петак, 18. јануар 2013.

Dvougao I-La Republica

Prva u nizu priča koje će imati zajednički naslov. Dvougao. Dva čoveka,dve porodice ,dva automobila, a iste ili slične rute. Da vidimo kako izgleda kada se gleda različitim očima. Spisateljski i čitalački eksperiment.

Neka se spremi Djole,

Od Novog Sada do Poreča i nazad pređeno je 2847 km, po starom običaju podeljenih u nekoliko etapa:

1.Novi Sad-Erdut-Osijek-Virovitica-Varaždin-Ptuj-Ljubljana,

2.Ljubljana-Venezia via Sežana-Lido di Jesolo,

3.Lido di Jesolo-Trieste-Poreč via Koper,

4. Poreč sa obilaskom Istre, Pula-Opatija,

5.Postojnska Jama-Nova Gorica-Tolmin-Kobarid-Bovec,

6.Bovec-Kranjska Gora via Vršić-Bled-Ljubljana-Brežice

7.Brežice-Križevci-Lepavina-Koprivnica-Osijek-Ilok-Novi Sad

Pošto je ovo, bar kako kažu mediji krizna godina, putovali smo 21 godinu starim BX karavanom, na auto-gas, a početna kilometraža je 336 441 km. U duhu štednje su i birani putni pravci, kako bi se maksimalno uštedelo na putarinama, tunelarinama i ostalim nametima, a bez čega se može, pogotovo ako ste na odmoru i nigde ne žurite... Jedino su Slovenci majstori za naplatu, ali ne žalim... Detaljnije u tekstovima koji slede,

Odlučio sam se od samog starta za Podravsku magistralu kroz Hrvatsku, i nisam se pokajao. Od Novog Sada smo se zaputili preko Odžaka, pa kod Bogojeva preko Dunava, i evo nas u Hrvatskoj. Na granici traže zeleni karton, i to je to...


Prolazili smo kroz erdutsko vinogorje, tj obeleženom vinskom cestom Hrvatske, ali zbog poštovanja bezbednosti saobraćaja, nismo se usudili da probamo vina... Pošto je bio pravi letnji dan, i na put se ne ide bez dovoljno pitke vode, prvu pauzu napravili smo u pravoslavnom manastiru pod nazivom Vodice , nepunih 3 km zapadno od mesta Aljmaš.



Naravno, naziv je zbog izvora koji obiluje čistom, hladnom vodom.Izvor je u proteklih vek i nešto smešten u objekat, popularno zvan Čardak. Inače, taj izvor se vezuje još za rimski period, a uz samu česmu je kamen iz tog perioda na kom su isklesani davno nestali rečni delfini.



Put nas je dalje vodio preko Osijeka kroz Slavoniju, prema Koprivnici. Sam put je solidan, asfalt veoma dobar, mestimično stariji tj. krpljen, ali rupa nema. Solidno je sve obeleženo, a snabdevenost auto gasom prihvatljiva, na oko 50 km ima bar po jedna pumpa.
Prolazi se kroz ravničarske predele, sa malo blagih brda i krivina. Stiče se dojam da je životni standard u tom delu Hrvatske dosta nizak, bar sudeći prema kućama usput i voznom parku. Malo čudno obzirom na nepregledna obradiva prostranstva, vinograde i hrastove šume. Od Virovitice ka granici sa Slovenijom sve se menja nabolje, kuće su mnogo lepše i uređenije, auti znatno noviji. Posebno su lepo sredjena mesta od Varaždina ka granici, kao da ste u Nemačkoj ili Austriji... Pred Varaždinom ima kružni tok koji baš nije jasno obeležen, pa sam greškom skrenuo ka Varaždinskim Toplicama. Posle par kilometara, postoji neko mesto, Poljanice, ili tako nekako, tu idite desno i ponovo vas put vraća na onaj pravi . Policiju uz put sam video samo jednom, ali preporučujem pridržavanje propisane brzine, koja je većim delom 80 km/h.

Kod Koprivnice smo na kratko skrenuli prema Križevcima, tj selu Lepavina gde se nalazi istoimeni srpski manastir iz 16.veka, velika svetinja koju mnogi u okolini poštuju i pohode, bez obzira na nacionalnost ili veru.



Kilometar za kilometrom, i stigosmo do granice sa Slovenijom. Veoma raspoložen hrvatski carinik nam uz pošalice želi srećan put, i stotinak metara dalje ulazimo u zonu Evropske Unije, konačno bez famoznih viza i sve prateće gnjavaže.Prešli smo granicu takoreći bez zadržavanja, nije bilo vozila ni u jednom smeru.

Šta da kažem, prvi kilometri puta u Sloveniji su bili istinsko razočaranje, pogotovo posle svih priča o sredjenosti te države i EU uopšte .

Put uzan, loš, krpljen, zapušten pojas oko puta, sela relativno neuredjena...Nisam mogao da verujem da sam u Sloveniji. Verovatno im to nije neki bitan putni pravac, pa tek čeka sređivanje. Postepeno se kvalitet puta popravljao, kao i vizuelni dojam, i stigosmo u Ptuj, jedan od najstarijih ako ne i najstariji slovenački grad. Kod nas poznat po rotacijsko-roštiljsko-rernaškim životinjama sa etiketom "Perutnina Ptuj"...

Bila je subota popodne i grad je delovao maltene pust. Bez problema smo našli mesto za parkiranje u samom centru, inače se plaća oko euro na sat, ne sećam se tačno, ali pošto je subota posle podne, bilo je besplatno.

Grad je bio nepojmljivo pust i miran, do te mere da smo medjusobno šaputali, jer je normalan razgovor bio preglasan. Lep stari grad,sve čisto i uredno, ali nigde žive duše... U jednom kafiću na centralnom trgu sede dva lika i kuliraju...

Popeli smo se do stare tvrdjave na brdašcu iznad centra, i malo prošetali samim centrom...









panorama sa tvrđave



Mora da je nekom teško palo pentranje uz silne stepenice, kad se odvažio na ovakav natpis



centralni gradski trg







Posle kraće šetnje krenusmo dalje...

U samom Ptuju sam na benzinskoj pumpi kupio tzv. VINJETU, tj platio putarinu za auto-puteve i tzv. brze ceste, odnosno putne pravce obeležene plavim i zelenim putokazima, a jedino putni pravci obeleženi žutim putokazom su besplatni !!

Cena Vinjete tj nalepnice koju zalepite u gornji ili donji levi ugao vetrobrana zavisi od vremenskog perioda, ali konkretno, za 7 dana neograničenih vožnji je 15 eura, a za mesec dana 30 eura. ako je nemate, a kontrola vas uhvati, kazna je od 300 pa do 800 eura !!!

Inače, ako jako dobro ne poznajete Sloveniju, nemojte pametovati nego kupite vinjetu, jer i "žuti" putevi umeju da bez najave "poplave", a po pravilu tu je i patrola. Da li je fer ili ne, ne bih ovde o tome...

Inače, vredi platiti jer su putevi jednom rečju odlični, ni nalik onima iz prethodnih postova.Od Slovenske Bistrice ka Ljubljani vodi auto-put, u pravom smislu te reči.
Jedan od mnogobrojnih tunela,



I desio mi se prvi, ajde da kažem peh... Kad sam punio gas u Hrvatskoj, pred Koprivnicom, prijatno sam se iznenadio kako je malo stalo... Uveren da je puna boca krenuo sam dalje, i na oko 50 km od Ljubljane ostao nasmejan na auto-putu

Srećom, bilo je par litara benzina, pa se nisam mnogo sekirao, ali tada sam shvatio da su benzinske pumpe u Sloveniji duž auto-puteva dosta retke, što se kasnije i potvrdilo, a da gasa ima na tek ponekoj od njih !!

Silom prilika morao sam da dokupim benzina, toče kod nas zaboravljeni 100-oktanski benzin , kasnije sam i našao gas, PETROL-ova pumpa prema Postojni, kod izlaza Ljubljana-Barje.

Pred mrak stigosmo i do Ljubljane.
Prilično velik grad, okružen auto-putem, tako da gde god krenete izađete na isti. Ponovo iznenađeni vozili smo se ka centru gotovo praznim ulicama, bez pešaka, automobila, ili bilo čega što mrda...

Našli smo veliki parking, platili 1 evro do 22 časa,posle je besplatno i zaputili se ka centru, tj pešačkoj zoni. Odjednom iza jednog ugla, totalno neočekivan prizor-uz reku Ljubljanicu vrvi od sveta !!

Stari centar Ljubljane je lociran uz obe obale rečice, ima više mostića i trgova, lepe građevine iz proteklih vremena, obnovljene i sređene...

Pošto je bio skoro mrak, uspeo sam samo par fotografija da napravim

Prelepo šetalište uz reku, u pozadini crkva na Prešernovom trgu i tzv "tromostovlje" odnosno tri mosta jedan do drugoga. Donji red svetala uz vodu su zapravo sveće na stolovima kafića uz reku i...



... sa pogledom na ogromne ekrane jer je svetsko prvenstvo u fudbalu bilo još u toku




Kažu da je Slovenija zemlja sa dugom tradicijom u preradi drveta, evo neospornog dokaza...



Rano izjutra put pod točkove, pa dalje...

Od Ljubljane auto putem ka Kopru, odvajanje za Sežanu i Trieste...

Jedna pumpa i prva jutarnja par kilometara pre Italije,



Granice unutar EU više ne postoje, samo najobičniji saobraćajni znak vas obaveštava da ste upravo ušli u Italiju.Solidan i izrazito širok put sa glupim ograničenjem od 50 km/h vodi ka Trstu, gde uskoro treba početi pratiti zelene putokaze Venezia - Udine - A4. Nedeljom u cik zore Trst je u dubokom snu, oseća se samo neposredna blizina mora.

Izašli smo napokon na auto stradu ka Veneciji, koliko su u Sloveniji putevi odlični, ali ovo je bila pista, apsolutno ravan i besprekoran asfalt !



Pred Monfalcone-om ima obaveštenje da je blizu rampa za naplatu putarine, a pošto baš nisam voljan da plaćam šta ne moram, odmah posle te table bilo je i isključenje za Monfalcone, gde smo se i isključili.

I lokalni putevi su veoma dobri, ne možete juriti zbog ograničenja, što meni u ovom slučaju nije ni smetalo... Ko ima Ferrari, ima i za auto-stradu...
Izuzetno su dobro obeleženi, šansa da zalutate je svedena na teoretski minimum. Mahom su sve raskrsnice kružni tokovi.

Na ovom finom mestu pokraj nekog kanala ili reke, uz hladnu tekuću vodu napravismo pauzu za doručak u duhu paradajz-turizma.




Važna napomena: iz meni nepoznatih razloga, napisana udaljenost do nekog mesta na putokazima u Italiji je samo orijentacionog karaktera, jer na par uzastopnih putokaza pokazuje nelogičan sled brojeva, čak posle par kilometara imate i 7-8 km više nego pre tih 4-5 km !!

Inače, već nadomak Venecije spazili smo kolonu vozila nama u susret, bez kraja i početka.  Kad sam stao na pumpi da dopunim gorivo, saznao sam da svi ti ljudi idu u Lido di Jesolo, pošto je nedelja , i da je kolona duga oko 15 km !!

U Italiji ima auto-gasa, ali ne previše često i piše " GPL", a ne LPG kao kod nas.

Prateći put,posle aerodroma Marco Polo, iza jednog šumarka izbismo na Ponte de la Liberta, odnosno preko 4 km dugačak most koji prelazeći preko lagune spaja Veneciju sa kopnom. Na prilazu gradu postoje putokazi za nekoliko parkinga, sa displejom gde piše da li još ima mesta ili ne.



Parkirali smo se na veštačkom ostrvu poznatom kao Tronchetto, namenski gradjenom za ogromni parking , u više nivoa.Kad sam bio tamo pre 15 godina, bio je samo otvoreni parking, a sada je monumentalna višespratna garaža. I cena je više nego monumentalna-20 evra za preko 6 časova pa do 24 časa.

Naplata se vrši preko automata za plaćanje, prima sve apoene Evra, vraća kusur, a mogu i kartice. Prvo se plati, pa onda imate petnaestak minuta da izađete vozilom.



Od parkinga u centar odnosno trg Svetog Marka možete brodićima, ali i peške, uz pomoć mape i podosta šetnje uličicama i mostićima.

Brodić, popularni "Vaporette" košta 6,5 e po osobi, u jednom smeru ! Za one koji imaju ambicije da se više vozaju, postoji i dnevna karta za sve pravce po ceni od 14 e. Pošto sam sračunao da bi za nas četvero trebalo za povratnu vožnju 52 evra, rešili smo da malo pešačimo.

U principu nismo pogrešili, jer mnogo više možete videti idući iz uličice u uličicu, tj. iz kanala u kanal-odlazio sam u Veneciju i ranije-brodićem, ali mnogo toga sam sada prvi put video.

Pošto iz Venecije postoji na internetu gomila slika, postaviću ovde samo neke, uglavnom one kojih nema na razglednicama, ali biće i par takvih







kanal Grande, slikan sa "ponte del rialto"-most uzdaha



stepenice koje vode na taj most



lepi kolačići u venecijanskim lokalima...



Po starom pravilu, što ste bliže Markovom trgu, sve je skuplje-o ovome vodite računa ako ogladnite ili ožednite, samo 100 metara dalje možda možete proći i višestruko jeftinije !!

Mi smo imali sreće, pa smo nabasali na jednu prodavnica iz "Billa" lanca, a cene kao i u NS. Kilo jabuka 1,2 e, a pivo austrijsko, u limenci od 0,5, hladno, 0,75 e...

Pa ko kaže da je Venecija skupa ??

Ako "Billa" nije, "Ferarri" sigurno jeste...

Jedna od prodavnica u znaku "konjića", ima svega, od igle za kravatu, do F1...



a da ima osim Ferarija i Citroena, dokazuje nam ova slika,



Ladno od raznih limenki režu lim i prave minijaturne DS modele.

ima i u Veneciji krivi toranj, i to nekoliko



Neizbežan motiv-Basilica di San Marco,



i pripadajući zvonik na istoimenom trgu, kažu da je visok 110 metara !




Zanimljivo, ali golubova gotovo da više nema. Ranijih godina ih je bilo na hiljade, čak se vide i na satelitskim snimcima !

Inače-Venecija nije prljava, more ne smrdi-čak je uslovno govoreći čisto, i nije "nemoguća" gužva kako se spominje u raznim medijima, a na ličnom primeru znam da se i sa veoma malo novaca može proći. 

Ponovo kanal Grande i Ponte Academia, na putu ka prelepoj i nadaleko čuvenoj crkvi "Santa Maria dela Salutte", koju je opevao i naš poznati pesnik Laza Kostić



Salutte




detalj unutrašnjosti,




Nadomak parkinga spazili smo jedan prelepi brod, ogromni "kruzer" MSC Musica. Nezamislivo je ogroman, prima oko 3000 putnika, a bilo ih je u dokovima nekolicina




Skuvani i premoreni od celodnevnog štrapaciranja, donosimo odluku da skoknemo u obližnje, i van Italije poznato letovalište Lido di Jesolo.

Na putu ka tamo, ponovo smo se mimoilazili u trajanju od petnaestak minuta sa istom onom kolonom vozila koju smo videli i jutros, ali u drugom smeru .

Kad smo napokon stigli, i uz malo sreće parkirali se u prvoj ulici do mora, plaže su bile totalno puste.

Parking se plaća, 1,5 e na sat i to od 6 ili 7 ujutro, pa do ponoći !

Uniformna plaža,




šetalište uz plažu i prvi red hotela. Svaki hotel ima svoje parče obale, što je uredno obeleženo. Hotela kažu ima oko 400..



Prvi neposredan kontakt sa morem ove godine, prijalo je posle napornog dana. Žuti dolomitski pesak, kilometrima se proteže, plitko i podaleko od obale, mahom celog dana talasi, a more čak i pretoplo. Nije providno, mutno je od peska i talasa, i ima onaj specifični "algo-riblji" miris

Sa prvim mrakom mestašce potpuno oživi, vrvi od sveta, uglavnom mlađa populacija. Režim saobraćaja je specifičan, naime, od 22 pa do 6 ujutro većinom ulica je zabranjen saobraćaj, što treba imati na umu ako idete u život negde kolima, kako ćete do hotela u povratku-ili parkiraj na periferiji, pa ujutro po auto...




Kao što rekoh, parking se plaća, ali uzimaju se one kartice iz automata, a nisam video (za razliku od Trsta) da neko kontroliše, pa smo i tu malo "uštinuli".

Klinci su imali želju da jedu Pizzu u Italiji, što im je i ispunjeno. Na naše ogromno iznenađenje, pica , i to povelika, košta od 3,5 do 6 evra, barem u ovoj, od mora drugoj ulici,



Što će reći, jeftinije nego u NS.

Pošto se rano budimo, iskoristili smo ranu zoru za jutarnje kupanje i uživanje u izlasku sunca nad mirnom vodom.




Napuštamo Lido i nastavljamo prema Sloveniji, od Monfalcone-a lokalni putem, uz more ka Trstu.

Usput...



Parkirali smo BX-a na Tršćanskoj rivi -i tu se plaća 1,5 e na sat i strogo kontrolišu !

Prošli smo i ovim znamenitim trgom iz onih vremena, kad se cela Juga ovde snabdevala farmericama, mandarinama, i još koječime...




ta pijaca postoji samo još u pojedinim sećanjima, tu je sada napravljen parking,



Inače, apsolutno ni govora da se može i danas kao nekada pazariti u Trstu. U četvrti oko Panteona i naše crkve Svetog Spiridona više nema jeftinih radnji, čak naprotiv ! Sve firmirana roba, a cene trocifrene... Nema Kineza

Srećom ovo mesto postoji i dalje, tu me je još kao dete moj deda Voja (radio je 20 godina u CIMOS-u, u Kopru ) dovodio na odlične frape-e !

I ja sam doveo i sledeću generaciju ljubitelja frapea . Ako idete u Trst, obavezno u "Cremcaffe" !



Za lakšu orijentaciju, Cremcaffe je odmah kod ovog gradskog tunela,



sam pupak grada, Panteon koji datira još od rimljana, nekada je tršćanski "kanal Grande" vodio do njega, danas je taj deo nasut, a kanal malo skraćen,



Nastavljamo ka Istri, preko Škofija, Kopra i Portoroža...

Do Kopra stigosmo novosagradjenim autoputem (kroz Italiju bez naplate, a za Sloveniju smo već imali vinjetu)

Ovde se nekada nalazio CIMOS, danas je ogroman servis i auto-salon Citroen. Najnoviji C 3 košta 9.980 e, tako piše na bilbordu !






na putu od Kopra ka Portorožu i granici sa Hrvatskom, lep "zeleni tunel" od borova.Nigde nije pisalo da je zabranjeno fotografisanje u vožnji,



do Istre još samo nekoliko kilometara...
Posle Portoroža, dragulja slovenačke rivijere slede Lucija pa Sečovlje, pogranično mesto u kom ima i sportski aerodrom, a i solana koja se vidi sa puta. U Hrvatskoj je granični prelaz Plovanija.

Na granici nas niko ništa nije pitao, čak ni pasoše nisu gledali. Morali smo Slovenca da zamolimo da lupi pečat, da posle nemamo problema, jer dani se broje od ulaska u EU, pa ako nemate izlazni pečat, tretira se kao da niste izašli 

Neposredno posle granice ima kružni tok, odvajanje za "istarski ipsilon" , ili na Savudriju, pa starim putem uz more.

Mi smo se odlučili za novi put, ali ne zadugo, bila je neka nebulozna kolona na delu puta sa po jednom trakom, tako da sam se isklučio na Novigrad i nastavio do Poreča uz more.

Saobraćaj u Poreču je relativno komplikovan za tako malo mesto, ima podosta kružnih tokova,puno ulica koje vode tamo-amo, odnosno do iste tačke može se stići na više načina, dosta parkinga sa naplatom, ali ima mesta, a ima i INA pumpa koja toči auto-gas. Takodje imaju i "Lidl", a super-market iz lanca "Plodine" .

Mi smo bili smešteni u delu kod plaže "Brulo", 400 m od mora i 17 minuta peške od samog centralnog trga u starom gradu, tako da auto po lokalu nismo koristili. Ali samo u lokalu...

Kuća u kojoj smo imali trosoban apartman na raspolaganju,




Plaža u Poreču tj Brulo je veoma uredna, ali palo mi je u oči da su šume uz šetalište vrlo atipične za primorje, naime, osim tzv himalajskog bora, kao dominantnog drveta u primorju, okolina Poreča ima hrastovih šuma (?), kao i sadjene šume kedrova.

Svaka čast za održavanost šumskog pojasa, a i trava koja je tu posejana je nadrealno zelena,




sadjena kedrova šuma,




ova staza uz more se redovno čisti, i pere .Jedno jutro smo prilično uranili i bilo je sve mokro iako kiša nije padala. Slika je načinjena pred kraj dana, nakon što je tuda prodefilovalo nebrojeno ljudi, i još je vrlo čista i uredna.




trava, a i zaliva se u toku dana



Mahom sve plaže u Poreču su sa plavom zastavom, uglavnom prirodno kamenite, ali se vidi da ih je ljudska ruka malo kultivisala i učinila pristupačnijima.
Ima relativno dosta kabina za presvlačenje,tuševa,raznih ugostiteljskih objekata, najam sportskih i vodeno-sportskih rekvizita, kao i "jet-ski" po ceni od oko 30 e za 10 minuta ludovanja na talasima.

nakoliko raznih slika plaža,









Polako se spušta veče...



Poreč je vrlo tipičan primorski grad, staro jezgro je na malom poluostrvu , sa uskom uličicom i kućama iz 15-16 veka. Poznat je po tzv. Eufrazijevoj baziliki iz 6 veka, koja je veoma bogata mozaicima, i solidno je očuvana. Po njoj Poreč i nosi epitet-grad mozaika.

Uske ulice, vrvi od turista i jako osvetljeni izlozi.



jedna od galerija u kojoj ima i kopija-reprodukcija mozaika,




a na glavnom trgu bina, i na bini-klape ! A šta drugo...?



Biće još o Poreču kasnije.

Pošto me mesto ne drži, krenusmo na izlet, kao prva destinacija odabrana je Pula. Oko 65 km, putovali smo nekih 5 časova...

Prvo mesto u kom smo se rashladili je Funtana, odmosno istoimeno hotelsko naselje. Veoma lepo uredjeno, gosti uglavnom Rusi, usluga all inclusive-88 e po osobi dnevno, pa ko voli... malo smo se promuvali i brzo dalje, dok nam nesto nisu naplatili.



Lavanda,




deo plaže namenjen najmladjima



panoramska...



Funtana, pogled na kompleks. Ispred kompleksa, izvan ograde ima super-market Konzum, tu sam parkirao, i prošli smo rampu bez problema. Inače, ako idete autom naplaćuje se.



Jedna od novijih atrakcija je lokalna varijanta "Parka iz doba jure", naime, na lokalitetu gde su pronađeni fosili i razni ostaci dinosaurusa, napravljen je ovaj "Dino-park". Dinosaurusi koje vidite su u prirodnoj veličini, robotizovani su tj.pomeraju se i puštaju zvuke, ali utišano, da ne plaše decu. Nismo ulazili, samo smo kibicovali preko ograde,






U nastavku puta prema Rovinju, prolazi se pokraj ove osmatračnice...



...a sa osmatračnice se proteže pogled na Limski zaliv,neki ga čak zovu fjordom, dubok usek mora u kopno,



Nije nas mrzelo da se skotrljamo do samog mora u zalivu, sve aktivnosti na vodi su zabranjene, uzgajaju školjke i ribe. Ima za kupiti sveže ribe i nekoliko restorana u okolini.

ovo je neko uzgajalište,





spuštanje u Rovinj, pravo kao strela,





Prepoznatljiva slika Rovinja. U Rovinju se nismo zadržavali, bilo je prilično gužva, a i imali smo neki subjektivan osećaj da nismo baš poželjni.



Primer 1. Uniformisano lice koje na nekom kružnom toku reguliše saobraćaj samo nas nije pustilo ka centru, pod izgovorom da je put zatvoren, iako je mnoštvo vozila i i spred i iza nas tuda prošlo.

Primer 2. Čovek koga sam zamolio da nas fotografiše kad mi je vraćao fotoaparat krajnje kiselo-ozbilno je promrmljao "e dok sam se sa vama z...ebavao, izgubio sam dve mušterije", a niko živi ga nije ni pogledao u tom trenutku

Primer 3. ima ih, ali neću dalje, to su ipak naša subjektivna viđenja, pa smo produžili dalje

Dalje starim putem ka Puli nailazi se na selo Bala, u unutrašnjosti. Od njega vodi oko 6 km puta do istoimenog kampa. Odjednom smo banuli pred recepciju i tražili su nam recimo 100 kuna (ne sećam se tačno) za ulaz kolima, ali prvi sat je uz ostavljanje ličnih dokumenata besplatan. Kad sam spomenuo da imam samo prijavu boravka, a ostalo mi je u sobi (vozačku ne mogu dati) pustili su nas besplatno i to neograničeno, pošto smo u Istri regularni gosti. Po našem mišljenju, kamp je raj na zemlji, totalno divlje okruženje uz minimum tehničko-civilizacijskih dostignuća, ali veoma uredan i opremljen (topla voda, veš mašina, sve uredno i novo...). Proteže se u zonama A i B duž desetak kilometara obale. More kristalno čisto i mlako, beli pesak na dnu, iako je ulaz malo nezgodan zbog kamenja.

do kraja puta u kampu,



kraj, dalje su stene da neko ne bi produžio u more,








deo plaže



ovaj plac u kampu sam zapljunuo, na samoj obali je, a u hladu !



Nastavljamo starim putem, sledeće mesto je Fažana,





Maslinjaci kraj puta,





Turističko naselje u Fažani, deo su bungalovi tj kućice, a drugi deo je kamp-odvojeno prikolice i šatori, veoma prostrano i uredno. Takodje se plaća dnevni ulaz u kamp, ali ako se ulazi bez kola na do sat vremena, džabe je. Tako smo i ušli.

Prodavnice i agencije unutar naselja koje organizuju izlete na Brione, koji su odmah tu !



prema plaži, levo su kuće a desno kamp,




Bazeni za najmlađe u okviru kampa,





Plaža, beli šljunak, talasi, toplo more, viori se plava zastava...
Sa plaže pogled na Brione. Znao je Maršal gde valja...






Nakon rashlađivanja nastavismo ka Puli.

Napokon, nakon višesatnog putovanja, evo nas u Puli. Tu smo išli u neku privatnu posetu, a iskoristili smo da obiđemo čuvenu Pulsku Arenu,




Pošto je u pitanju uistinu kolosalna građevina, ovo je bio jedini način da sve stane u objektiv, pa i onaj koji fotografiše,



U smiraj dana nastavismo ka samom špicu Istre, ali zaustavili smo se u kraju pod nazivom Verudela. Tu se nalazi nekad čuvena diskoteka "Piramida", hotel "Brioni", a nama se dopala plaža "Ambrela", šljunčana, kažu da ima talasa mahom ceo dan

Plaža Ambrela pred zalazak ,



Šumica pokraj plaže, zanimljiva igra svetla i senki, ali snimak ne dočarava...





Tipična sladunjava slika sa godišnjeg...



Po mraku smo se vratili u Poreč, išli smo nazad Istarskim Ipsilonom, stigli za oko pola sata, koji minut duže. Inače, vožnja Ipsilonom se od 01.07.2010. plaća, od Pule 12 Kn,

Koji dan kasnije rešili smo da posetimo Opatiju, jedno od najstarijih i najuređenijih letovališta na Jadranu.

Krenuli smo starim krivudavim brdskim putem, preko Pazina, pa na Labin, i izbismo na more kod Plumina. Tu na jednoj krivini, na krajnjem obronku Učke postoji jedan restoran tj hotelčić sa vidikovcem, sa kojega se pruža pogled na Kvarnerski zaliv i okolne otoke, u prvom redu Cres, a kad se pažljivije zagleda, vidi se i most koji spaja Krk sa kopnom. Onaj preko koga se kad puše bura ne vozi...

Sam vidikovac datira još poodavno, sudeći po fotografijama koje su pokačene u restoranu.
Evo jedne od njih, smeta refleksija na staklu, ali obratite pažnju na automobile !



ovde se nazire Rijeka u daljini,





pogled na desno, i Cres,



Pluminski zaliv, prelepa boja mora,




Obala ka Opatiji, ili Abaciji, kako se zvala pre sto i više godina,




Najzad stigosmo u Opatiju. U samom mestu saobraćaj je malo čudno rešen, i sve je nešto gore-dole, ali kad se više puta provozate u krug, sve vam postane jasno ko dan !

Naravno, parking se i ovde plaća, oko 15 Kn sat, ako istekne uplata, kazna je 200 Kn, a ako nemate uplatu uopšte, pauk nosi i to košta 400 Kn

Mi ne bi bili mi da nismo pronašli u Florijanovoj ulici, iza vatrogasaca mesto gde se može besplatno parkirati.

Hotel "Kvarner" i čuvena terasa na kojoj se odigravao nekad poznati Opatijski festival, sa Terezom Kesovijom i ostalima...



Prelepi i negovani parkovi u Austrougarskom stilu... Inače, hotel "Kvarner" datira ako se ne varam iz 1884.godine.



Segment šetališta uz more, poznatijeg kao "lungomare", ima xx kilometara, od Voloskog kod Rijeke, preko opatije do Lovrana, neposredno uz more, istom ogradom celom dužinom ograđeno.



Još par scena sa šetališta,







Kupali smo se na plaži ispred "Kvarnera",more je dosta hladnije nego u Poreču, ali fenomenalno čisto, uprkos mnoštvu sveta. Dno je peščano, ima i plićaka pogodnog za igre sa loptom, a sama obala je kamenito-betonska. Ima kabine, i tuš, ali moraš ubaciti novčić, koliko se sećam 5 Kn, i onda automat pusti vodu.



panorama sa starinskim hotelima u pozadini. Onaj u prvom planu je "Palace" nekad se zvao "Slavija", enterijer je kao iz romana Agate Kristi-bio sam tamo neke 88 ili 89.

I naravno, mesto na kome se svi koji posete Opatiju slikaju



U povratku (istom trasom) svratismo i na reklamiranu plažu u Medveji. Bilo je već dosta kasno i prazno, more vrlo fino, plaža šljunčana. Preko dana je verovatno za one sa dubljim džepom,jer dnevni najam ležaljki (doduše imitacija ratan pletiva) izađe 50 Kn po personi, a na plažu je zabranjeno unošenje hrane i pića, znači, sve tamo kupuješ...




Kontinentalna Istra, okolina Pazina pred zalazak sunca,





Dodje i 12. Juli, Petrovdan... To je inače slava u mestu u kom živimo. Pošto već nismo u svom mestu, rešismo da odemo na liturgiju u nama najbližu srpsku pravoslavnu crkvu, a to je Svetog Spiridona u Trstu.Nalazi se u samom centru grada, potiče iz 19. veka. Malo je neobično kroz dve države ići na liturgiju, ali bilo je interesantno.

Inače, od Poreča do Trsta sa sve granicama, gradskom gužvom i parkiranjem, treba okruglo 2 sata !

prve tri slike su načinjene par dana ranije, na istom mestu









u pozadini se vidi ikonostas, na kome se nalaze i ikone izuzetne vrednosti, uradjene u ruskom stilu sa zlatom i srebrom, dar carske porodice Romanov.



Posle smo se jos malko prošetali po gradu, ima prelep i ogroman trg "Ujedinjenja Italije", na kome se nalaze sve važne institucije.

Taj dan su bile pripreme za neku manifestaciju, postavljali su veliku binu, a komunalci su prali četkali ceo trg, šišali rastinje u okolnim ulicama. Samo još da su polirali...

gradska kuća,




mislim da je nekadašnja palata guvernera,



pogled ka luci



malo dalje, zgrada tršćanske berze i renoviranje okoline u toku




Kad nam je isteklo skupoceno vreme za parkiranje, pođosmo nazad ka Istri, ali nekadašnjim putem, uz more kroz Muggiu, pa na prelaz Lazaret. Naravno, prelaz više ne postoji, ali su objekti ostali.

Mestašce Muggia je vrlo simpatično i živahno, stari mediteranski trg, mali dvorac na brdu, neki tuneli za saobraćaj, marina sa jahtama... A u radnjama imaju i odličnu mortadelu, pošto smo ogladneli, kupismo mortadele i šta je još trebalo, i napravili smo izvanredne sendviče.

Marina u Muggi-i, pogled na Trst u pozadini



Po ulasku u Sloveniju, kako nam je i pored klime postalo vrućina, rešili smo da na plaži u Ankaranu potražimo osveženje.

Jedan od retkih promašaja ovog letovanja, plaža je apsolutno grozna, ni po koju cenu je ne preporučujem, osim ako vam debelo plate...

Betonirana obala, mutno more, neko ogromno kamenje u vodi, mulj i travuljina, plitko za plivati, a odvratno za hodati...



Sanitarni čvor više liči na zatvor, demodiran i neugledan-a u čuvenom kampu u Ankaranu.

Da bi prali sudje, išli u toalet, tuširali se i sl, morate ubaciti žeton !

Ulaz u kamp kolima se plaća 5 evra, peške je besplatno, ali je parking 1 e na sat... Imali smo sreće, jedan čovek je platio više sati, a ranije je odlazio, pa nam je ustupio njegovu karticu...

Posle nam je bilo jasno zašto je prevremeno otišao...

Pomenuti sanitarni čvor,



Nakon Ankarana , skrenuli smo sa glavnog puta i provozali se kroz Koper.Simpatičan primorski grad, sa starim jezgrom i lukom, a nama sa foruma grad dobro poznat iz minulih dana.

Hotel "Koper", nekada se zvao "Triglav", tu sam kao mali proveo podosta vremena idući sa mojima kod deda Voje u posete.



Od hotela se preko zaliva pruža pogled na nove delove grada, Semedela, Markovec...




Idući uz obalu sledi Izola, poznata svakom od nas po igračkama "Mehanotehnika", a potom sledi Portorož, poznato Slovenačko letovalište. Rešili smo da potražimo osveženje u hotelskom naselju "Bernardin".

Tu je sve visoka klasa, hoteli sa 5 zvezdica, cene adekvatne... Čuvar parkinga nas častio besplatnim parkiranjem, valjda kad je video kakvim autom smo došli...

Hotel "Histrian"





Hotel "Bernardin", nekadašnji hotel "Emona". Neobične koncepcije, sagradjen je uz liticu, ulaz je na vrhu, pa se spuštate do soba.





Plaža pred Bernardinom, ništa posebno, ali vrlo fino more...





Ulaz u hotel, sa gornje strane




stara crkva Svetog Bernarda, po kojoj ovo naselje i nosi ime




Po prelasku granice malo smo skrenuli sa glavnog puta na stari Istarski, uz more.

Prvo mesto u koje smo svratili bilo je Savudrija, sa nadaleko poznatim svetionikom



u blizini svetionika je i kamp, u dubokoj borovoj hladovini,a plaža, iako kamenita je veoma ugodna, a more je bilo više nego prijatno



nije mi jasno koja je ovo fora sa ovim čamcima, ako neko zna molio bih objašnjenje. Čak na amblemu Savudrije se nalaze svetionik i ova čudnovata konstrukcija



Savudrijska rivijera se ponosi sa 11 plavih zastava !




Posle Savudrije, zaustavili smo se u Zambratiji, mesto koje je naš forumaš Singa već opisao u svojoj temi.

Ako se ne varam, ovo je kuća sa ogromnom terasom, u kojo je boravio.




I plaža je kao što je opisao...





Idući dalje uz more, prođosmo kraj Umaga i zaustavili smo se kod autokampa "Sirena" u Novigradu. Pored je i hotel u kom se pre 20 godina održavao tradicionalni prvomajski susret YU-AS kluba-



a ovako pre par nedelja



Već pusta plaža kod kampa, vrlo uredna, ali prilaz moru klizav. Vidi se Lanterna sa druge strane zaliva



Put dalje vodi preko veoma zanimljivog ušća reke Mirne,



reka Mirna-u pozadini se vidi most-vijadukt preko iste  na Istarskom Ipsilonu. Ta deonica se naplaćuje 14 Kn.



Zalazak sunca nad Novigradom



Došao je i dan povratka... 

Preko Kopra smo odličnim auto-putem veoma brzo stigli i do Postojne, tj svetski poznate Postojnske jame.




Fotografisanje u jami nije dozvoljeno, pa ima samo par slika

ovo je ispred ulaza u jamu,



a ovo ispred izlaza..



Na platou ispred vrvi od turista sa svih krajeva sveta




od platoa ka parkingu. Parking se plaća 1,5 e na sat, ako se zadržite manje od sata onda je besplatno ! Ali tura po jami traje 2 ipo sata...




Nepunih 10 km od Postojnske jame nalazi se Predjamski iliti Erazmov grad, iz 16.veka, mada ima podataka da je postojao u nešto drugačijem izgledu još u 13.veku.
 U njemu je boravio i poznati vitez-buntovnik Erazem.




Par dana kasnije u planu je bilo održavanje srednjevekovnih viteških igara, pa je napravljena i ova srednjevekovna, "riterska" bina, savremenim jezikom VIP loža.



legenda kaže da je Erazem sahranjen pod ovom lipom



Od Postojne dalje prema Novoj Gorici autoputem, kroz vinske regione.



pa polako lokalnim putem ka severozapadu,



nailazimo u ovo neobično mesto Kanal, kojim protiče reka Soča-u Italiji se zove Isonzo i uliva se u Jadransko more kod Monfalconea



Momak iza nas se upravo sprema za skok !




odavde se bolje vidi,



nastavljamo ka severu...



pred Kobaridom






nekad je ovde postojala vojna industrija,



ušli smo u područje nacionalnog parka Triglav, reka Soča u gornjem toku



autoportret nad rekom,




raj za kajakaše,



pred zalazak sunca u Julijskim Alpima...



Valja naći mesto za noćenje. Predeo je suviše lep da bi se noću vozili i sve to propustili . 

U poslednjim minutima dana stižemo u kamp "Soča" i postavljamo šator.



Kamp je izuzetno uredan i uredjen, zaslužuje čistu desetku. Noću je dosta hladno, ali nije nam smetalo da se dobro odmorimo,

Noć u kampu-posle 23 časa je apsolutna tišina, samo reka žubori u blizini,



jutro... treba nastaviti dalje



komšije u kampu, još su spavali dok sam ovo slikao,



ovako izgleda prtljažnik na god. odmoru...





Recepcija kampa, odjavljujemo se i nastavljamo ka Vršiću,




put ponovo vodi uz reku Soču, koja ovde menja ćud, veoma uzana, veoma brza i opasna





da bi se prešla postoji srećom ovaj most u stilu Indiane Jones



deluje veoma bezbedno,



U nastavku putovanja nailazimo na ovu simpatičnu kućicu..



.kroz čije dvorište protiče Soča. A ima i plažicu od belog peska



Na samom početku penjanja ka Vršiću, odvaja se puteljak koji vodi ka izvoru Soče, kako je zovu, smaragdne reke.

Od momenta kad se parkira, ima još desetak minuta pentranja po kamenjaru i šumi, ali je vredno



približavamo se izvoru,



sam izvor-voda pod ogromnim pritiskom kulja iz stene uz zaglušujuću buku,




voda je toliko hladna, da noga posle 8 sekundi utrne, a posle 10 počinje da boli




malo niže smo obnovili zalihe pijaće vode i krenuli dalje..



Posle nekoliko krivinica, popeli smo se i na prevoj Vršić, 1611 mnv. Imao sam manji maler sa autom, dok sam na usponu preticao autobus, otkačila mi se opruga od gas-papučice, tako da je motor stalno radio pod turažom. Stao sam i za nepun minut otklonio problem, ali me je bus ponovo obišao, pa sam morao ići iza njega do sledeće prilike...  

Na samom vrhu mi je bilo žao što je onako pun prtljažnik, ova rotacijska životinja bi nam taman dobro došla, malo da se počastimo...



pravac prema Kranjskoj Gori,



prema Bovecu,




još malo pejzaža...






 

Do Kranjske Gore vodi tzv Ruska cesta, u spomen Rusima koji su bili Austrougarski zarobljenici u prvom svetskom ratu, i koji su taj put izgradili.

U snežnoj lavini ih je stotinak poginulo, i tom prilikom je sagrađena i ova kapelica, na zajedničkom grobnom mestu,



jedna od krivina,



kapelica



jezerce na reci Pišnici i bronzani kozorog, Kranjska Gora



Na tromeđi Slovenije, Austrije i Italije je Planica, poznata po skijaškim skokovima.

Ovako to mesto izgleda leti,



A ovo je nova skakaonica u izgradnji. Kažu da kad se završi, biće najveća na svetu !


Posle malo vožnje pitomijim predelima, stadosmo u Bled, i potražismo osveženje uz nadaleko poznato Bledsko jezero,





romantični čamci na vesla, možete ih iznajmiti da sami veslate, a možete i da se vozite, do ostrvceta...




dobro dresirane pastrmke, poziraju turistima 



osim pastrmki i dece, ima i pernate živine...



A naravno, tu smo i mi. Bledski zamak u pozadini, viiisoooko na brdu. Voda je iznenadjujuće prijatna za planinsko jezero, čista je i skoro mlaka.



A sad mi,

Nakon pročitane reportaže rekoh sebi "Ići ćeš!". I to odmah.Samo razlog.Ženi se šurak u Trstu. Kuš bolje!

Elem, 7 dana 2720 km. 
Planirana, kažem planirana ruta, pojasniću kasnije, 


1.Pančevo- Žabalj-Ratkovo-Erdut-Osijek-Virovitica-Varaždin-Ljubljana- Trst-Umag

2.Pa onda jedno deset puta Umag-Trst-Umag


3. Umag-Venecija-(preko sela)-Umag


4.Umag- Gorica-Kranjska Gora-Tarviso- Tolemzo(opet planiranao a nije ispoštovano)-Udine-

Palmanova(neplanirano a bili) -Umag

5.Trst-Općina 24 i po puta 
 
6.Općina -Zagreb -Pancevo-BL (krajnje nebitno i dosadno ali  zato 1000km)  

Četiri meseca sam planirao, dogovarao, računao, u GPS  je ukucao rutu kao "masterklas" da bi  mi u par sati pre polaska  javili da je sve blokirano i da nema šanse da se ide preko Vojvodine. 
Zašto?
Zato što u Srbiji ima 5000+ seljaka , bogatih selajka, Kojima kad se ćefne, a dosadno im ,zeznu Acu  za rutu. Blokirali sve puteve po Vojvodini jer je vlada Republike Srbije ukinula posticaje za poljoprivrednu proizvodnju ako vlasnik ima više od 100 ( i slovima sto ) hektara zemlje. 
Da  je Hitler '39 imao toliko bogatih seljaka spremnih na zezanciju,danas bi se Buenos Aires zvao DIE BESTE LUFT. 

Ukoliko smatraju da nisu bogati , a da sam ih povredio poredjenjem, nek svu zemlju preko deset hektara poklone meni, a ja ću da im se izvinim.  

Uglavnom zbog pomenutih srpskih mučenih i napaćenih latifundista, moradosmo na trku i frku da izlećemo i vatamo jedinu dozvoljenu rutu, bez sna i odmora, pa tako na putu za Trst videsmo i Kovin,Smederevo, Vrčin,Kaludjericu. Platismo sve putarine i uđosmo u Sloveniju.Prvi put u životu,i meni i supruzi.  


Prvo što se da zapaziti,a da nema kod nas,  je 

buš pukla?
BUM!  



Nuklearka Krško, 

Ostala mesta usput se redjaju, liče na Sloveniju što bi se reklo, uredno sređeno, ali generalno ipak 300km daleko do Nemačkog standarda. Mi koji smo prvo bili u Nemačkoj, Luksemburgu i Holandiji pa onda u Sloveniji ipak ne sedamo na priču "joj što je Slovenija sređena" Ništa posebno, jeste uredno ,u odnosu na Srbiju ,Grčku, Bugarsku i sl, ali ima i drndavih zgrada, lošeg asfalta, da se ne lažemo.....

Ako bi smo put do Ljubljane i obilaznice oko iste predstavili jednom slikom,onda je moj favorit,



Već je jutro skočilo, a umor stigao, iskusno donesemo odluku da ne pijemo kafu na pumpama autoputa, već nam karta pokaže da je najbliže autoputu Vrhnika.20 minuta pauze,pred zadnjih150km. 





još malo po Vrhnici,pre nego što smo naboli autoput,



nakon Vrhnike, po autoputu se već oseća "more,život , odmor..."
E ovako ćemo i mi narednih puta, bicikl na auto i Bog te veselio,



levo ,desno gore, dole, i eto nas pred morem,
Ova planina odvaja primorsku Sloveniju od ostatka ,



Ulazak u Italiju je premašio naša očekivanja, posle će se ispostaviti da je  Općina, jedno jako fino mesto za život , čak i za njihove pojmove, a nama pažnju privlači krivina "Srpska radost" 



Ulazak u sam Trst, dan okupan svetlošću, sve sija i blista. Kažu nam ljudi posle, da se Trst značajno sredio u zadnjih 5/6 godina da je ranije bio rupa, krajnje bezvezna, odredište švercera i klasičan lučki grad. Mi na sreću videsmo stvarno lepu sliku.







Ko nije bio u Trstu, ne zna šta se zove problem sa parkiranjem. Javnih garaža ili nema ,ili ih ne označavaju sa onim plavim "P ", Italijani u proseku na sto stanova poseduju 400 automobila, i 18 parking mesta, pa ko o'vati u'vati, ostali kruže, dok se ne oslobodi.

Skutera ima milijardu, neki čak tvrde da u Trstu ima najviše registrovanih skutera po glavi stanovnika ma svetu. Bilo kako bilo, uz enormnu sreću i činjenicu da nas je zakačio produženi praznični vikend u Italiji,( Dan Republike, 2 jun) i nije bilo toliko strašno sa parkiranjem. 
Skuteri,



A ima i ovakvih automobila i to tušta i tma. Najjače su registracije na ovom gospođicinom fići.Ja ovakve talijanske tablice pamtim kad sam bio klinac, znači pre jedno 30 tak godina.





Ovo izmedju slova TS i broja 13 je petokraka, gospodo.

Kad sam već kod zanimljivih četvorotočkaša, prvo jutro izmedju Umaga i Trsta smo bili u koloni iza ovog Švabe,od stotinu ljeta i njegove mlade cure, dvadesetogodišnjakinje.Alfa Romeo, a od napred izgleda kao ajkula.

" Život i posle stote" takvo bih ja umetničko ime dao ovoj fotografiji.



Nakon standardnog krkanluka povodom dočeka, odlučimo da iskoristimo ostatak dana,najefikasnije moguće, i odemo do Dvorca Miramar.

Izgleda stvarno za svaku pohvalu, park okolo je pravi primerak lepo uredjenog prostora.Ulaz u kompleks,džabe, a u pojedine zgrade se plaća, espreso valjda jedan evro i 50.









Možda je najzgodnije ovde da prepričam deo te istorije. U završnim operacijama drugog svetskog rata partizani pod Kočom Popovićem ulete u taj deo Evrope. Medjutim saveznicima delovalo malo previše Jugovića tako blizu središta Evrope, pa pošalju na vrat na nos Novozelandske jedinice tako da tehnički gledano u Istru i do Mudje ulete partizani a nemački garnizon u Trstu koji je bio u dvorcu San Guisto se kompletno bez borbe preda Kivijima pod uslovom da ih ovi ne isporuče partizanima. Komadant kivija pristane, zauzme Trst, a onda preda Nemce partizanima. Joj! Takodje partizani stignu i do Monfalkonea-Diuna, kako i logična linija razgraničenja izgleda ali onda uleću Ameri. Stacioniraju komandu u ovaj dvorac i proglase zone A i B.
I mi smo tvrdili da su obe naše, pa onda bar jedna, Trst npr, a onda su Ameri 1955 "poklonili"zonu A Republici Italiji u cilju, citiram sa jednog kamena u dvorcu Miramar:

" ..U cilju razvoja demokratije i vladavine prava...." 

Po trgu "Plaza Unitae" ukrug,











po Trstu ,onako usput ...
zgrada berze,



ulica gde Bata cipele nisu jeftine,





stepenice koje vode do tvrdjave San Giusto,i parka okolo,crko sam penjući se,







E, ali stari znalci znaju da kad crkneš od penjanja, tad se okreni unazad i sledi nagrada.Pogled kad sam već bio crk'o,







kanal sa našom crkvom u pozadini,tzv Ponte Roso,





Dan nakon prvog čina venčanja, pošto su bila dva, po planu je trebalo da idemo u Veneciju vozom. Tako su nam svi rekli. Skup i komplikovan parking u Veneciji. Odemo na železničku stanicu ,pitamo kad šta i pošto, 20,10 evrića povratna po osobi. Pomnožim sa dva, pogledam na kartu, pomnožim sa 5, pa puta 1.18 , i uračunam najbitniji faktor tog dana da je Dan Republike , a već mi pre toga lokalci objasne da se ne plaća parking, da su svi Italijani već prvog popodne kidnuli, da nema žive duše, i ukapiram da za cenu voza možemo stići tamo i nazad plus klopa i piće u supermarketu i još da ostane.
Tako i učinimo naredno jutro.
Spičimo po "selima" Monfalcone-Cervignano De Fruli-Venecija Meštre,  vožnja prva liga, žive duše nema, 60/70/90 opušteno i lagano stignemo do Meštrea. U Meštreu takodje nema žive duše, parkiramo negde u centru, zapišem na papir ulicu gde sam se parkirao, uletimo u neki bus za Veneciju St Lucija ,pitamo za kartu šofera kaže " ne prodaje danas, zato što je Dan Republike", sta ću vratim dva eura u džep onako tugaljivo,   i uzviknem "Viva  La Republica"
I stigosmo u Veneciju, onu pravu turističku.
Ko to nije video ne može se opisati rečima. Možda eventualno Šolohov ili Hemingvej, ali mi sitni reportažisti ne. 

 
Ako nije bilo 50 000 stranih turista na ulicama nije bilo nijednog. Upadljivo malo Italijana, zbog pomenutog praznika, pa  bolji poznavaoci kažu da uopšte nema gužve. 
Uglavnom levo desno i posle jedno sat i po stigosmo do....


U kratkim foto cratama ,da pokušam da dočaram duh i izgled Venecije, 

























prodavnica sa karnevalskim maskama,
















Ako se nekome od vas činilo da je ponekad malo čudna kalkulacija cene novog Citroena, onda je to zato što izmedju ostalog plaćate i reklamu na ovakvom mestu.Trg sv Marka,tamo gde espreso košta 10 evrića,

















Tu se javio onaj problem stari, noge otpale a pije nam se i espreso.
Iako je u  njeg' posed mali, to mu nije smetalo da još malo navali,
Dve, tri ulice iza, kafa 90 centi i poznata faca,  





Uglavnom popijemo kafu vratimo se nazad na obalu pa opet levo desno, i posle nepuna dva sata laganog hodanja    stigosmo do busa za Meštre.
Moram priznati da smo stvarno uživali u Veneciji, nije smrdela ,nije bila prljava i nije bila prevelika gužva, a vreme taman. Ponekad se stvari slože same od sebe.
Pošto nas je noć već bila uhvatila, odlučimo da se vratimo autoputem, i na kraju ustanovimo da je razlika izmedju autoputa i vožnje po magistarli/selima 30 minuta. A 8 eura putarina. Nije vredno.



Lepo se odmorimo tu noć ,legnemo mrtvi umorni u 2, ustanemo u 8, i ponovo da iskoristimo dan. Malo će da izletujemo, da se prebaziramo iz Umaga u Trst,i usput da shopingujemo, svakome po želji. 
Ništa lakše kad je čovek oran i odmoran. Mi dobro načeti, ipak ne odustajemo. 


Kopar-desno do one planine ( zove se  Nanos, saznao posle) pa levo preko Ajdovščine do Nove Gorice. 
Potrošimo vreme na obnavljanje zaliha, bacimo oko na ostale butike i prodavnice, vratiću se kasnije na taj detalj, i krenemo lagano uz reku Soču.

Pre toga mislim da je  na ovoj fotografiji ovaj zeleni objekat  ona čuvena bolnica , što je pola zgrade bilo u SFRJ a pola u Italiji, preko koje su mnogi otišli u slobodu i demokratiju, da prostite.




veštačko jezero na Soči,



Ruta koja sledi je stvarno lepa, kako u pejsažnom tako i u urbanističkom smsilu, čitav niz malih naselja, generalno govoreći fino sredjenih, ruta se lagano penje, planine postaju sve "aplskije", Soča sve brža i uža, verovatno i hladnija, 



tzv. Most brata Đoleta,

 

Što se tiče vremena bilo je vrlo eventualno....
Bio je početak "Đenovca" sto je acak iskusno opazio dan pred put, nagovestio ženi , da se ne bi mnogo razočarala, ali i dao  objašnjenje da neće vreme biti previše loše, jer je jun mesec, ali će biti nestabilno i nepredvidljivo te stoga adekvatno pakovanje, šuškavac ,kišobran ,obuća za po kišu i sl. 
I tako je i bilo. Nismo se obeshrabrili, kretali smo kako smo i bili planirali, ali kako smo puno u toku svakog dana prelazili ,onda nam nije ni bilo previše bitno. Ako pada kiša u Umagu , ne znači da pada u Veneciji i slično.
Bar dvadeset različitih meteoroloških uslova je nas zakačilo u danu izleta po Alpima. 


Ima tu kvalitetna priča na temu meteorologije.Na Vrsiču popričam s nekim tipom što prodaje suvenire,Bosanac na privremenom radu , obradovao se kad je video auto sa pravim  tablicama, i na moje pitanje rade li zimi i da li je prohodan prevoj on se nasmeja i reče kako ne rade, jer zimi bude i do 6 m snega.
Tu ja malo iskuliram , čuj 6 m snega, vidi se da je predugo van rodnog kraja,  , i nastavim dalje.
A posle kad dodjem do tih slika i te priče nastaviću o tome ko je u stvari glup i neobrazovan.


Put od tog mesta Kanal, prema Bovecu je čudo nad čudima. Mislim ne u smislu gradjevinskom, na pojedinim delovima, izgleda kao da ga je  Mrkonjić sa svojim intelektualcima  putarima iz Srbije pravio, ali pejsaži, mala mestašca usput, privatne kuće, cveće, planine, dolina reke Soče, uživanje i po. Ima predivnih deonica za vožnju, levim prstom 4 -ta sedamdesetak na sat, muzika na zvučnike, ono baš pravo.  
Na sve to, ne znam kako se desilo,voziilo Republike Srpske bi na čelu većih kolona auta i motora, a onda se jel'te mora preuzeti odgovornost, ne sme se voziti loše .  Mora se paziti na imidž.  Sve do jedne krivine kad me jedan indijanac sa škodom oktavijom SG tablice nije obišao.I dan danas mu tvrdim ako ovo čita : Znaš kad bi me obišao na putevima u Republici Srpskoj?   NIKAD!   

Slike prema Bovecu:











I dalje vozimo na čelu kolone   i uživamo:




stotine biciklista,






kayakista i raftingista,



motoristi i automobilisti na izletu,



Mislim, bilo je i alpinista i pešaka ali su se toliko brzo kretali da ih ne'vatismo u kadar.

Najviše me oduševilo u tom ćošku Slovenije, je detalj da niko nije ubio mala mesta. Ima života  a da nije krug tramvaja u glavnom gradu. Detalj koji je nezamisliv kod nas. U nekom seocetu ,više se ni ne sećam kom, ali tu negde na tom putu, na privatnoj zemlji na ulasku u to selo, stoji tabla "DOBRO DOŠLI". Meni i supruzi odmah pade na pamet, a i logično je, da ne želi taj pojedinac svojim gostima dobrodošlicu, već to mesto svim svojim turistima , gostima i prijateljima. 

Znaš kad bi kod nas neko dao prtivatnu zemlju da se postavi tabla dobrodošlice svima. Pa nikad ,brate rodjeni. Da li on ima koristi od te table? Nema. Da li mu je mesna zajednica platila ,keš ili mito? Nije. Ma terajte se svi, moja zemlja , ja radim šta 'oću. E tako bi se to kod nas završilo. 

Uglavnom zbog ove slike sam zaustavio auto, parkirao izasao iz auta, trčao nazad da uhvatim bolji kadar, i nije mi žao.Dva kilometra severno od Žage.
Ustvari, prvo smo videli motel na "sumnjivom mestu" , pa buljuk ovih italijanskih motocisklista,




a onda i logičan razlog motela i proširenja punog bajkera,




U prirodi izgleda još impresivnije, a moj PENTAX ipak nije ta kategorija.
E ta mala rečica se uliva u Soču, jel' da,





Spomenuh Žagu, tj primer malog slovenačkog mesta,zlobnici bi rekli zar ima većih mesta od Žage u Sloveniji,  
pa slika iz centra , sa sve partizanom,pomešana osećanja,




Iako izgleda idilično, treba se setiti reči onog maloprespomenutog "zemljaka" sa Vrsiča, "6 meteri snega"..... 


Još dok sam planirao putovanje , supruga me pitala što sam zapeo da vidim Bovec?

Ako je Kardelj tamo imao vikendicu ,sigurno je dobro. Ti što su puno pričali o NOR-u , su imali ukus za vikendice  , da to tako nazovem.


Ono , bacivši pogled na kartu, malo mi nelogično da potpresednik države pije kafu na kilometar dva od neprijatelja, ali verovatno su već nekako rešavali bezbedonosni problem, jer ovaj gorepomenuti je umro priorodnom smrću u dubokoj starosti, što se mora računati kao  uspeh imajući u vidu da je bio visoko pozicioniran, a na Balkanu... Penzija se na tak'om radnom mestu ne isplaćuje.
  
Bovec je stvarno bomboniška, čak smo skrenuli sa puta ušli u mesto bacili krug /dva ,ali nekako nam se nije uklapalo da tu pijemo kafu, tek smo bili krenuli, , čuvao sam keš za moju veću zelju. Potpresednik nije moja opsesija.  
Elem Bovec, 

















put prema Triglavu,



tj prema NP Triglav,na Triglav ne može da se penje automobilom. 

A pre nastavka puta , treba naglasiti da Bovec spada u kategoriju "Jeb'o grad bez tornja i aerodroma" i da je to letilište ,prikladniji izraz od izraza aerodrom, stvarno pozicionirano za medalju.Verujem da se razbijaju od panoramskog letenja, i ako im treba upravnik aerokluba, mogu me kontaktirati od 9 do 5. 







Posle aerodroma kreće "zaplet" teren raste, sve uže i uže, vidim biće zanimljivo. Žena već šesti put pita ," a jel moramo?"
" Moramo.Brat Đole preporučio...." " a i 'oću!" 


em suženje,em nemački bajkeri...




 Prvo Toyota iz Republike Srpske pa nemački bajkeri, zna se  redosled, 



negde u tim trenutcima, nemojte me držati za reč, napušta se dolina Soče i vezano se ulazi u dolinu reke  Trenta, i mesta Trenta. Gde se u stvari i nalazi podnožje Triglava, ne vidi se sa puta. Znači Trenta, i Nacionalni park Triglav,









Na našu žalost nismo imali vremena da se zadržimo u poseti ima čak i mala botanička bašta sa endemičnim biljkama iz tog ćoška, nadamo se neki drugi put 
Trenta,







desno u ovim oblacima je Triglav,











I počinje uspon. Sve je super ali ja brata Đoleta uopšte nisam tako shvatao. Kao popneš se  na Vršič i to je to. Aha! Baš taj glagol. Popneš se. 

Ispod tri hiljade obrtaja ne pada( na 4200 Toyotica ima tričavih 220Nm!) Ženi mrak na oči. Sad si našao da se pentraš! Kad sam joj rekao da je brat Đole tu negde obilazio autobuse,rekla je " Ako ih ti budeš obilazio izlazim iz auta!" 

Uglavnom i po sto metara nadmorske visine na dve serpentine. Setio sam se kompletne teorije motora i odnosa gustine/pritiska i onih procesa u četvorotaktnim motorima. Kad sam počeo u drugoj jedva da čupam usponi zaokret na 4000 obrtaja, više se ni ja nisam  smejao,toliko. Ali ne odustajem. Na svakoj serpetnini visina i broj krivine, shvatim u jednom trenutku ,kad sam počeo da razmišljam da prebacim u prvu, da smo blizu. pogled u levo,otprilike ovako nešto,




I stigosmo na vrh,vau kakvo olakšanje. A onda sam ugledao neke planinare koji su odnekle stigli peške.Odakle braćo rođena! 
Planinarski dom i jedna od dve suvenirnice.





i ovde nas prate silni izletnici,naravno u koloni iza nas, da ne bude zabune..






Tu se odigrava i onaj razgovor sa "zemljakom" o šest meteri snega, ali kako je bilo hladno, a  ja siroma u kratkim rukavima, krenemo nizbrdo,kažem ženi," kakav je uspon bio..."  i ne zavšim rečenicu do kraja dobijemi odgovor " ...da ti nije palo na pamet da se sjuruješ,vidim ti iskru u očima!"  Spustimo se lagano, do Kranjske Gore, pored one Ruske crkve brat Đole je to bolje slikao, uglavnom, zanimljivo je popeti se i sa te strane, iz Kranjske Gore,recimo isto, samo zavisi ko odakle stiže. 
Kranjska Gora me je razočarala ,moram to da priznam. Čak smo i  kafu hteli da popijemo, ali ne nađoh nigde kafić pored puta sa zgodnim parkingom. I prođosmo dalje.
Srce hoće da iskoči,znam da sam nekoliko km daleko od mog sna. Ono jezerce ,to je brat Đole slikao, i kad sam skontao gde, nije baš preterano označeno, ja da sam predsednik Slovenije, bile bi table o Planici na svakih 100 metara,   i evo nas, 
prvo par manjih,










i na kraju Lepotica,



Jesmi i drago ,ali sam i poludea istovremeno, put od raskrsnice do skakaonice, katstrofa,a u RTV domu na Planici, imao sam utisak da su konobari članovi Komiteta a vlasnik onaj iz filma "U ime naroda". U toaletu,koji jeste čist nije sporno, onaj crveni ubrus za ruke taki nikakvi, što ga kod nas nema već jedno 10 godina , mrtvi ladni. A svetski kup ,i svake dve tri godine, završetak prvenstva. Glavni događaj uz 4 skakonice. Kakav El klasiko , kakva Liga Šampiona, sve je nula bodova u odnosu na sjurivanje odgore. 
Evo kakav put vodi od raskrsnice do skakaonice, da ne bude da sam ja izmišljao i slično, baš sam se bio raočarao.






Uglavnom posle popijene kafe, korektna cena, vratimo se na Rateče, tu malo diskusije ima tabla "tromeđa" ali karta ne pokazuje nikakav put, nismo sigurni, već je i dosta dana odmaklo, još puno toga je pred nama i odlučimo pravo ka Italiji. 
Jedan lep detalj na samoj katastarskoj granici, e ovako se čuva kad nema mnogo. a ne ko oni napaćeni srpski latifundisti sa početka priče. 




Ulazimo u Italiju. I ponovo kao prvi utisak " Bella Italia" , iako je teren isti, a u tom čošku su oduvek blisko sarađivali, u Italiji se ponose činjenicom da je taj čošak četvorojezični, ipak je sređenije i uređenije. Vidi se golim okom . Uglavnom nismo puno slikali,više smo uživali, ali onda ulazimo u Tarvizo, prvi gradić u Italiji, i slika , na koju sam jako ponosan. U igrici " Where is on  Earth" bila čitav dan neosvojiva. A pitanje jednostavno koja zemlja?U photoshopu obrisao tablu sa nazivom banke. Nema Evropske zemlje koju nisu pokušali.    
Nemačke i austrijske tablice, nemačka i austrijska zastava, arhitektura, boja sve, a nije...







Ima i Italijanska zastava, nije da nema, ali tek skroz na desnom kraju zgrade, apsolutno se ne vidi dok se ne stane i ne zagleda.    
Kanda i ovde boluju od apartmanske izgradnje ali je stvarno sve u principu odmereno. Skijaške staze su uz sam put, bajkerske takodje, o alpinistčkim izazovima tipa Jon Frauf, ili već kako se izgovara ili piše,Mangart sa Italijanske strane i slično ,nisam najpozvaniji čak  ni da komentarišem.


E tu negde ulazimo u dolinu neke reke. I prvo što nam zapada u oči," Koliko široko korito,a kolipacna rečica..." Ovako to izgleda,






Opasna sila je napravila "dolinu" a šljunak beo opran ko ferijem i arijelom u komibinaciji. Nema veze primio k znanju,saznaću ostalo,












Koliko je mala rečica u pitanju, nigde živo nema naziva reke. Nedavno sam ipak našao neku vojnu slovenačku kartu," hvala na pitanju , ne znam kako sam našao tu kartu"    gde ima naziv te reke, italijanski i slovenački,ali  opet ne upamtih, Nema veze  čovek se uči dok je živ.  

Kasnije na dan svadbe sedeo zajedno sa Mikeleom. Mikele zet od supruge, pašanac, iz Istre. Zaljubljenik u prirodu i planine. To sve što smo mi prošli autom, on je manje više peške. eventualno
biciklom, kad nije bila recesija .
  
E on je znao objašnjenje, žašto je korito veliko.
Zato što u tom čošku Slovenije, Triglav, Kredarica, Vršič,Mangart i sl, pada najviše padavina u celoj Evropi. Bude snega po šest meteri pa kad se taj sneg otopi,a ume da se otopi jako naglo, poplavi sve živo, pa ta mala rečica, od par metara postane kao Dunav, samo malo brža i jača.   
Te je stoga kamen izrazito čist, jer ga je imalo šta i oprati,a onaj mučeni zemljak na Vršiču te nije lagao, nego ti je iskreno rekao. Onda sam se ja sam uputio u istraživanja i otkrio da je na meterološkoj stanici na Kredarici, u zoni Tiglava, zabeležen apsolutni rekord ,bar što se tiče ex SFRJ, a verovatno značajan rezultat i u Evropskim okvirima, od 15 metara napadalog snega u sezoni, i od 7 metara maksimalne visine u jednom trenutku. Ova godina koja je donela snega gde ga nikaka nije blo je ujedno jedna od najlošijih za Kredaricu, i taj ćošak Slovenije, ali i pored toga danas(sredinom maja) na Kredarici ima 220 cm snega, i još pada.  


Tu negde počinje jedna od najlepših vožnji u mojoj šoferskoj karijeri. Sustignem nekog nemačkog mercedesa B klase, ko velim neću da ga obilazim, vidiš da je lokalac, i lagano za njim. Čovek drži brzinu, nevorovatno tačno i lako. 79, 92, i sl. ja za njim magistarlnim putem, auto- put vijuga iznad magistrale na nekim stubovima i seče se sa magistarlom ,32 puta u 40/50km, ali je stalno iznad. Pitate se što?
" ...pa nije bio ,reče Mikele, ali ga je bujica jedno pet šest puta nosila, pa su skonatli da je jeftinije da ga dignu na stubove ,nego svaki put da ga skupljaju po Tršćanskom zalivu. "
   
Na raskrsnici kod Tolmeza, Dolomiti na dohvat, ali već malo kasno, mislim obradovaću ženu ,ako se  odreknem plana. Kasnije se ispostavi da mi je odluka bila dobra. Iz dva razloga. Stigli da malo žena šopinguje po Palmanovi, a i Mikele mi poručio :


" NE FORSIRAJU SE DOLOMITI ZA JEDAN DAN!"
Primio k znanju, drugi put. Kod table San Danijelan, kaže žena, hoćemo li skretati?, i to ćemo drugi put. Uglavnom radi se o skretanju kod Udina, za Rivolto avio bazu. Baza je poznata po tome što se u njoj nalazi  akro grupa Italijanskog RV, poznata kao " Frecce Tricolori" i što može da se ode u nju , da se napravi tura po aerodromu, da se vide avioni,a ako lete gledaš program za dž. Ku'ćeš više? Ali sam u pripremi puta znao da nisu tu, da su otišli u Rim , da nadlete vojnu paradu,povodom onog spomenutog Dana Republike, te sam znao da bi džabe išli. E kakve veze ima San Danijelan sa Rivoltom? Pa u tom selu ima recimo kafić sa obešenim šunkama na plafonu, gde dolaze piloti iz akro grupe,eksluzivno, te je stoga San Danijelan bio vazdignut na pijedestal planiranja putovanja( uz onu slavonsku rutu tipa " masterklas " sa početka priče) ali sam ipak odlučio kao u dispozitivu rešenja.

Palmanova, eto tako neki outlet, ima i jeftine robe,ali ima i one druge. I mora se jako paziti, šta pakuju, nas su malo zeznuli, ne previše ali ipak nismo u jednoj kesi dobili ono što smo hteli. Dobili smo skuplju stvar ali smo ipak hteli onu drugu jer je bila namenjeni poklon, i jako bi obradovala onog kome je bila namenjena da nas nisu zeznuli pri pakovanju. 
 I onda kad 'oće ono 'oće. Od Diuna do Trsta magistralom pored mora, u sumrak.
Au braćo rođena.     
Swing,swing, Sultans of swing....
naprimer ova verzija,



Tu nas prijatelji zovu daju instrukcije, naručujemo picu, i stižemo u Trst. Nalazimo parking iz prve, sedamo u ogromnu piceriju, pica upravo na stolu,'ladno pivo, dva sata kvalitenog programa. Kakav dan, još jači završetak. To se teško uklapa,dvaput u životu.

Ostatak boravka, svadba i ostalo, te par slika iz Trsta onako bez nekog reda,
Institut Alessandro Volta ( ne Džontra nego onaj naučnik) ,mi bili u apartmanu baš preko puta,



niz ulicu,









ovde levo ima tabla, italijanima, koji su nastradali 02.05 1945, nemam komentar, 





Na kraju poslednji dan, u povratku kući, skrenemo kod prijatelja u Općinu. Malo je reći da sam ostao bez teksta. Naselje sa opštinskim stanovima.Kod nas ( ja u tom periodu intezivno tražio stan pa sam ih sve znao napamet) takvog naselja i stanova nema. Pogotovo nema za običnu radničku klasu,socijalne slučajeve i imigrante. 
Tu sam shavtio ,koliko smo u stvari propali, kao društvo i kao sistem.
 Neću više, otići ću predaleko,

Općina,






Na svadbi se najeli, nisam pio, al sam zato pojeo tri parčeta mladenačke torte, i bacio đir po Sežani,malo da svarim torte. Čoveče koliko malo mesto,a svi ga znaju. Ništa ni sčim, a funkcioniše , istina, subota uveče, u jednom lokalu dvojica gledaju neki fudbal , a jednom drugom četiri klinca igraju bilijar,svadba na kojoj smo mi, i dvojica iz autoputeva Slovenije koji gledaju da li imaju svi nalepnice za autoputeve, u dva ujutro. 
 I to bi bilo to, od ludog noćnog provoda. Ako je to Evropska unija,ja mogu da ostanem i ovde. Danas popodne, ne manje od dvesta ljudi pije kafu u zabačenom lokalu. 
Evropo, Ne trebamo mi ti. 
Dojmila nas Italija. Ne kaže se džabe Bella Italia. Slovenija ,? mož' prođe.  

Prva naredna ozbiljnija tura: 


Rivolto-Dolomiti-Toscana-Elba- Rim-preko sela nazad kući. 


Нема коментара:

Постави коментар