtvu prvom Svetskom ratu, ostao sam šokiran podacima o nastradalima po bitkama kod Redipulje. Ukupno 600 000 italijanskih vojnika je skončalo na tom delu ratišta od 1 200 000 koliko je Republika Italija imala u celokupnom ratu. Kustos je ponosan na svoje opretke. Nisam ni hteo da mu pričam. Koristio sam ga da saznam, a imam utisak da bi mu džabe objašnjavao. Naročitu pažnju su mi privukli pamfleti o avijaciji naročito pamflet o jednom od najvećih italijanskih vazdušnih asova majoru Baraki
koji je oborio 30-tak aviona. Danas jedan od stormova ( brigada p.a) RV Italije nosi ime tog heroja. Za razliku od nas gde eskadrile imaju brojeve ( brigade i veće jedinice postoje samo na papiru te im imena ni ne trebaju ) ,jer se mi stidimo naših heroja.
Obišao sam i spoljašnju postavku u prijatnom ambijentu, izloženi topovi,tenkovi, artiljerijska oružja, simboli jedinica koje su učestvovale, sve u svemu predivna i neplanirana pauza na putu do Dolomita.
Posle sam razmišljao o svemu tome.
U prvom svetskom ratu smo bili saveznici. Ali da crnjak bude veći, jedan deo našeg naroda je učestvovao aktivno na neprijateljskoj strani u jedinicama baš na tom sočanskom frontu ,gde se naročito isticao neki srpski general,koji je inače bio najviše poozicionirani Srbin u K und K Monarhiji, ali meni je najludji primer Miloš Crnjanski. On je isto bio negde na tom ratištu, istina ne preterano dobrovoljno, kao i većina ostalih naših zemljaka, ali je bio. To sve dokazuje koliko je zakasnela naša boprba za nacionalno osvećenje i ujedinjenje, da su podnete žrtve i na drugim krajevima političke i vojne stvarnosti i da nije ništa tako crno i belo.
Naravno postoji i ključna razlika izmedju nas i Italijana. Oni su 50 -tak godina ranije krenuli u ujedinjenje, završil inicijalni proces mnogo brže, a onda u miru nisu gubili ono što su teškom mukom dobili u ratu. Puno smo više osvojili i herojskije ratovali, ali smo direktno proporcionalno i lako prodavali teško osvojeno. Neko za keš ( crkveno politička elita bliska Kralju posle prvog svetskog rata ) a neko za kantu Jupola ( članovi komunjarske partije u ranim sedamdesetim i kasnim osamdesetim) .
Jasenovac
U povratku poželim da isprobam i verziju silaska sa autoputa kod Jasenovca. U pruncipu nema razlike u dužini, ali sam znao da je na Gradišci mnogo veća gužva. Naravno opet ide priča o graničnim prelazima izmedju suseda po Evropi ,ali ostavimo li to za trenutak po strani, nakon isključenja sa autoputa vrlo brzo upada u oči Spomenik. Ćutim i vozim.
Nažalost našoj političkoj eliti nije bio dovoljan jedan Jasenovac. Problem je što nema garancija da će ikad išta biti dovoljno za nauk. Tu se setim profesora Đurića ( to je jedan od onih retkih koji se javno pobunio protiv Ustava iz 74 ) koji u jednom svom delu o starim Grcima priča ,parafrazirano :
" Grci su poznavali sve obliek vladanja. Autokratiju, demokratiju,teokratiju itd... I samo za jednu su rekli da nikako nije dobra. Teokratija. "
Moj profesore, mi smo teokratiju prisajedinili partokratiji, pa su i rezultati u skladnom odnosu.
A to se najbolje vidi na kvalitetu opšteg i javnog života kod nas i kod njih.
One nepostojeće biciklističke staze sa početka priče su nemi spomenik uspešnosti jedinstvenog društveno/političkog modela.
Aleksandrovac-Bihać-Otočac-Rijeka-Kozina- Monfalcone-Tolmeco-Sesto-Bruniko-Brešanone-Val di Funes-Sass Rigais
Gde sam ono stao ?
A setio sam se ,
....." Na raskrsnici kod Tolmeza, Dolomiti na dohvat, ali već malo kasno, .....
Primio k znanju, drugi put.
(La Republicca- Pivnički/Kuzmanović )
U Tolmezu stajem na nekom parkingu. Gde sada hrabri junače bez mape i GPS-a ? Vidim nekog čiču.
" Signore, Bongiorno, Sesto Via Ampezzo ?"
"Niente Ampezzo. Mt Croce, Sapada ,Sesto !"
" E?"
" Monte Croce, Sapada, Sesto ! "
" Grazie signore ! "
ili u slobodnom prevodu :
" Dobar Dan gospodine, Kojim putem posle ove raskrsnice za Sesto preko Ampeca ?
" Sine ,ni slučajno. Rokni ti kraću ali sladju ! "
"E ?"
" Sine, greota je da sa takvim mašinom ispod haube ideš lakšim putevima. Udri ti po planininčini da vide vozači renomiranih nemačkih proizvođača auta i motora šta je mašina. Oderi ih na prevoju. Nek se nadišu tvog eurodizela ! "
" Čiča, hvala ti gde čuo i gde nečuo "
Odvalim desno ,planine već nisu male a ni daleko. Počinje uspon. Isključujem trenutnu potrošnju, temperatura mi je važniji podatak.
U Vili Santini počinje zaplet. Daleko od toga da nisam vozio u planinama ali ovo već miriše na avanturu. Put sve uži, planine sve višlje, odoka im dajem preko 2000 , šuma gusta da sam sebi postavio pitanje da li i pod kojim uslovima talijanski medjedi jedu medjede iz Republike Srpske koji su u večnoj borbi ne plaćanja putarine na autoputu ? Ja kad bih bio talijanski medjed ja bih samo jeo takve pametnjakoviće.
U nekom od sela, a pre Sapade ,ugledam ljudsko biće koje stopira. Iako je prostor smanjen zbog bicikla ,stajem, ne bi li malo smanjio svoj strah. Deluje mi siromašno. Ali ponosno. Nisam se prevario, lokalni italijan, sa očitom govornom manom , radi kao noćni čuvar u Sestu. To što je sever Italije najbogatiji deo Italije, to još uvek ne znači da i medju lokalcima nema sirotinje. Meni super došlo, dobio vodiča u navigaciono najzahtevinjem delu puta. Interesantan je razgovor koji vodimo. Razumemo se skoro potpuno, iako on priča Italijanski ( sa govoronom manom ) a ja španski ( verujem da zvučim kao propisana budala na španskom ) a njegov komentar kada smo uspeli da uklavirimo ko, gde, šta, kako, vredi infarkta kod Direktora Servantes Instituta.
" Španski je ionako samo dijalekt italijanskog ! "
Dodatnu sreću i radost donosi činjenica da neki bajkeri uživaju, ceo uspon i sve prevoje ( bilo ih je bar tri i to krajnje kvalitetna ) u dizajnu mog auspuha. Tu se negde seku Dolomiti i neke od austrijskih Alpa sa desne strane a najviši prevoj prema podacima do kojih sam uspeo da dodjem je Col de Mirtili neposredno pred spomenutu Sappadu, sa laganih 1498 m nv. U manje od sto kilometara sam se popeo od nivoa Udina koje su u ravnici do takvih i sličnih prevoja sa kojih planiniski vrhovi od skoro 3000 m izgledaju na dohvat ruke.
Pri dolasku u Sesto srdačno se pozdravimo a saputnik će gotovo tužno da me zamoli da putujem gde god hoću samo da ne idem u Sesto.
Zašto ?
To ti je leglo kapitalista. Nemoj s njima ko boga te molim.
Evo obećavam ,Sesto -nikad!
Od Sesta put milina Božija, Dobiako, pa Bruniko. Koliki je pre uspon i planinski put ,ovaj spomenuti put je izgledao kao ravničarski put na salaš , a i on je na preko 900 m visine jer se put konstantno lagano spušta prema Bruniku, a Bruniko je uzbrdo u odnosu na Brešanone. I sam Brešanone je planinsko mesto, da odmah razjasnimo odnose.
Nakon Brešanonea nalazim se na korak od cilja za taj dan, već sam dobro umoran i treba da ubodem samo još jedno skretanje. Val di Funes.
Tu sam krenuo. Putevi po Italiji,čak i planinske varijante su kvalitetni, oznake su gotovo svuda gde trebaju, i jednom kada se čovek navikne , ako je dobro pripremio rutu ( povadio oznake puteva i dovoljan broj gradova i sela za orjentire ) stvar postaje prosta i pravo je uživanje.
Petnaest kilometara i uspon na tričavih 1685 mnv su poslednji napor pre parkinga ispred hotela. Pogled sa parkinga, jedan selfi
ispod vrha od 3000m i zadovoljni osmeh . Vredelo je bez obzira na upalu tetive u desnom ramenu kao direktnu posledicu obezbedjivanja najdekvatnijeg stepena prenosa tokom 13 i po sati aktivnog puta od kojih 11 i po predstavlja čistu vožnju za koje vreme je predjeno 730km.
Pobedniku umesto lovorovog venca, supa od paradajza sa bosiljkom kao uvod i okrepljenje. Točeni loklani radler,da povrati katjone i jone. Tirolska klopa je puno bliža našoj kuhinji od Italijanske ( ako je tako nešto uopšte i moguće reći ) a količine više nego dovoljne. Mala tajna ,glavni kuvar i gazda je napolitanac koji je prihvatio tiroslki stil . Saveršenstvo ukusa, dizajna i količine. Za razliku od naših planina gde je grešni kolač od borovnice dominantan, ovde greh počinje i završava sa tortom od jagoda.
Etapa 2
Sass Rigais-val di Funes- Brešanone- induvidualni hronometar - Belevedere- Val Di funes- Sass Rigais cca 100km
Prvo jutro u Dolomitima. Budan pre šest. Prvi zraci sunca obasjavaju Puez Odle.Grupacija vrhova karakterističnih belih stena za Dolomite a koje je prvi klasifikovao i samim tim i pofrancuzio francuski minearolog De Dolomieu. Tim činom je skromno dodelio svoje ime,jednom od najlepših evropskih planinskih masiva. Mir,tišina i cvrkut ptica. Doručak,standardno, ako izuzmemo tirolski med ,Jodler koji ima notu lokalne livade. Srčem i dišem.
Spremam biciklo. Ovo sam mesecima čekao. Spust po dobrom ali izuzetno zahtevnom putu će biti prva povera znanja i treninga sa potkozarskih i Slatinskih brda. Da vidim šta sam naučio o spuštanju. Da odmah presečem sva nagađanja. Činjenica da ovo kucam govori da sam na vreme i adekvatno kočio. Svaki biciklista zna da je padina uvek značajno veći izazov od uspona. Na padini ne možeš uvek stati. To je problem u bračnom odnosu padina-bicikl. Knjige su napisane na temu kočenja i savldavanja krivina uz maksimalnu moguću brzinu. Odlučujem se za umereniju brzinu ,koja u osnovi znači da sam pokušao i uspeo u naredna tri dana da sve padine savladam na način da nikako ne okrećem pedale,tj da obezbedim da imam dovoljno kinetičke energije na manjim strminamma ,a da na vreme ukočim na većim padinama. Izuzetno zathevno ali osećaj da se krećeš bez trošenja sopstevene energije korektnim brzinama je neprevazidjen. Ukupno dolina Val di Funes od poslednje tačke ,tj u ovom konkretnom slučaju početne tačke, Sass Rigais pansiona do Šmelca gde se dolina spaja sa dolinom reke Isakro je oko 15 km. Medjutim prvih šest kilometara je u predivnoj šumi bez ikakvih naselja ( i ljudi uzročno posledično ) dok se u ostalih 9 kilometara prolazi kroz piktoreskna tirolska sela Sveta Magdalena, Sv Petar, ispod Tisoa, i Gidona ( za koji sam ubedjen da ga je osnovao neki francuz -možda i onaj sa početka priče ) te ulazak u zaselak Šmelc gde se put odvaja levo za Bolzano i Val Gardenu ili desno za Brešanone. Nakon jednog kružnog toka a pored nekog restorana izbija se na biciklističku stazu koja vodi od Brešanonea do Bolzana pored same reke Isacro.
Nekako ni sam nisam znao šta bih i kako bih unapred, ali dva /tri garden centra na ulazu kojima sam posvetio više vremena su mi odredili pravac interesovanja za taj dan.
Do kraja dana obišao sam deset centara za proizvodnju povrća i cveća sa prodajnim salonima i odredio svoje ideje i prioritetu u ostatku investicionog životnog ciklusa. Time ću se baviti. Izgleda predivno i vredi truda i rada. Nailazim na osnovnu školu i ponovo se oduševljavam. Stotine malih biciklova parkirano oko školskog dvorišta. Deca u škole masovno idu biciklom.
Sve biciklističe staze su uvezane bezbedno i do svake škole vode biciklističke staze. Tako da deca i roditelji mogu da imaju koristi od plaćenog poreza. Tu mi padne na pamet poruka za ove naše koji nisu napravili takav sistem biciklističkih staza a uzimali su redovno pdv
Problem sa nama sirotinjom na putu je što nas ne parti timski karavan pa moramo sami birati gde ćemo piti kafu. Tri ipo sata (!) individualnog hronometra po Brešanoneu gore dole, uzima danak. Crk'o! Espreso,kraveljstvo za espresso, ali ovde mi se ne sviđaju turisti ,ovo nije pored vode, ovo deluje skupo, ovo prejeftino, kad na desnoj obali u predivnom naselju ( Milano p.a. ) vidim tablu Belvedere . Braon tabla što označava neku turističku atrakciju ili turistički objekat. Uzbrdo je, ali zato samo 500 m. Belevdere bi trebalo da znači lep pogled. Ajd za tablom uzbrdo. Posle 63 km uzbrdo ( tako se meni činilo ) pogled jeste super već sam uveliko iznad grada ali od Belevederea ni traga ni glasa. Ergela konja i škola jahanja ( na predivnoj padini ) možda tu imaju espresa. Nemaju . Kaže tip Belevdere ti je još jedno 500m uzbrdo.
"500!"
"pa kako 500 kad je pre 63 km bila tabla 500, kako opet 500?"
"500 pa kukaj kome god hoćeš."
Nastavim da motam. I konačno tabla Belvedere 50 m , sreća pa se skreće sa glavnog puta udesno na još jači uspon. 50 m ,ali strašnih 50m. Uspeo.
Borba je za svaki atom kiseonika, srce nije otkazalo, ovaj put , vlasnica nemica. Da ne kažem tirolka. Plava i visoka,jelte. Od jezika zna nemački. Čula je da postoje i italijanski kao i engleski,ali ih jedan arijevac ne koristi.
Espreso i vodu tražim.
Dobijam espreso, i to dobar, i bokalče vrele vode!!!
Htedoh reći, "Frau da li normalna?",ali zastanem i malo razmilsim. Možda će mi bolje prijati topla voda nego ladna ? Popijem .. I nisam više bio žedan. Ja jednostavno volim Tirol. Južni Tirol.
Spustim se do garden centra ,najvećeg i najsredjenijeg. Raj nad rajevima. Pored reke na kraju slepe ulice . Razumeo bih istočnoevropskog doktora koji tu radi kao baštovan i da je sretan čovek.
Ručak i pola sata do busa. Kažu primaju bicikle u buseve pošto bi povratak u pansion bio nemoguća misija jer je visinska razlika 1200 m u 22km.
Stiže autobus.
Po nekom nemačkom pravilniku o " čistoći arijevskih autobusa " bicikle ne primaju u autobus.
Šta da radim? Katastrofa. to je bio poslednji autobus koji vozi do pansiona.
Ne odustaj.
Čak sam prva tri kilometra kroz Brešanone bio ispred autobusa. Dodjem do Šmelca. Počinje uspon i posle 100 m shvatim da nema šanse,mrtav umoran i na kraju dana,nemam nikakvu šansu. Ne poznajem prilike nemam nikavu bolju ideju i stanem da stopiram sa biciklom.
Kad ide jedan lokalni tirolac. Na krovu malog auta nosači za biciklo ,prazni. Staje. Pogleda moje biciklo. Kaže ,momenat , Vaše biciklo traži drugačije šarafe, a po propisu " o dužini šarafa i obavezne opremljenosti u automobilu renomiranog nemačkog proizvođača". On ima takav šaraf u gepeku. Menja šaraf na nosaču, montira moje biciklo, i krećemo. 40 sekundi.
Skontao je odmah gde je problem. Zna i on za propis o " čistoći arijevskih autobusa ". Samo se on navikao. Živi tu od rođenja. Hobi mu je vožnja monti bajka,zato i ima propisane nosače na automobilu. Idemo do Svete Magdalene. Komentarišem sutrašnju ideju za Val Gardenu.
Super, kaže on, tamo ide često svojim najboljim monti bajkom,ali popreko ,preko planine od 3000m. To da se ide dolinom to je ipak za strance amatere. Od njega se očekuje, bolje ,više i brže. I on navija za Innnerhofera. Smeje se na moj komentar da je italijanac vrh u spustu. Ostavlja me na poslednjoj stanici u Svetoj Magdaleni. odatle do Pansiona nema ni 450 m nmv i jedva 6 km uspona.
Malo vozim, malo šetam , uglavnom ne stajem. Interesantno, čim u hodu povratim dah, mogu da nastavim da vozim bicikl.
sat i pet minuta, nizbrdica pred parkingom.
Šta pijete?
Četir' radlera.
Krompir čorba? Junetina sa roštilja, napolitanski sladoled? Može?
Udri i ne žali !
Etapa 3
Sass Rigais- Kjuza- Ponte Gardena- Val Gardena-Ortizei- Kjuza- Sass Rigais 80 km
Još jedno jutro u Dolomitima.
Dobro jutro!
Naspavan kao top dočekujem prve zrake spreman. Sada već drugi put se spuštam niz padinu te imam vremena da bolje uživam u predivnom pogledu na tiroslka sela,u italijanskom ambijentu. Spoj preciznosti i lepote na opuštajući način. Sva mesta u Tirolu na svom ulazu imaju kamere i merače brzine. Igram se . 44 km/h bez okretanja pedala je najbolji rezultat. S tim da sam definitivno išao i brže od toga .
U Šmelcu motam levo. Naravno nepripremljen najbolje pa ne koristim kraću rutu ( par horizontalnih kilometara što verovatno nema uticaja na ukupan performans ) koja vodi direktno od Šmelca levom obalom Isakra preko Lajona prema Valgardeni. Ali i mala greška ima svoju prednost,jer me put desnom obalom reke vodi kroz Kjuzu.
Malo mesto koje inače proglašeno jedne godine kao nalpeše selo u Italiji. Moram priznati da lepo izgleda samo malo previše turista za tako malo mesto, te bih rekao da su Brešanone i neka druga sela okolo i po dolinama lepša za život. Opet sam na stazi pored reke koja vodi dalje prema Bolzanu koji je jedno 30 km dalje na jug. Na mostu skrećem levo i pred tunelom sam kod Ponte Gardene. Ulazim. Lepo sve osvetljeno a ja se tada setih da meni prednja svetla ne rade jer nisam kupio led diodu jer mi je bila skupa. Biće mi još skuplje ako me policija presretne usput. Izlazim iz tunela, i policija me baš tada sustiže. Uf dobro je! Penjem. Nalazim se na oko 500 mnv. Cilj nekih 18 km pravo ispred i 1200m više. Ne može se promašiti pod uslovom da se izmota sve po redu. Ide lagano. Prva tri kilometra bez pauze.
Treći kilometar uspona u Val Gardenu
Negde se u sebi nadam da ću moći do kraja. Prva pauza da povratim dah. Drugu pauzu pravim već pre 4 km. Treću na 4,5. Četvrtu na 6km. Tu vidim da autobusi idu redovno, da su lepi, klimatizovani, primaju bicikle, sve najlepše o niima mislim na 6,5 km gde ima neka čudna tabla koja obaveštava putnike da je pred njima uspon ,kao da je do sada bila ravnica, od 14%. Ulazim u neko selo. San Pietro. Lepo seoce. Oko 9 km i 1000mnv . Vidim u centru sela,stajalište autobusa,stanem da navatam malo kiseonika. Bacim oko na red vožnje autobusa. 10 minuta. Da citiram moju ličnu trenerku :
" Uvek je lako naći izgovor za odustajanje"
u zemlji Fiata
Tri sekunde mi je trebalo da pronadjem razlog.Ako bih sada nastavio prekasno bih stigao u Val Gardenu, možda bih čak zakasnio i na večeru u hotel. To mi se učini kao dovoljan razlog.
Ide bus,
: " Majstore jel se bre plaća za cveće? "
" Ne! "
" Ružo ulazi, sto ti gromova Ontarija "
Sedište pored prozora mi konačno daje prostora da uživam u veličanstvenoj prirodi. Ortizei i Val Gardena su verovatno jedna od najlepših mesta na svetu, sa adekvatnim cenama, na planeti zemlji u kontekstu planinskog i skijaškog turizma.
Ono što je osim lepote interesantno je da tu osim turista i investitora većinu lokalnog stanovništva predstavljaja narod po imenu Ladini, koji su ni Italijanci ni Nemci. Imaju svoj jezik, svoj osobeni kulturni izražaj itd. Karakteristične su drvene skulpture i postoji puno radnji koje proizvode takve proizvode sa naglaskom da je lokalna manufaktura u pitanju. Desetak minuta u centru Val Gardene .
Bacim krug ,dva i sednem kod neke fontane da uživam u planinskom suncu. Ručak.
Još dva kruga planinskog hronometra, da napunim baterije u nečemu što je tako blizu a tako daleko.
Zaustavljam se tu i tamo za po koju fotografiju, od kojih cilj sa završetkom spusta iz Svetskog Kupa,
Što bi nemci rekli ZIEL
koji se redovno održava na tim padinama, odnosi većinu vremena. Lagano se spuštam, nisam ni ukapirao koliko je mnogo vremena prošlo, i već sam blago u knap za poslednje autobuse prema Sass Rigaisu. U Ortizeiju kočim i pijem kratki espreso. Da mi osim pogleda ostane i ukus kafe u ustima. Silazim sa glavnog puta i vozim pored rečice ,koja se zove Gardena, ima opet malo biciklističke staze, ali ni ne eksperimentišem previše na izlazu iz Ortizeija se vraćam na glavni put.Dvadeset minuta i 14 km, e toliko mi je trebalo do Ponte Gradene. Sretan i veseo motam lagano kroz dolinu Isakra nazad prema Kjuzi.
Večera u napolitansko tirolskom stilu. Završnica sladoled od maline. Ljudi moji pa imate li vi duše?
Etapa 4
Sass Rigais- Bolzano- Trento-Arko-Riva del Garda-Salo-Desenzano del Garda-Lazise-Rovereto-Trento-Bolzano- Sass Rigais cca 440km
Prvobitni plan je bio biciklom do Bolzana,naravno da ide biciklistička staza pored reke sve vreme, medjutim na večeri prijatno i nadasve interesantno društvo predloži promenu plana koji se usvoji. Te umesto biciklom opet se vraćamo renomiranom japanskom proizvođaču mašina tek da razbijemo svaku sumnju renomiranim nemačkim a bogami i italijanskim proizvodjačima automobila o tome kako se kruži oko Jezera u ovom slučaju Lago di Garda.
Nakon doručka krećemo. Dan kao izmišljen ,kao i svih ostalih 5 dana provedenih na putu, uvod pravi Gloria Gaynor,
te u brzom ritmu prolazimo pored Bolzana i prema Trentu. kao i uvek i ovaj put biram puteve sa dvocifrenim i trocifrenim oznakama, i ovaj put bez GPS i bez mape. Na ulazu u Trento, pravim grešku ,jer realno sam hteo da pravim krug u smeru kazaljke na satu oko jezera a to je zahtevalo da na obilaznici oko Trenta nabodem Rovereto/Mori pa oko jezeera i da se prva pauza pravi u Desenzanu koje je otprilike najjužnija tačka jezera,pa onda zapadnom obalom prema Salu koji bi trebao da predstavlja vrhunac putešestvija u estetskom smislu. U malom mozgu je ostao od prethodne večeri pojam Riva del Garda,te ugledavši tu tablu silazim sa obilaznice ,30 km ranije , i ulećem na solidan brdski put prema severnom ćošku jezera tj Rivi del Gardo.
Bolje ograda od betona nego kilo jagoda
Krajolik je inače predivan, ako to već nisam milijardu puta naglasio. Šesdeset sedamdeset , solidna je i gužva od turista i ostalog prometa te nakon nekog vremena izbijamo na krivinu koja ladno može imati status " krivine srpske radosti " iako je jezero izgleda kao dobro more. Mesta su naravno turistička i sredjena čak i za zapadno evropske pojmove vrhunski ali ipak se ne zaustavljamo previše jer nas čeka još najbolji deo i 300 km vožnje. Nakon Rive del Gardo, planina se diže iznad obale gotovo vertikalno uz jezero te na našu žalost ne pravi mesta za stajanje tamo gde smo mislili da će to moći te tako stižemo do prvog većeg mesta na zapadnoj obali-Toscolano Maderno.
Kafa i sladoled na gradskom trgu, sedaju kao kec na deset. Jezero i promenada vredni zaustavljanja a meni privlači pažnju spomenik borcima iz nekog rata pa mi je privuklo pažnju pitanje da li je to onaj rat u kome smo bili saveznici ili onaj u kome baš i nismo bili saveznici. Mada bi se dalo primetiti da smo mi sa njima ,italijanima, u svakom ratu bar jedan deo vremena bili saveznici. Ali vratićemo se tim istorijskim temama naknadno. Sada uživamo. Vrlo brzo i Salo. Vredi svake preporuke. Bog im dao prirodu oni malo sklonosti ka lepoti i umetnosti i eto ti ga perfektan gradić. Urbanistički složeno, generalno opuštenije nego 100 km severnije , i cene u skladu sa svim pobrojanim. Pažnju mi privlači objekat na obali, sa najstrašnijim oldtajmerom parkiranim ispred, ograda visoka jedno 5 m, travnjak i cvećnjak da ulepšaju sliku. Da li je kuća, vila ili javni objekat? I ne manje bitno, koliki je porez na takvu nekretninu?
Pakujemo se i idemo dalje. Boja jezera je nedvosmisleno hladna, ali nije zanemariv broj jedrličara na dasci, skuterista na vodi kao i onih koji leže i sunčaju se.
Shvatam da ću biti jedan od retkih koji je će oprati svoje kupaće u jezerzu tog dana. Dobijam i epitet djubreta " koje se setilo da ponese kupaći " . Za iskrene ljubitelje vode kupaći nikad nije prepreka, mada saznajem da je to u katoličkoj Italiji zabranjeno. Nepisano pravilo da budem jasniji. Tražimo plažu. Nalazimo je na ulazu u Desenzano. Pravo vreme za ručak i da se spere znoj sa ledja i miris asfalta i benzina sa lica. Dok se ručak postavljao na astalu, već sam bio otplivao svih 18 metara, i doneo stratešku odluku o povratku na obalu. Nije bilo lako, ali ni meni više nije 18. Sada je na redu istočna obala. Malo put odstupa od jezera, vako /nako i izbismo u Lasize.
Italija
Tu shvatamo da će još jedna pauza pored jezera u kvalitetnom turističkom mestu biti taman. Opet sladoled i espreso. Opet sredjeno, eksplozija boja i cvetnih mirisa, kao i nekoliko desetina milijardi nemačkih turista umesto šlagvorta. Smiraj dana i krećemo na sever. tabla ova ,tabla , sve to gubi na smislu. I spakovao bih sve emocije i sav doživljaj u jednu polurečenicu. Sto kilometara kroz vinograde i voćnjake,
seoskim magistralnim putem, na čelu kolone, jelte, uz Clash i Igi Popa.
Dvanaest i nešto sati nakon polaska, ponovo parking od Sass Rigaisa. Promašili večeru. To je u principu i dobro i zdravo.
Etapa 5
Sass Rigaiss-Cardano-Val di Fasa- San Pelegrino-Beluno-Lago di Santa Croce-Pordenone-Cordoipo-Palmanova-Cervignanode Fruli-Trst- SLOvenija-Rijeka-Zagreb- Jasenovac- dome slatki dome 730km
Loše pripremljen, naravno da mislim da sam pametniji nego što jesam, i krećem.Posle dva kilometra, setim se da sma zaboravio neke stvari ,uključujući i veoma dragi gornji deo trenerke. Vraćam se. To je uvek No good! znak. Ponovo krećem, lepo jutro, zadovoljan provedenim i viđenim, još samo da nauživam po par prevoja do doline, i na moru sam. Idem na trke u Rovinj. 4 dana Dolimita kao uvod u nastavak godišnjeg .Istra je stara ljubav koja zaborava nema. Al to važi za pripremljene, opremljene i za one sa imalo mozga.
U Kornedu, prvo mesto na kome sam mogao pogrešiti ,pogrešio sam, i umesto da pratim braon tablu koja je i namenjena turistima za Val Di Fassu, ne ja sam skrenuo po svome, sišao sa puta po kom sam trebao ići i to ukapirao posle par kilometara na vrhu nekog brda
kada se put suzio na manje od dva metra i kada sam ušao u šumu gde medvedi imaju vlast još od kada je Kaligula uveo konja u Senat. A kako i dalje po parlamentima sede slični Kaligulinim poslanicima, vlast medveda u toj šumi u okolini San Vita , zvuči tako dobro mafijaški, je neupitna. Vratiti se ili nastaviti? Ugledam u šumi drvoseču. Uspemo da se sporazumemo. Otprilke mogu da stignem tim putem gde sam krenuo, ali brate rođeni niko tuda ne ide. E ja idem ali mi je jasno kao dan da je to drugi No good. Sam u šumi iznad nekih predivnih dolina i nakon sat vremena izbijam na prvo mesto koje sam imao zapisano u tefteru, Nueva Levante. Olakšanje u autu. Dalje nastavljam "normalnim putem" na visinama preko 1500 m , krajolik je i dalje predivan, u južnim Dolomitima sam, lagano treća četvrta, i vraća se raspoloženje . U Val di Fassi mi postaje krivo što nisam bolje planirao odmor i vreme na istom jer ista je prelepa, nudi miljijardu opcija i jedan dan više bi olakšao napor voženja a pružio neslućenu lepotu.
Šta tek reći za neke gorske oči ,jezero smaragdne boje kakvu u životui nisam video.
Ali zbog svega prethodno navedenog ,ja kasnim, ja žurim ,ja sam nervozan, potrošio sam tri litre goriva više itd. U to nailazim na prevoj San Pelegrino. Dve iljadarke, novi rekord za japanca. vozim u društrvu bajkera, malo ja njih malo oni mene. Dva puta zastajem jer sam osetio paljevinu paknova i guma. Ponadao sam se da je od njih. Kada sam stao shvatio sam da je od mene. Treći NO good. Ovde bih naglasio da je moguće na nekoliko načina proći Dolomite, i za dva sam siguran da su vrhunski planinski putevi. Ovaj preko Val di Fasse i San Pelegrina, te onaj preko Val Gardene i prevoja Sela koji je na još većoj visinni. Sa ovim iskustvom tvrdim da se te stvari ne spajaju u jedom danu .Ko je u žurbi, dolinom Bolzano-Tento-Vićenca-Autoput. Sve ostalo je prevelik napor uz adekvatan rizik. Čitaj nepotrebno mlaćenje. Nervoza, napor, stres, sve uzima danak. Nakon Beluna, koji slovi za jedan od najlepših planinskih gradića, polako izbijam u pitomije krajeve, i dalje brdske ali to bi bilo to od godišnjeg u Dolomitima. Još da prođem jezero Santa Croce ( Sveti Krst p.a.) i u ravnci sam. Jezero i okolina stvarno lepi, mada se ne mogu porediti u bilo kom smsilu sa Lago di Garda. Uživam u brani i tražim benzinsku pumpu. Zato što sam promašio rutu, zato što nisam vozio adekvatno fali mi nekoliko litara do Slovenije. 10km nema pumpe na desnu stranu, dvadeset, trideset, setim se svog pravila da nikad ne prelazim na drugu stranu puta da nešto kupim, naspem gorivo i sl. 37 km, i dalje nema pumpe u desno. Prelazim na jednu pumpu sa leve strane. ne radi, nastavljam. 38 km, još jedna pumpa sa leve strane. Opet prelazim ,opet ne radi. 39 km, opet pumpa sa leve starne. Prvi red točilica, ne rade. Radim ono što nikad ne radim. Startujem motor da bih vozio 6 metara. Okrećem se u kontra pravcu. nije mi sve ovo bilo dovoljno.
Radi.
Vadim karticu.
Kraj godišnjeg odmora.
U inat svima koji imaju betonske ograde
Najkraćim i najbržim putem kući.
I bio sam u pravu.
Na pravom mestu i u pravom trenutku, završavam s godišnjim. zadovoljan viđenim, i pocrtanom agednom za neke naredne ture.
'NAKO USPUT
Izačić - Otočac
Moj duh nije odoleo a da ne proba. Nikad nisam bio i nisam imao nikakvu informaciju šta i kako me čeka. Prešavši u Hrvatsku, da ovaj put preskočim komentar o državama što imaju granične prelaze prema susedima a nemaju F 18 da im čuvaju nebo, izbijam na Korenicu. Znao sma da u tom kraju nema žive duše, ali da toliko nema života e to je meni već previše. Ali bar je put i krajolik krajemmaja vrhunski. Opasno dobar put na nekoj visoravni, manje više ,stotka i cepaj. I tako do Otočca. Tu i tamo poneki livadski pčelar. Livade u punoj snazi, verujem da se može dobiti lep i karakterističan med. Ali je upitna količina ,naravno. Posle Otočca, Velebit i jedno krajnje interesantno spuštanje do mora. Ruta za preporuku.
Sass Rigais
Pansion na kraju puta u podnožju Pues Odle grupacije vrhova u Dolomitima. Našao po jednostavnom modelu. Jeftin uz dobru preporuku. I rekao sam gazdama da mi nije jasno kako na bukingu imaju ocenu 8,5. Koja budala nije dala 10 i zašto? Gazda, napolitanac kuvar, priroda mir,tišina a opet ima sve. Porodičan hotel u pravim rukama.
Mali detalj za ljubitelje automobila, gazda ima nekog abartovanog fiću,koji ima 160 kilovata ili konjskih snaga nisam uspeo da se razumem sa gazdom. Čega god da ima, mnogo je na malog fiću a to sam najbolje video jedno jutro kada sam se mimoišao sa gazdom na nekoj uzbrdici. Nije išao ni 130,uzbrdo.
Redipulja
Iako sastavni deo prve etape nije se uklapala u dramaturgiju . Ali je vredna pomena. Nakon Monfalkonea, sam tražio neko pristojnije mesto za malo duži odmor. Već je bio prošao šesti sat vožnje, po izuzetno zahtevnom terenu, i samo mi je pauza trebala. Levo desno, nigde lada nema ,da se lirski izrazim, kad ugledam sa leve strane lep parking,drvored i restoran,rečicu. Moglo bi tu. Stanem kad ugledam ispred mene još veći parking i ogromna kedrova stabla te neki uredjeni objekat, autobuse ispred,ljude, decu na eskurziji. Prošetaj na odmoru si. Predjem preko nekog mosta kada shvatim da je u pitanju neki veoam vazan objekat. Mnoštvo italijanskih zastava i kolorit domoljubnog naboja. Dodjem do stepenica, i skontam šta je ,muzej o Borbi iz Prvog svetskog rata. Tako mu je i ime Redipulja ,od slovenskog suvo polje . Pridjem zgradi muzeja,kustos zna engleski, OPA! Udjem . Karakteristične odežde,
da ne kažem nameštaj i oprema iz rovova, oružje, ratni plenovi itd. Sve lepo i potanko objašnjeno,
raspored trupa, jedinice, operacije ( na tom vojištu u Karsu ili na sočanskom frontu ) u zoni Redipulje bilo je jedananest ofanziva za kojih je italijanska vojska uspela da napreduje i čitavih 300m. Iako sam ja potomak naroda koji je dao najveću žrtvu prvom Svetskom ratu, ostao sam šokiran podacima o nastradalima po bitkama kod Redipulje. Ukupno 600 000 italijanskih vojnika je skončalo na tom delu ratišta od 1 200 000 koliko je Republika Italija imala u celokupnom ratu. Kustos je ponosan na svoje opretke. Nisam ni hteo da mu pričam. Koristio sam ga da saznam, a imam utisak da bi mu džabe objašnjavao. Naročitu pažnju su mi privukli pamfleti o avijaciji naročito pamflet o jednom od najvećih italijanskih vazdušnih asova majoru Baraki
koji je oborio 30-tak aviona. Danas jedan od stormova ( brigada p.a) RV Italije nosi ime tog heroja. Za razliku od nas gde eskadrile imaju brojeve ( brigade i veće jedinice postoje samo na papiru te im imena ni ne trebaju ) ,jer se mi stidimo naših heroja.
Obišao sam i spoljašnju postavku u prijatnom ambijentu, izloženi topovi,tenkovi, artiljerijska oružja, simboli jedinica koje su učestvovale, sve u svemu predivna i neplanirana pauza na putu do Dolomita.
Posle sam razmišljao o svemu tome.
U prvom svetskom ratu smo bili saveznici. Ali da crnjak bude veći, jedan deo našeg naroda je učestvovao aktivno na neprijateljskoj strani u jedinicama baš na tom sočanskom frontu ,gde se naročito isticao neki srpski general,koji je inače bio najviše poozicionirani Srbin u K und K Monarhiji, ali meni je najludji primer Miloš Crnjanski. On je isto bio negde na tom ratištu, istina ne preterano dobrovoljno, kao i većina ostalih naših zemljaka, ali je bio. To sve dokazuje koliko je zakasnela naša boprba za nacionalno osvećenje i ujedinjenje, da su podnete žrtve i na drugim krajevima političke i vojne stvarnosti i da nije ništa tako crno i belo.
Naravno postoji i ključna razlika izmedju nas i Italijana. Oni su 50 -tak godina ranije krenuli u ujedinjenje, završil inicijalni proces mnogo brže, a onda u miru nisu gubili ono što su teškom mukom dobili u ratu. Puno smo više osvojili i herojskije ratovali, ali smo direktno proporcionalno i lako prodavali teško osvojeno. Neko za keš ( crkveno politička elita bliska Kralju posle prvog svetskog rata ) a neko za kantu Jupola ( članovi komunjarske partije u ranim sedamdesetim i kasnim osamdesetim) .
Jasenovac
U povratku poželim da isprobam i verziju silaska sa autoputa kod Jasenovca. U pruncipu nema razlike u dužini, ali sam znao da je na Gradišci mnogo veća gužva. Naravno opet ide priča o graničnim prelazima izmedju suseda po Evropi ,ali ostavimo li to za trenutak po strani, nakon isključenja sa autoputa vrlo brzo upada u oči Spomenik. Ćutim i vozim.
Nažalost našoj političkoj eliti nije bio dovoljan jedan Jasenovac. Problem je što nema garancija da će ikad išta biti dovoljno za nauk. Tu se setim profesora Đurića ( to je jedan od onih retkih koji se javno pobunio protiv Ustava iz 74 ) koji u jednom svom delu o starim Grcima priča ,parafrazirano :
" Grci su poznavali sve obliek vladanja. Autokratiju, demokratiju,teokratiju itd... I samo za jednu su rekli da nikako nije dobra. Teokratija. "
Moj profesore, mi smo teokratiju prisajedinili partokratiji, pa su i rezultati u skladnom odnosu.
A to se najbolje vidi na kvalitetu opšteg i javnog života kod nas i kod njih.
One nepostojeće biciklističke staze sa početka priče su nemi spomenik uspešnosti jedinstvenog društveno/političkog modela.
